Atomsko usijanje

Počelo je međusobnim optužbama, a došlo je do ivice rata. Ukratko, Indija je optužila Pakistan da je organizovao samoubilački napad na bazu u Kašmiru u kome je poginulo 40 indijskih vojnika i kao odgovor počela vazdušne napade. Pakistan je oborio dva indijska aviona i demantovao svoju ulogu u prethodnom napadu i vezu sa terorističkom grupom DŽaiš-e-Mohamed, koja ga je izvela. U to je ipak malo ko poverovao, makar po prirodi samog napada, DŽaiš je morao imati pomoć u organizaciji, logistici i izvođenju akcije. Uprkos oštrim reakcijama Islamabada, niko nije poverovao da je pakistanska vojska nevina. A ponajmanje Narendra Modi, indijski premijer, koji se odlučio na krajnje rizičan potez - pokretanje avijacije. Nije prošlo mnogo otkako je pre godinu i po dana, kada je obeležavano 70 godina od sticanja nezavisnosti, Modi poručio da pitanje Kašmira ne može da se rešava silom i da njegova vlada želi da osigura mir u celoj zemlji. Ali bile su to prigodne reči za prigodan trenutak. Zapravo, njegova su rešenja uvek bila bliža sili nego pregovorima. Zapravo, pod njegovom komandom izveden je prvi vazdušni napad na pakistansku teritoriju još od 1971. godine. Ne treba zaboraviti da je spor Indije i Pakistana jedna od najstarijih tačaka na agendi Ujedinjenih nacija, koja je trebalo da se reši onako kako su UN predložile pre više od sedam decenija, ali nije. Rezolucijom 47 iz 1948. godine Savet bezbednosti pozvao je obe strane da povuku trupe i da se pitanje statusa Kašmira reši na referendumu. Nijedna strana nije se povukla. Kašmirski maharadža Hari Sing odlučio je da se prikloni Indiji, nadajući se zaštiti i tako se većinom muslimansko stanovništvo pod hinduističkim vladarom Singom našlo u okviru indijskih granica. Usledio je dvogodišnji rat, koji nije doneo ništa osim novih ratova. Narod oblasti koja se istorijski nazivala Kašmir tako je podeljen na oko 10 miliona u indijskom DŽamu i Kašmir oblastima, oko 4,5 u pakistanskoj oblasti Azad Kašmir i 1,8 miliona u Gilit Baltistan autonomnoj teritoriji, nastaloj od severnog Kašmira i dve manje države Hunza i Nigar, koja takođe pripada Pakistanu. Kina je za sebe uzela oko 20 odsto kašmirske teritorije nazvane Aksai Čin. U međuvremenu je bilo nekoliko novih ratova i nebrojeno napada. Novi rat oko Kašmira usledio je 1965, zatim i 1971, kada je Indija podržala odvajanje od Pakistana i stvaranje nove država Bangladeš, pa 1999. kada je došlo do napada na indijske kasarne, pa 2001. kada je napadnut indijski parlament u Kašmiru. I svaki put su iznova padale nove žrtve, a rešenja nije bilo. Od tada su se obe strane proglasile nuklearnim silama, pa kada Modi ovaj avionski napad nazove „pilot projektom“, onda to zaista zvuči zastrašujuće. Iz njegove vlade stižu slične poruke, ministar finansija poručio je da bi Delhi mogao da udari „u srce Pakistana na isti način na koji je to učinila Amerika kada je ubijen Osama bin Laden“, aludirajući na pakistansku frustraciju tim događajem. Pretnja je verovatno preterana, ali poslužila je svrsi, Islamabadu nije potrebno podsećanje ni na taj ni na druge slične događaje. Pakistanska vlada, iza koje zapravo stoje generali koji vode politiku zemlje, teško nalazi saveznike koji bi razumeli njene odnose sa terorističkim grupama, ali to ne menja činjenicu je Kašmir oblast oko koje spor traje decenijama i ne menja nameru obe strane da ne odustanu. Zato pakistanske provokacije ne prestaju, ma kakvi odgovori stizali sa indijske strane. Tu nije pomogla ni takozvana Linija kontrole, dugačka 740 kilometara i većim delom osigurana žicom kroz koju prolazi struja. Tu su kamere, senzori, kontrole, sve što je potrebno da se osigura granica. Ipak, pre dve godine baš u toj zoni napadnuta je indijska vojna baza u kojoj je život izgubilo 19 vojnika. U istoj oblasti, ali na pakistanskom delu teritorije, potom su ubijena dva pakistanska vojnika. Tako je i „Linija kontrole“ postala mesto krvavih obračuna, a ovih dana crta je konačno prekoračena vazdušnim napadima. Kašmir je važan na više načina, strateški i politički, a u međuvremenu je postao i simboličko pitanje moći i pobede. Kako do rešenja nije došlo dogovorom, već pritiskom i širenjem straha od druge strane, tako je sada za obe države postalo važno da dobiju ono što smatraju delom svoje zemlje. Indija jer je tu već decenijama, a Pakistan jer je reč o teritoriji na kojoj su većinom muslimani i koja bi, smatraju, po prirodi nekadašnje podele, trebalo da pripadne muslimanskoj državi. Između te dve krajnosti mnogo je prostora za različita tumačenja i različite interese, a sedamdeset godina posle podele, nakupilo se strahova, a i žrtava sa obe strane. Poslednji napad indijske avijacije mogao bi da označi sasvim novo poglavlje u ovim sukobima. A nije slučajno ni što je došao baš u vreme predizborne kampanje. Do maja nije ostalo mnogo, pa je, kako se tumači, Modi rešio da pokaže svoj čvrst stav. NJegova partija Baratija DŽanata (BJP) moraće da uloži malo više truda, s obzirom na to da joj rejting opada, a Modi nije spreman da se povuče. U odnosu na prethodnu vladu on je doneo rast BDP-a, ali još nije rešio probleme nezaposlenosti, kako je obećao, niti ekonomske i socijalne probleme zaostalih područja. Ako je poslednji sukob sa pakistanskim arhineprijateljem trebalo da pomogne stvaranju slike o moćnom i odlučnom Modiju, onda je to postignuto. Ali ako je zaista mislio da je ovo bila samo „probna vežba“, onda je rezultat izbora daleko važniji za ceo region. A svakako, preletanje granica susedne države donosi neke nove odnose, koji nikoga neće približiti rešenju.