Leonardo di Pistoja

Evo, prođe nedelju dana, a iz glave mi ne izlazi – Leonardo di Pistoja! Što sad, pa on!? Pa, njega je, navodno, Kozma de Mediči poslao iz Firence u Makedoniju da, po svaku cenu, nađe knjigu Korpus Hermetikum (Hermes Trismegist). E sad, Leonardo di Pistoja, poznat je i kao Leonardo Gracija, slikar iz Pistoje. A tu je i Leonardo di Frančesko di Lazaro Malatesta koji je, takođe, slikar rođen u - Pistoji!? I, da li, bar, naslućujete kakav je lom u mojoj glavi dok „Niš ekspresom“, u prošlu sredu putujem u Niš na promociju mog romana Čuvar kosmičkog levka. A kako i da ne poludim kad postoje tri Leonarda koji žive nekako, u vreme „mog“ Leonarda da Vinčija!? I, pazi, brale, sva trojica su slikari! A što me, pa, to toliko izluđuje?! Kako što!? Pa, po meni, Leonardo da Vinči je na putu ka Dunavu bio u Ohridu i, to u ono vreme, kada je u 22. godini iz Firence nestao i nije se znalo gde je čitave dve godine bio! Ej, tamo kod Jagodine, ukapiram u autobusu da je, zapravo, moj Leo iz Firence zapalio za Makedoniju u tajnu misiju da nađe Korpus Hermetikum jer su u toj knjizi tajna drevna znanja, a u njoj je sakrivena i prava istorija Evrope. Između ostalog i to da je Isus rođen u Ohridu i da je Ohrid, zapravo, „pravi Jerusalim“! A to tvrdi i Miloš Lindro iz Skoplja. U mom romanu, doduše, ne piše da je moj Leo išao u Ohrid po Korpus Hermetikum, ali zato se, i te kako, prisećao da je bio Jovan Krstitelj i da se u detinjstvu igrao sa Isusom, bratom od tetke, sve dok mali Rista nije sa majkom iz Ohrida pobegao za Indiju. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve ovo, još mi dosoljuje: „Zapitaj se samo, zašto je Leonardo sumanuto crtao scenu iz pećine gde se Isus i Jovan igraju kao deca? Nije li veštinu vraćanja u prošle živote naučio baš iz knjige Korpus Hermetikum? I šta ako ovu drevnu knjigu nije, uopšte, odneo u Firencu već se krio po Milanu, da bi na kraju završio kod francuskog kralja kome je, na rukama, umro“. Sav sluđen ovim saznanjem stignem u Niš i sa Musom, kraljem niških harmonikaša, odem na espreso u „Skver“, a posle kod moje Jelke Miljković, na musaku. Takvu musaku samo još Bilja može da napravi. A nekad je to pravila i Olja. Pričam Jelki šta me muči, a ona mi kaže: „Već sam ti, u više navrata, rekla da si zbrzao pri kraju roman o Leonardu. Napravi dopunjeno izdanje. Grehota je da, bar, u romanu ne dokažeš da je Leonardo našao Korpus Hermetikum u Ohridu“. Na promociji mog Čuvara kosmičkog levka u niškom Kulturnom centru govorio je direktor Srđan Savić i, naravno, „Major“, prvi čitač mojih romana u rukopisu. Te noći sam kod Muse gledao na Prvoj ispovest žene koja je Jutki došla glave, a iz Bele Palanke mi javljaju da se i šerifu Miljku primakao kraj. Dobro, ne zbog mobinga nego zbog silnog lopovluka te je Agencija za borbu protiv korupcije donela rešenje da se Miljko razreši dužnosti predsednika belopalanačke opštine. I, verovali ili ne, šerif Miljko šunja se po mraku i skuplja po avlijama letke u kojima se traži njegova ostavka. A u ponedeljak je sa belopalanačkih kioska još rano ujutru „otkupljen“ sav Blic. A u mom Vidovu sve u redu, sem što mi se srce steže kada prilazim bogu Vidu i Nojevoj lađi. Svratim još u „Orač“ kod Gorče na ovčije pljeskavice i da „ološariji“ izdam smernice, ako Miljko počne da se rita, pa `ajd na autobus, treba stići do prestonice, za Zadušnice. I tamo kod Rtnja javlja se moja Crna: „Treba li ja da te podsećam da je Leonardo di Pistoja rođen dve godine posle smrti Kozme di Medičija! Tvoj Leo se, u Ohridu, dokopao Korpus Hermetikuma i u Milanu sačekao da Kozma umre!“