Čekajući Antinu godinu

Kada sam nedavno jednog starijeg prijatelja pitao po čemu pamti Antu Markovića, nakon nekoliko sekundi ćutanja – procedio je: „Po plati od 1.700 maraka.“ Nisam dalje insistirao na razgovoru o poslednjem jugoslovenskom premijeru ili kako se to tada zvalo predsedniku Saveznog izvršnog veća. Nije bilo svrhe, razumeo sam da su u tih nekoliko jednostavnih reči stale tri decenije svih naših tragičnih promašaja, izgubljenih života, zloupotrebljenih mitova, povesnih težnji, neizrecive pokvarenosti, bestijalnih zločina i pljačke počinjenih u naše ime, lažnih voždova, brendiranih udarnika privatizacije, najedenih ministara, mrzovoljnih korumpiranih državnih službenika - rečju tri decenije čekanja na život dostojan življenja. Trideset godina otkako je Ante Marković 16. marta 1991. postao poslednjim premijerom već upokojene države zapitao sam se da li bi se danas i s ovom pameću mogao naći ijedan mamlaz koji bi u cirkusko-karnevalskom Miloševićevom događanju naroda, Markoviću radio o glavi. Kao što su tih godina urlali: „Uhapsite Vlasija“. Ko zna možda i bi, možda je trebalo pitati Boru Jovića, eno ga živog, a taj mu je i te kako radio o glavi. Samo što se bitange tu ne računaju. Ostaje pitanje kako se moglo dogoditi da ne uspe večito osmehnuti premijer koji je u samo godinu i po dana napravio nezamislive rezultate, uključujući i famoznih 1.000 maraka prosečne plate. Neopterećen ideologijom, čovek sa ogromnim iskustvom privrednika, Marković je stvorio efikasnu saveznu administraciju. Mnogi su ga zapamtili po tome što je uveo konvertibilni dinar (sedam kinti za jednu nemačku marku) i tako im omogućio da prvi put u banci za dinare kupe stranu valutu. Obuzdao je inflaciju, devizne rezerve SFRJ porasle su sa 1,5 na 6,8 milijardi dolara, a za godinu i po dana spoljni dug države je prepolovljen. Inicirao je donošenje tranzicionih zakona, pokrenuo privatizaciju, otvorio tržište novca, rada i kapitala… Ali, manimo se na ovom mestu makroekonomskih pokazatelja. Suštinski, Marković je u naše živote banuo tačno između Miloševićevog Kosova Polja i priprema Gazimestana i Tuđmanovog i Kučanovog već uveliko pripremljenog odlaska iz „tamnice naroda“. Antin smrtni greh je bio u tome što se nije držao balkanske istorije i što mu je pogled na budućnost skretao na Zapad, sve do ekspresnog ulaska Jugoslavije u Evropsku zajednicu. Stvar je prilično jasna, Marković se našao između pokvarenih političara i sluđenog naroda. A tamo gde zajedno mogu pokvareni i sluđeni prestaju da važe bilo kakvi kriterijumi izuzev etničkih u kojima se igra ruski rulet, ali u glave sopstvenih naroda. U takvim okolnostima bio je laka meta nacionalistima i kvaziliberalima, novootkrivenim četnicima i probuđenim maspokovcima. Suštinski, Marković je bio sjajan privrednik, ali za naše prilike i navike loš političar koji nikada do kraja nije shvatio koliko političke hulje lako manipulišu političkim budalama. Popularnost koja je narasla do neslućenih razmera, ispostaviće se, biće mu otežavajuća okolnost. Neko ko je makar i nakratko vratio veru da je bolji život moguć, a da svi pri tome ostanemo na broju morao je biti uklonjen. Paradoksalno, jednako žestoki napadi na njega dolazili su iz Srbije, ali i iz Hrvatske čiji je kadar bio. Razlozi su, razume se, bili sasvim drugačiji. Ali ako ćemo do kraja biti iskreni, Marković nije bio žrtva samo razularenih i već potpuno osamostaljenih republičkih rukovodstava. Pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata drastično su smanjili cenu Jugoslavije kao tampon-zone između Istoka i Zapada, a takva država nije više nikome bila potrebna. Ako se u tom kontekstu posmatraju stvari, Marković nije imao pravu podršku Zapada za svoje naume. U najmanju ruku manjkalo je političkog pritiska da se obuzda Miloševićeva vizija Jugoslavije kao proširene Srbije i podignutog kažiprsta ka secesionistima u Hrvatskoj i Sloveniji. Uprkos deklarativnoj podršci i krokodilskim suzama. Zato je „jugoslovenski Gorbačov, samo sa mnogo više izgleda na uspeh nego njegov ruski parnjak“, kako ga je jednom nazvao istoričar Predrag Marković, ostao usamljen i poražen. Bila je to poslednja šansa poslednje velike Jugoslavije. Sve što se kasnije dešavalo, posvedočiće i sam Marković, bio je poslednji, očajnički pokušaj da se spase Jugoslavija. Uključujući i formiranje njegove stranke Saveza reformskih snaga Jugoslavije i televizije JUTEL. Mnogo živopisnih likova poput Milorada Dodika, Emira Kusturice, Nenada Kecmanovića, Ejupa Ganića, Gorana Bregovića, Gorana Milića vezivalo se tih godina za reformiste. Nakon definitivnog potopa na izborima, Kusturica se u Beogradu sreo sa svojim srpskim poreklom, Ganić sa Izetbegovićem, Milić s Tuđmanom, Dodik s Karadžićem i Mladićem, a Bregović s ostatkom vrlog novog sveta. „Naravno da sam razočaran. Ti su ljudi prevarili mene, ali su ujedno pokazali da su licemjeri. To su bili lažni partneri u poslu. Uvjeravali su me da su za Jugoslaviju, ali ne bilo kakvu Jugoslaviju već avnojsku, zajednicu ravnopravnih republika i naroda i ja sam s njima prihvatao razgovor i suradnju“, ispričao je mnogo godina kasnije u jednom od retkih intervjua Marković. Političku karijeru je završio tako što je 19. decembra 1991. na konferenciji za štampu vratio mandat građanima Jugoslavije, poručivši da više ne postoji nijedan državni organ kome bi se mogla podneti ostavka. Šta je naposletku ostalo? Sećanje na to da ste s jednom platom mogli da letujete, da sa trećinom te iste plate otplatite auto za šest godina, a ne za više od deset koliko vam je sad potrebno ili da bez grcanja zamenite dotrajalu belu tehniku… Ono što na slučaj premijera Markovića i pokvarenih političara baca svetlo kao na dva teška kamiona koji su se iz suprotnih pravaca kretali ka neizbežnom čeonom sudaru, nije samo lažljivo ubeđivanje ovdašnjeg sveta da ih čeka švedski standard. Naprosto, to je zamka u kojoj onaj kamion maskiran plaštom šovinizma pokušava da nađe šansu u sudaru sa vozilom iz suprotnog smera koje je prepuno očajnih, gladnih, prevarenih. A do sudara je neminovno moralo doći, jer život traži rešenja i onda kad ih mi izbegavamo. Ono malo preživelih već 30 godina čeka bar još jednu Antinu godinu.