Umeće pregovaranja, malo sutra

Postoji način na koji je ishod prošlosedmičnog propalog samita predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa i severnokorejskog diktatora Kim DŽon-una ipak moguće predstaviti kao relativno zadovoljavajući. Čak i stalni kritičari šefa Bele kuće slažu se da je bolje što je sastanak okončan bez potpisivanja ikakvog sporazuma nego da je sklopljen loš sporazum koji bi išao u prilog severnokorejskom režimu utoliko što bi oslabio međunarodni pritisak na Pjongjang da se odrekne daljeg razvoja nuklearnog naoružanja. Večito bizarni Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost DŽon Bolton je, štaviše, upravo iz tog razloga - dakle zbog toga što nikakav sporazum nije potpisan - samit proglasio uspešnim, kao da nije američka administracija bila ta koja je za postizanje dogovora baš ovom prilikom od početka zalegla više od Severnokorejaca. Nije nevažno ni to što, uprkos prevremenom završetku, samit nije okončan u neprijateljskoj atmosferi, već u očekivanju da pregovori budu nastavljeni na nižem nivou; kao i to što Severna Koreja nastavlja da se pridržava moratorijuma na nuklearne i raketne probe uvedenog u novembru 2017. Trenutno stanje daleko je od eskalacije kakva je pretila ranije te godine, kada su se Tramp i Kim utrkivali u razmeni uvreda i pretnji totalnim uništenjem. Ovo odsustvo tenzija je, razume se, samo po sebi dobra stvar. U svakoj drugoj interpretaciji, međutim, krah u Hanoju - makar je, iz ironične istorijske perspektive posmatrano, mesto održavanja samita prikladno izabrano - nemoguće je posmatrati drugačije nego kao žalosnu demonstraciju spoljnopolitičkog diletantizma aktuelnog šefa Bele kuće. Iako je on sam bio taj koji je objavio prekid samita zbog navodno maksimalističkih zahteva severnokorejske strane - delom i u pokušaju da se, kako bi se to modernom frazeologijom reklo, zadrži kontrola nad narativom u situaciji kada je postalo jasno da su pregovori krahirali - to nije moglo da prikrije činjenicu da je samoproklamovani majstor pregovaranja u prestonici Vijetnama pretrpeo svoj dosad najspektakularniji diplomatski neuspeh. Ako su njegova dosadašnja besramna intimiziranja s čitavim spektrom belosvetskih autokrata, od ruskog predsednika Vladimira Putina do saudijskog krunskog princa Muhameda bin Salmana, štetu nanosila pre svega globalnom stanju demokratije i ljudskih prava, te onome što je još preostalo od nekadašnjeg međunarodnog prestiža Amerike, Trampov istovremeno koliko slavoljubivi, toliko i naivni pokušaj da sada navodno dobar lični odnos s Kimom iskoristi kako bi severnokorejski režim nekako naveo na nuklearno razoružavanje gubitnikom ovog puta čini samo njega samog. Kao i posle „istorijskog“ prvog susreta u Singapuru prošlog juna - koji je, ispostavilo se, na kraju poslužio tek kao međunarodna promocija severnokorejskog despota - i ovog puta je od samita koristi imao samo Kim. Prema Trampovom objašnjenju ponuđenom u Hanoju, u međuvremenu prihvaćenom i kao zvanično viđenje čitave administracije, američka strana je bila primorana da ustane od pregovaračkog stola kada se ispostavilo da Pjongjang u zamenu za zatvaranje svog glavnog - ne i jedinog - nuklearnog postrojenja Jongbjon traži potpuno ukidanje međunarodnih sankcija. U prvim reagovanjima takvo obrazloženje naišlo je na razumevanje i u Trampu poslovično nenaklonjenim krugovima u SAD, uključujući i dva vodeća dnevnika, NJujork tajms i Vašington post. Severnokorejski ministar spoljnih poslova Ri Jong-ho je, međutim, nekoliko sati kasnije saopštio da Pjongjang nije tražio potpuno, već delimično ukidanje sankcija; dok su pojedini zapadni analitičari izrazili sumnju u to da su severnokorejski pregovarači zbilja zahtevali njihovo potpuno ukidanje, budući da su morali biti svesni toga kako im takav zahtev nikad ne bi prošao. Uzmimo, ipak, da je američka verzija događaja verodostojna: čime bi se u tom slučaju moglo da objasni to da je Pjongjang tražio više nego što bi iko bio spreman da mu da? Moglo bi se pretpostaviti da je Severna Koreja nekako stekla pogrešan utisak o tome koliko je daleko Bela kuća spremna da ide kako bi se stiglo do sporazuma o denuklearizaciji Korejskog poluostrva (na stranu sad to što dve strane još nisu ozbiljno ni pokušale da se usaglase oko definicije tog pojma, koji i dalje vrlo različito tumače). A kako su mogli da dođu do takvog zaključka? Pa, tako što im je Tramp - svakoj pregovaračkoj taktici uprkos - neprestano slao signale da je i ono što su dosad učinili na planu obuzdavanja svojih nuklearnih ambicija dovoljno: gotovo sve do pred samit, američki predsednik je otvoreno stavljao do znanja da je sasvim zadovoljan već i severnokorejskim moratorijumom na nuklearne i raketne probe. Štaviše, kao što u Gardijanu ukazuje Majkl Fuks, bivši pomoćnik američkog državnog sekretara za Aziju i Pacifik, Pjongjang je u prethodnom periodu, sve dok se samit u Hanoju nije primakao, sistematski izbegavao da se upusti u bilo kakve podrobnije pregovore s Amerikancima, što će reći da teren za samit, pa samim tim ni za eventualni dogovor dve strane, uopšte nije bio pripremljen. Šta je onda Severnokorejce, i inače poznate kao krajnje neugodne pregovarače koji imaju običaj da u poslednjem trenutku, kad se čini da je dogovor već na vidiku, iznenada ulete s dodatnim zahtevima, sprečavalo da u Hanoju probaju da - kao u onoj legendarnoj razmeni iz serije Na slovo, na slovo, kasnije iskorišćenoj za džingl na Radiju B92 - dobiju „nešto za ništa“? Jer - ponuda za zatvaranje Jongbjona na stranu - Pjongjang u međuvremenu ne samo da nije pokazao nameru da se razoružava, već nastavlja da se naoružava. Prema nedavnoj proceni Centra za međunarodnu bezbednost i saradnju pri kalifornijskom Univerzitetu Stenford, Severna Koreja je u protekloj godini proizvela plutonijuma i obogaćenog uranijuma za pet do sedam novih nuklearnih projektila, što po računici istraživačkog tima koji stoji iza ove studije znači da sada njihov ukupan broj iznosi između 35 i 37. (Ako je za utehu, autori smatraju da je, uprkos povećanom broju projektila kojima raspolaže, Severna Koreja danas kudikamo manja međunarodna pretnja nego što je to bila do pred kraj 2017, zato što je moratorijum na probe sprečava da dalje usavršava rakete s nuklearnim glavama.) Pored toga, Pjongjang - podsećaju ovih dana svetski mediji u analizama propalog samita - i dalje odbija da učini javnim inventar svog nuklearnog oružja, laboratorija, poligona i drugih nuklearnih postrojenja; a odavno je jasno i da Kim nuklearno oružje vidi kao glavno sredstvo odvraćanja od eventualne strane vojne intervencije, te kao takvo od ključnog značaja za opstanak režima. Što, sve u svemu, znači da i dalje nije realno očekivati da bi neki budući sporazum između SAD i Severne Koreje mogao da podrazumeva potpuno Kimovo odricanje od nuklearnih kapaciteta. No, pošto Pjongjang u isto vreme pokazuje i spremnost da i dalje pregovara s Vašingtonom, jasno je da, umesto preko pompeznih samita čija je jedina svrha samopromocija dvojice mušičavih šefova država (a njihov nusproizvod, u Trampovom slučaju, i nepojamno brukanje iznošenjem pohvala na račun jednog od najgorih svetskih tirana), put do bilo kakvog kompromisa vodi kroz dugotrajan i mukotrpan pregovarački proces, daleko od očiju svetskih medija. Drugim rečima, kroz pristup sasvim stran biznismenu muljatoru koji je umislio da zna prečicu do sporazuma sa Severnom Korejom - a onda i do Nobelove nagrade za mir. Jedino što je posle svega Trampu preostalo bilo je da se, prvo još na konferenciji za štampu u Hanoju, a potom neizbežno i na Tviteru, požali kako je sasvim moguće da je neuspehu samita doprinelo i ono što se u isto vreme dešavalo kod kuće, u Vašingtonu: svedočenje njegovog bivšeg advokata Majkla Koena pred Odborom za nadzor Predstavničkog doma Kongresa. Čovek koji je svojevremeno izjavio da bi bio spreman da pogine za Trampa ne samo da je nekadašnjeg klijenta prikazao u, najblaže rečeno, krajnje nepovoljnom svetlu, nego i ponudio snažne indicije o njegovoj umešanosti u više krivičnih dela; razumljivo je stoga da je to, kao i sama okolnost da je svedočenje usledilo u vreme dok je važnim povodom boravio u inostranstvu, iritiralo Trampa. Znatno je, pak, teže dokučiti kakve bi veze tajming Koenovog iskaza mogao da ima s krahom samita. No, kako bi obični smrtnici i mogli da razumeju mentalne procese u umu jednog „stabilnog genija“? Bivši Trampov „fikser“ pred kongresnim odborom Tajne i laži Može li se verovati lažovu kad govori istinu? Još od antičkih vremena misleći ljudi se poigravaju paradoksalnom logikom utvrđivanja istinitosti nečijeg iskaza. Nemisleći članovi Predstavničkog doma Kongresa iz redova Republikanske stranke takve dileme nemaju: da li će neko biti označen kao nepopravljivi lažov ili ne zavisi od toga o kome je reč. Te su tako Majkla Koena, bivšeg advokata i „fiksera“ predsednika Donalda Trampa - budući već osuđenog na trogodišnju zatvorsku kaznu zbog laganja u istrazi i u ranijem svedočenju pred Kongresom - unapred označili nesposobnim da progovori istinu bilo kad i bilo gde, pa tako ni na prošlonedeljnom svedočenju pred Odborom za nadzor Predstavničkog doma. To da će Koen robijati zbog laganja (on bi dodao: i slepe lojalnosti Trampu), i da se stoga ništa što kaže ne može uzimati za ozbiljno bila je, naime, prva i poslednja linija odbrane koju su republikanski članovi odbora postavili oko predsednika. Umesto da argumentima i pitanjima upućenim Koenu pokušaju da ospore niz kompromitujućih detalja na račun bivšeg poslodavca koje je izneo, ponudivši i materijalne dokaze za neke od svojih tvrdnji, sve što su činili bilo je tek isprazno, demagoško parolašenje i ulagivanje Trampu naklonjenim biračima iz sredina iz kojih dolaze. Pri čemu su, sasvim prikladno, ignorisali to da je Koen nepočinstva činio po nalogu i sa znanjem svog dugogodišnjeg klijenta, odnosno štiteći njegove interese. Dakle, da je to radio u profesionalnom svojstvu - što ga, naravno, ne opravdava, ali neminovno nameće pitanje: kako to da se Koenu ništa ne može verovati, a Trampu, koji je za nešto više od dve godine mandata u lažima ili izvrtanju činjenica dokumentovano uhvaćen više od 8.000 puta, može i treba? To što je u svom svedočenju Koen predsednika označio kao rasistu, prevaranta i lažova nije posebno važno: time se samo iz pozicije neposrednog svedoka potvrđuje ono što je svakom ko je to želeo da vidi jasno od početka Trampovog političkog uspona. Čak ni tvrdnja da je tokom godina po Trampovom nalogu u više od 500 pojedinačnih prilika pretio ljudima podnošenjem tužbi ili time da će im natovariti novinare na vrat ne izaziva šok kakav bi usledio da je reč o nekom drugom. Bitniji od toga su Koenovi navodi koji impliciraju da je Tramp počinio više krivičnih dela, uključujući kršenje zakona o finansiranju izborne kampanje (što je u Americi ozbiljna stvar) tajnim isplatama za kupovinu ćutnje žena s kojima je imao afere; te njegova potvrda da je predsednik u njujorškom južnom distriktu, čije je tužilaštvo poznato po beskompromisnosti, predmet više krivičnih istraga - o čijoj prirodi se, budući da su u toku, još ne može javno govoriti. Ništa od toga još ni izbliza ne nagoveštava da će se ruka zakona ikada dočepati Trampa, ali mu barem još dugo neće dati da mirno spava. Za početak, i to je nešto.