Trgovina bolom

Predlog Zakona o utvrđivanju statusa nestalih beba trebalo bi da ide na glasanje na prvoj prolećnoj sednici Narodne skupštine, čime bi se pitanje nestanka oko 10.000 dece iz srpskih porodilišta tokom proteklih više decenija, „skinulo sa dnevnog reda“, poručuju iz parlamenta. Na usvajanje Zakona, Srbiju je nedavno pritisnuo Komitet ministara Saveta Evrope, (delimično) uzimajući u obzir njegove slabosti, na koje uporno apeluju udruženja roditelja. Jer, iako je to drugi nacrt ovog normativnog akta za protekle dve i po godine, „ni onoliko amandmana koliko članova Zakon sadrži, ne bi moglo da otkloni njegove nedostatke“, roditelji ističu. Niti postoji politička volja da se pogodi poenta presude na Evropskom sudu za ljudska prava koja preporučuje utvrđivanje mehanizma istrage sudbine beba, po mogućnosti leks specijalisom, a povodom podneska Zorice Jovanović koja je „dobila“ Srbiju u Strazburu još 2013. I čiji je predmet obrađen kao „slučajan uzorak“ od stotinak sličnih tužbi, postajući povod za presedan u svetskom pravosuđu, kao prvi zakon ove vrste u svetu. Ponuda naše države je, zapravo, sramna, jer se fokusira na materijalno obeštećenje porodica od maksimalno 10.000 evra „po detetu“, koliko je dobila Zorica Jovanović na ime lišavanja prava na porodični život. I, umesto da insistira na ustanovljavanju istine, Zakon članom 21 dozvoljava da, ako istraga zakaže, „sud konstatuje rešenjem da ne može da se utvrdi status novorođenog deteta“. Tačnije, nikom ništa, osim trgovine bolom. Medijska priča o „jednoj od najvećih afera 20. veka“ počinje još 2002, kada je prašinu digla Beogradska grupa roditelja nestalih beba, i danas najglasniji protivnik zamajavanja predlogom Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u RS. Jer, taj zakončić od svega pet strana relativizuje sve do čega su došli u svojim internim istragama, iako bi trebalo da bude prototip pravnog rešenja i drugih zvaničnih državnih istraga. Sumnju Beogradske grupe da se radi o organizovanoj otmici novorođenčadi, produbljivale su brojne podudarnosti u sledu događaja. „Uvek bi sporan porođaj bivao kasno noću, ili u ranim jutarnjim satima, uvek vikendom“, objašnjava Mirjana Novokmet iz ovog udruženja. U slučaju rođenja blizanaca, uvek je „umirao“ napredniji. „Majke su tešili ili rečima da im je bar jedno dete ostalo, ili da je još mlada i ima vremena da rađa“, dodaje Rada Pantelić iz iste neformalne organizacije. Obdukcijski nalazi navodno preminule dece bili su sporadični, a listom falični – bez pečata, razgovetnog potpisa, sa neispunjenim rubrikama, ili sa navodima ispravljenim belilom. U svakom se primeru gubi trag telu, jer iako postoji umrlica, sahrana nije evidentirana u JKP Pogrebne usluge, jedine ustanove sa urednom dokumentacijom od svih nadležnih. Sve je to potvrdio Anketni odbor Narodne skupštine u februaru 2006. I obelodanio javašluk u zdravstvenim institucijama, kao i još značajniji prestup, da roditeljima nikad nije bilo dozvoljeno da identifikuju svoje „mrtvo“ dete, niti da ga sami sahrane. Napomenuli su u svom izveštaju mogućnost da je štošta bilo i zataškano. Ono što nije stalo u izveštaj Odbora je interna statistika po kojoj su bebe često nestajale, ili kradene, dok su na dužnosti bili isti lekari, medicinske sestre, babice, patolozi... Ipak su preporučene određene mere, od kojih nijedna nije sprovedena do danas, niti je faktički obuhvaćena predlogom Zakona. Tako, po njemu, „istražne radnje u postupku, na zahtev suda, sprovode posebno obučeni policijski službenici kriminalističke policije“, a ne specijalizovane jedinice, odgovorne direktno ministru, kako je bilo preporučeno. Po novom predlogu, nadležni su Viši sudovi u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, a ne Specijalni sud i specijalni tužilac za organizovani kriminal. Postupak koji će se voditi biće vanparničan, čime se umanjuje prostor za istragu. Ono što traži Beogradska grupa, krajnje je logično: da se, ako je dete zaista mrtvo, ovo i potvrdi DNK analizom posmrtnih ostataka, a ako je živo, da se istom metodom utvrdi veza sa biološkim roditeljem. Da se u istragu uključe i usvojena deca, i time dostignu pravo na saznanje o svom poreklu. Da zakon ne bude diskriminatorski u odnosu na roditelje koji se nisu obraćali državnim organima do dana njegovog usvajanja, kao i da se ukine institut zastarevanja. Unisonost tih „iskonskih“ zahteva kvare nova udruženja roditelja, formirana nakon 2013, „čije predstavnike Beogradska grupa nije nikad ranije videla“, kako kaže Nikola Šegrt. Baš kao što pred izbore niknu nove partije, pa ili stvaraju privid demokratije, ili se bore za neki svoj inte­res, primetićemo. Stoga neki od njih smatraju da „bolje ikakav zakon, nego nikakav“, kao da je „reč o restituciji, a ne o sudbini dece“, gorko primećuje Novokmet. Povremeno javnost zatalasa i vest da su u nekom porodilištu otkrivene bebe po zamrzivačima, za koje se podozreva da su nuđene ako neko insistira da vidi telo svog deteta. I to dalje niko ne rasvetljava, već se javnost namiruje saopštenjima da se radi o deci koju roditelji nisu hteli da preuzmu. One koji za svojom decom tragaju, proglašavaju „paranoicima“, dok Zakon o utvrđivanju činjenica (...), ne sadrži poluge da se ovo potvrdi ili opovrgne. Pravnička struka ćuti, nevoljna da pomogne da se dođe do adekvatnog okvira za otkrivanje istine, pa se sve vrti u kalu politike. Savet Evrope vrši pritisak da se Zakon izglasa, pouzdajući se, valjda, da će se u njemu ipak čuti i glas roditelja. A možda i strepeći da se ne dođe do adresa „usvajatelja“, tj. kupaca beba po razvijenim evropskim zemljama. U toj kakofoniji, u senci ostaju lične ispovesti, poput ove Gordane Vučković. „Porodila sam se prevremeno 4. oktobra 1991. u Požarevcu, na svet donela dve devojčice“, ona priča za NIN. Lekari su joj odmah rekli da su joj bebe u kritičnom stanju, a da bolnica nema uslove za njihovu negu. Ona je briznula u plač, ponudivši pomoć supruga u transportu bliznakinja u beogradski Zavod za neonatologiju. Glavni je doktor umirio obećanjem da će se oni za to postarati. Dali su joj „nekakvu injekciju“, i ona je zaspala, a sutradan joj „poturili neki dokument da potpiše“, navodno pristanak da se bebe prebace u Beograd. Odatle su njoj i njenom mužu narednih par dana tvrdili da se stanje nedonoščadi poboljšava. Gordanu su ubrzo otpustili iz porodilišta, a sat vremena nakon što je došla kući, stigao je telegram sa vešću da je „drugo blizanče umrlo“, a da će sahranu obaviti Zavod. Kada je njen suprug stigao u Beograd, u Zavodu mu je rečeno da je ukop već izvršen, i da je sada na roditeljima da se usredsrede na preživelu ćerkicu, i dva prethodno rođena sina. „Insistirali su na tome da nipošto ne tražimo grobno mesto, jer sam isuviše ranjiva da se sa time suočim“, priča Gordana, nikad ne dobivši potvrdu o sahrani „preminule“ bebe. Kao da to nije dosta, oklevano je i sa otpustom preostale bliznakinje. Na halabuku koju je digla majka, insistirajući da ostane uz dete, jedan je primarijus prošetao po odeljenjima neonatologije, da joj pokaže bebe po koje nisu došli roditelji. Zašto, postalo joj je jasno tek mnogo kasnije, kad se povezala sa Beogradskom grupom, i kad je klupko zavera i skretanja fokusa sa suštine, počelo da se odmotava. O svemu tome govori film Šavovi Miroslava Terzića, netom nagrađen ocenom publike na Berlinalu, izazvavši empatiju prema „ženi koja nije htela da odustane“ od potrage. Osećaj za tuđu muku očito nedostaje domaćim vlastima, pa će shodno i proći kod „gledalaca“. Devastirana istina Anketni odbor Narodne skupštine naveo je 2006. i da propisi usvajanja pri centrima za socijalni rad nisu bili ujednačeni, ni precizni. Istakao je da predstavnici MUP-a nisu valjano obavili predistražne radnje, već smatrali da „su prikupljeni podaci dovoljni, dok im javni tužioci nisu davali dalje naloge“, pa nisu ni podignute optužnice. Naročito je uočljivo bilo to što je listom nedostajao zaključak o kom krivičnom delu se radi, ako postoji umrlica, ali ne i potvrda o sahrani. Kada je reč o DNK analizi iz tzv. parafinskih kalupa, što je trag svakog preminulog deteta, ispostavilo se da su uzorci devastirani. „Nekad se analiza odnosila na tkivo dečaka, a roditelji tragali za ćerkom, a nekad nisu bila ni ljudskog porekla, ili su uzorci poticali od više osoba“, ističe Rada Pantelić iz Beogradske grupe.