Dodikovi ljudi su pripremali moju likvidaciju

Nakon što je šest dana zlostavljan, David Dragičević ubijen je 23. marta prošle godine. NJegov otac tvrdi da su ga zatvorili u podrum jedne policijske uprave pripadnici MUP Republike Srpske i da je naredbu izdao jedan od najviših funkcionera policije a da su otmicu izvršili pripadnici Jedinice za intervencije Uprave policije u Banjaluci. O tome ko čini tu osovinu kriminala i politike i kako ona deluje u RS, za NIN govori poslanik Partije demokratskog progresa u parlamentu Republike Srpske Draško Stanivuković, jedan od lidera protesta Pravda za Davida. Ono što se dogodilo Stanivukoviću, i nekoliko audio-snimaka tajno snimljenih u policiji, koje je objavio, baca novo svetlo na ubistvo Davida Dragičevića. Optuženi ste za atentat na predsedavajućeg Predsedništva BiH Milorada Dodika, za državni udar... Protiv vas je podneta i krivična prijava da ste oštetili policijski automobil dok su vas petorica, šestorica policajaca gurala u vozilo na protestu? To je diktatura. To je kafkijanski montirani proces. Videli ste šest, sedam policajaca koji me tog 1. januara, nakon godinu dana mirnih protesta Pravde za Davida trgaju, ja se borim i objektivno ne znam, možda je neko od policajaca, možda sam i ja oštetio automobil u samoodbrani. To vam je ta Banjaluka, bastion srpstva. Istina je da mi pokušavamo da zaštitimo institucije RS a porušili su ih ti veliki Srbi, Srbende, kako sebe nazivaju, koji su pokrali RS. Oni su, a ne mi, iz Albanije, direktno u RS preko svojih tajkunskih firmi uvezli pelene za bolesnu decu i stare, iznemogla lica, najlošijeg kvaliteta i uveli pravilnik da majke i stara lica mogu samo njih da kupe preko fonda koji to refinasira. Ko je zaradio na tom poslu sa Albanijom? Ekopiramida, inžinjering firma. NJen direktor je Dejan Lukendić, ujedno i direktor fudbalskog kluba Borac koji je na budžetu grada i države. NJegov dobar prijatelj je predsednik UO FK Borac, sestrić Milorada Dodika. Brat Dejana Kusturića, zaposlenog u Fondu, koji je odobrio taj pravilnik i tu malverzaciju, vozač je privatnog helikoptera Milorada Dodika i direktor helikopterskog servisa u RS. Taj lanac uvezao je sve pore društva i sistemski uzima novac iz fondova RS. Dodik ima u RS unosne poslove, vlasnik je i vile na Dedinju… On poseduje više nekretnina u Srbiji, neke firme čak u Novom Sadu, a u RS njegov sin ima firmu Prointer, koja svaki tender koja raspisuje država za IT sektor, dobija. U prvih deset dana ove godine, tri miliona maraka na tenderima je dobila upravo ta firma. Policija u RS kupuje 325 kamera koje će postaviti u Banjaluci. Kao Veliki brat će biti taj deo Banjaluke. Te kamere kupljene su od Prointera, za pola miliona maraka. Cilj nije da se otkriju kriminalci, ubice, lopovi, nego da se skenira lice svakog čoveka koji hoda trgom i protestuje i da se nakon toga preispita da li radi u nekoj državnoj službi, firmi, instituciji, ili neko njegov, jer ako radi, dobiće otkaz. Zamislite tu obzirnu vlast koja je premestila samohranu majku da putuje po četiri sata dnevno s posla i nazad, ako hoće da radi. I to samo zato što je protestovala, kamera to snimila i služba identifikovala. Danas nije važno ko je ubica, ko se bogati na račun države, važno je sprečiti ljude da se bore protiv ovih koji kradu. Imate na vlasti njih stotinak, uvezanih kao svinjska creva. I kada to otkrijete javnosti, tu hobotnicu, i jedan od njihovih poslova, kao uvoz albanskih pelena, dobijete sutradan polupan auto, kao ja. Razbijena šoferšajbna, probušene gume.... Nisam ni hteo da prijavim to policiji, jer znam, oni su. Sutradan su me, međutim, pozvali u emisiju u kojoj je učestvovao i Dodikov savetnik Srđan Perišić. I on je tada, pred javnošću rekao: „Gospodine Stanivukoviću, CIA ubija svoje ljude. Ti si čovek CIA, ubiće te.“ E tek tada sam prijavio tužilaštvu i policiji da ta hobotnica pravi platformu da će me navodno ubiti CIA, a u stvari, ubiće me oni. Sledećeg dana bio sam u Skupštini sa saradnikom Ivanom Begićem. Čitam vesti i piše: „Ivan Begić odbio poligraf.“ Taj, moj saradnik. Nađem Begića, pitam ga zašto si odbio poligraf, on kaže - kakav poligraf. Pitam, jesi li bio na saslušanju u policiji. On kaže da nije. Objavim to u medijima, i tražim od policije javno da mi dostave zapisnik da je Begić saslušan, da mi dostave dokumenta sa njegovim potpisom, što bi bila redovna procedura, koja potvrđuje da je odbio i poligraf. Ćute. Nema odgovora čitav dan. Sutradan, policija poziva Begića da dođe u 11.30. Sazivam konferenciju za medije u 11.00 časova. Na toj konferenciji pitam Ivana: „Jesi li bio u policiji do sada?“ Kaže: „Nisam.“ „Je li te iko došao pitati da ideš na poligraf?“ Kaže: „Nije.“ „Kada ideš u policiju?“ „Sada u 11.30, prvi put.“ Upamtite dragi ljudi, rekao sam, prvi put ide u policiju danas u 11.30. On odlazi, drže ga sedam sati. Puštaju ga. Potom se pojavljuju audio-snimci. Evo, ja ću vam pustiti, čujte sami. Na snimku se čuje: „Mi ćemo te istući, pretući ćemo, pa kažemo da si pao niz stepenice, pa ti posle dokazuj šta je bilo. Ja sam inspektor, načelnik, imam 14 nadležnosti više nego ti, i mogu ti raditi šta hoćeš. Ali, budeš li nešto progovorio od ovoga što ja pričam, kad vidim tebe i tvog druga na ulici ja ću vas zgaziti. Zgaziću te, pa ti nešto probaj. A ova tvoja izjava, što si mi sada dao ne uklapa se u proces.... Reci prijatelju da pusti to s pelenama, za njega je ono kidanje asfalta.“ Šta je poenta? Oni su njega naknadno morali uklopiti u priču o odbijanju poligrafa. Digli su ga u policiji za ramena i rekli da mora reći da je odbio poligraf, da bi se to uklopilo uz već dan ranije dato policijsko saopštenje. Onda su ga sa dva službena automobila, pod rotacijom, držeći ga za ruke kao da je ubica a ne običan momak, moj saradnik i prijatelj, vozili navodno do poligrafa. Šta je bio cilj? Da se mom prijatelju montira da je on meni razbio automobil! Da su vam prijatelji to uradili? A kasnije da vas je navodno ubila CIA? Jeste. Na moju sreću, imamo dva audio-snimka koji su dostigli milionske preglede, obišli RS i sačuvali i meni i njemu glavu i dostojanstvo. E, onda sam ja poručio policiji da imam jedan veoma, veoma ozbiljan video-zapis i da ću ga ako nastave objaviti. To baca novi pogled na slučaj Davida Dragičevića? Da. Roditelji sve vreme tvrde da je on bio zlostavljan u policiji, dok je policija to negirala. I danas kada vidite način njihovog delovanja na mom i Ivanovom primeru, to jasno otkriva situaciju kakva jeste. Ja sam 1. januara uhapšen i bio sam 30 sati u pritvoru. U ćeliji metar sa metar, 24 sata, pisoar, lavabo pored kreveta. Tu stave narodnog poslanika i predsednik Skupštine likuje nad tim. A zamislite šta narod može da misli šta ga čeka kada vidi šta se radi poslaniku koji ima neki imunitet. I onda sva istina zamre. Pet, šest aktivista poznatih u RS napustilo je zemlju nakon pretnji, finansijskih problema, nemogućnosti da se zaposle, plaćanja kazni... Šta se dogodilo sa Davidom? Slučaj Milana Vukelića. Suprotstavio se građevinskoj mafiji, nije dozvolio da se milioni prevrnu preko njegovih leđa. Pod njegov automobil podmetnuta je bomba u centru Banjaluke i nema krivih. Slučaj Nikole Đurovića. Mladić kojeg je po svim spisima usmrtio vozilom tadašnji ministar unutrašnjih poslova Stanislav Čađo. Slučaj je montiran, drugoj osobi plaćeno da ode u zatvor i odsluži kaznu, a ta osoba je potom puštena. Nikole Đurovića više nema. Slučaj Jovana Arbutine. Nastradao u saobraćajnoj nesreći za koju se sumnja da je izazvao neko iz vrha vlasti. E, u protestu kojim je tražena istina za smrt Jovana Arbutine bio je i David Dragičević. Dok je bio živ, borio se da se otkrije istina o smrti njegovog druga Jovana Arbutine. Imate fotografiju gde David traži pravdu za Jovana. I posle se to desilo Davidu. Kako je tekla istraga o Davidovom ubistvu? Ne mogu da sudim, ali jedno je evidentno. Bio sam uključen u potragu. Mislio sam da će telo pronaći u reci. Simptomatično, prvih sedam dana samo su se mediji uključili u potragu, ali ne i policija. Sedam dana nema traga, odjednom se telo pojavljuje u rečici u centru Banjaluke. U nedelju je telo pronađeno, u ponedeljak je kompletan policijski izveštaj sastavljen. Patolog i policija izlaze sa dokumentacijom gde je hodao, šta je jeo, koju kuću je opljačkao, našli USB... ispao mu telefon, dolazi na most, baca se i ubija se. Samo glup režiser mogao je to režirati. Do te mere je providno da je narod ustao na protest koji je trajao, evo, godinu dana. Na početku, policija je rekla da je smrt bez elemenata krivičnog dela, da se David potukao, a onda da nema tragova nasilja na telu. Vidite sliku patologa i Davida u tragovima zlostavljanja. Mrtvo dete optužili su da je narkoman. Za manje od 12 sati navodno su pronašli drogu. Danas, godinu dana nakon protesta, tužilaštvo to vodi kao ubistvo. Šta je obdukcija nezavisnih forenzičara pokazala? To je montiran proces, dete je ugušeno i pretučeno stavljeno u reku. Vidi se polomljena vilica. Kao što imate izmišljen državni udar, kojeg nije bilo a montiran je, kao što imate izmišljene nerede u Banjaluci, kojih nije bilo, tako imate situaciju da je montirano ubistvo. Dakle, oni se bave režijom a ne ozbiljnom politikom. Optuženi ste za atentat na Dodika? Rekli su da predsednik Dodik i premijerka Željka Cvijanović polažu kamen temeljac na mostu. Mediji pišu, predsednik donira most, a ja sam rekao to je moj most, most svih ljudi, svih nas koji smo ga platili kroz porez. Ako on polaže kamen temeljac, odoh i ja. Uzeću kamenčić, simbolično, da položim kamenčić temeljac. I otišao ja s kamenčićem temeljcem i kada me video predsednik, završi on svoj govor i prođe pored mene psujući mi majku. Predsednik? Milorad Dodik. Postoji snimak, ja ga objavio. Psuje mi majku. Da li vi i ostali aktivisti inače sve snimate telefonom? Da, sve snimamo, i to nam spasava glavu. Kada je skontao da snimam telefonom, udario me rukom o telefon. Viknem: „Predsednik me udara.“ Prilazi njegovo obezbeđenje i savija mi ruku, lomi telefon. Pobegnem iz mase. Dok sam ja išao kući i pokušavao da spasem snimak na polupanom telefonu, predsednik i premijerka zakazuju vanrednu konferenciju. Kažu: „Stanivuković nas napao, pokušaj kamenovanja i atentata na predsednika.“ I dobijem tri prekršajne, 15.000 evra kazne imam ukupno. U svim medijima su od mene napravili atentatora. Nema šta, Gavrilo Princip. Tako da vi razgovarate sa čovekom koji je pokušao ubiti predsednika, premijerku, pokušao izvršiti državni udar, koji ima šest krivičnih prijava, pedesetak prekršajnih prijava, a u suštini, ja sam jedan običan momak koji slobodno misli i kojeg ne mogu zaustaviti. I rekao sam dok god postojim neću odustati. Imam veliku podršku od ljudi u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj, jer region je prepoznao ovu borbu. A znate šta hoće ovim silnim prijavama? Da me osude na godinu dana zatvora, a nakon zatvora trajna zabrana bavljenjem politikom. E, tako se oni bore protiv neistomišljenika. Kada protestujemo Banjalukom, policajci ispod jakne pokažu podignut palac. Svaki drugi namigne, kaže - mi smo uz vas. Svaki od njih konta ako krene sa nama biće sam, nije siguran da li će ovaj drugi da krene. Je li tačno da je dolazila policija iz Srbije u dogovoru Vučića i Dodika da spreči proteste u Banjaluci? Svi su tvrdili da su čuli policiju koja govori na ekavici. Ali nema snimka i načina da se to dokaže. Čula se ekavica, to je sigurno. Imate li razlog da rušite RS i da li vas je strah? Imam razlog da je gradim. Nosim ime strica koji je dao život za RS. Poginuo je 1992. Zvao se Draško Stanivuković. Rođen sam 1993. i dobio sam ime po njemu. Mene nije strah i možda to jeste problem. NJihov? I njihov, ali i moj. Nemam strah ali razum nalaže da budem oprezan. Imao sam priliku da pre šest godina postanem član vladajuće stranke, da budem gmizavac, uhljeb da budem, pa gde te oni stave, upravni, nadzorni odbor, direktor... Šta to meni treba? Moj duh nije materijalistički jer sam to sve već prošao i svestan sam da nije svrha života u tome. Nisam na taj način nasađen. I, neću stati.