Jedino pravo zlatno doba

Sećanje na Antu Markovića me vraća u mučno vreme u kome se neuspešno spasavala Jugoslavija, zemlja u kojoj sam rođena i koju sam volela. I ja sam u tom spasavanju učestvovala. O tome ću da svedočim. Postala sam član Odbora Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), koje je formirano u Zagrebu, februara 1989, nekoliko nedelja pre nego što će Ante Marković postati predsednik poslednje jugoslovenske vlade. U tom Odboru je bio krem jugoslovenskih „urbanih levih intelektualaca“, što se vidi i po rukovodstvu. Prvi predsednik je bio Branko Horvat, drugi (i poslednji) Nebojša Popov, a direktor Žarko Puhovski. Ja sam se našla u tom Odboru zato što sam već uveliko bila aktivna u disidentskim aktivnostima: potpisivala sam peticije za građanska i politička prava i slobodu izražavanja. Branila sam osuđene za verbalni delikt. Bila sam od 1987. do 1989. predsednica Sociološkog društva (što se onda cenilo), i već izdržala zatvorsku kaznu od 25 dana u Padinskoj skeli. Naravno, bila sam i zabeležena u DB-u, gde je moj dosije rastao. Imala sam prilike da ga vidim posle Petog oktobra. Odbore UJDI-ja smo pravili po svim republikama i pokrajinama (na Kosovu je UJDI vodio Veton Suroi), mada je to išlo dosta teško i sporo. Republički nacionalisti već su uveliko vodili glavnu reč, pa smo mi, Jugosloveni, izgledali kao marsovci. U tom turbulentnom vremenu, UJDI se zalagao za demokratsku Jugoslaviju, nudeći da se promeni samo jedan član Ustava, koji bi omogućio slobodne višestranačke izbore za jugoslovenski parlament (Veće građana), u kome bi se odlučilo o formi jugoslovenske države (federacija, labava federacija, konfederacija, savez nezavisnih država), dakle, o njenom opstanku kroz demokratski proces koji joj je gotovo od početka njenog nastajanja bolno nedostajao. U to vreme se ideja demokratije širila u zemljama realnog socijalizma, Gorbačov je zagovarao glasnost i kraj sistema se nazirao, pa je zahtev da Jugoslavija opstane demokratizacijom i slobodnim izborima, bila zapravo ideja epohe. Ali, već tada je jugoslovenska ideja bila pregažena. Destruktivni nacionalizmi i homogenizacija kroz „unutarnacionalna pomirenja“, naročito u Srbiji i Hrvatskoj, već uveliko su dominirali. UJDI nije bio dogmatski branilac Jugoslavije. Nije se unapred nudio oblik države, bilo da to bude labava federacija, konfederacija ili savez nezavisnih država, to je ostavljeno za dogovor. A pošto ništa od toga nije bilo izgledno, UJDI je spuštao aspiracije sve do predloga da Jugoslavija ima onoliko zajedničkog koliko i tadašnja Evropska zajednica. Kako se situacija pogoršavala, na kraju smo smatrali da su jugoslovenski izbori potrebni ne samo zbog opstanka Jugoslavije, nego i za dogovor mirnog razlaza kako bi se po svaku cenu izbegli ratovi. A ratovi su se već spremali, pa su se naše UJDI-jevske aktivnosti usmeravale na sprečavanju ratova. U junu 1991. Stojan Cerović, Nebojša Popov i ja osnovali smo Centar za antiratnu akciju. Zajedno sa drugim mirovnim organizacijama, naročito feminističkim (Žene u crnom) organizovali smo naše najudarnije antiratne akcije. U atmosferi nacionalističkog razaranja zajedničke države, u martu 1989. pojavio se nasmejani i šarmantni Ante Marković sa svojim ekonomskim reformama koje su bile čudesno uspešne. Sve je funkcionisalo i život se promenio kao da smo se preselili u neki bolji svet. Dinar je bio konvertibilan, standard je skočio toliko da sam u banci za dinare kupila dolare, koje sam uplatila nekoj južnokorejskoj firmi za novi kompjuter. Ako smo u Srbiji ikada živeli u zlatnom dobu, to je bilo doba Ante Markovića. NJegova popularnost je velikom brzinom rasla, nacionalisti su se mrštili i podmetali nogu, a Ante je postao popularniji i od Miloševića i od Tuđmana. To ne treba da čudi, jer je narod vidno bolje živeo. Marković je raskinuo sa socijalističkom privredom, opredelio se za liberalizaciju uvoza, tržišnu privredu i privatizaciju, s time što je obezbedio prilične sume za socijalne programe za one koji će loše proći. Sve je uspevalo i funkcionisalo, mada ne zadugo. Već krajem 1990. reforma je ušla u krizu, ona se praktično odvijala u zemlji koja nestaje. Raspao se Savez komunista, koji je više nego jasno odzviždao kraj Jugoslavije. Marković je i tada rekao da „bez obzira na to što se ovde dogodilo, mi idemo dalje. Privreda mora dobiti samostalnost i tu politika nema više šta da traži. Jugoslavija će funkcionisati dalje“. Pogrešio je, jer je verovao da je ekonomija jača od politike. To ni teorijski, a ni u praksi, nije tačno. Politika je jača. To jeste bio kraj Jugoslavije. Za reforme Markoviću je bila potrebna politička stabilnost, koje nije bilo ni od korova. Da bi to obezbedio, on je u julu 1990. na Kozari osnovao svoju stranku, Savez reformskih snaga Jugoslavije, sa namerom da se reformski savezi osnuju u svim republikama i pokrajinama. Iz UJDI-jevske perspektive, obradovala sam se, verujući da smo s Markovićem na vlasti dobili jugoslovensku gurku. Ne napuštajući UJDI, postala sam član Predsedništva Saveza reformskih snaga za Srbiju, čiji je predsednik bio profesor Vojin Dimitrijević, a naš zajednički kandidat, UJDI-ja i reformista, za predsednika Srbije bio je Ivan Đurić. Naročito u Bosni, i donekle Makedoniji, Markovićeva stranka se primila, uglavnom okupljajući elitu. U Hrvatskoj su izbori već bili završeni 1990, još u maju, takođe i u Sloveniji. Na vlast su došli HDZ i Tuđman, a u Sloveniji desničarska koalicija DEMOS. Marković je sa strankom zakasnio i zato je njeno osnivanje bila greška. I pored velike popularnosti, on je na svim izborima propao. Nacionalisti su svuda trijumfovali, držeći u džepu ratne planove. U Vojvodini smo dobili tri poslanika, a Ivan Đurić je dobio skoro 300.000 glasova i bio treći po snazi predsednički kandidat. Ti su glasovi mahom pristigli iz Vojvodine. Sećam se Ćosićevog zlobnog komentara pred izbore u Srbiji. Rekao je - što sada Ante zbunjuje Srbe (opet sa Jugoslavijom), kada su oni krenuli svojim (srpskim) putem. Ante Marković nije ćutao o rasturanju zemlje i ratnim pripremama. Nije dozvolio Slovencima da na granicu stave slovenačku umesto jugoslovenske zastave, te je odlučeno da se pošalje JNA da skine slovenačku zastavu. Nažalost, i ta akcija se završila nesrećnim ratom u Sloveniji, a od jula 1991, JNA je oslobodila Slovence od služenja vojnog roka. U junu 1991. Slovenija i Hrvatska su donele svoje deklaracije o nezavisnosti. Ante Marković je obelodanio srpski plan RAM u nedeljniku Vreme. Po tom planu iscrtane su srpske teritorije u Hrvatskoj i BiH koje će biti očišćene od ljudi koji su tamo živeli, s ciljem da se napravi „Velika Srbija“ u kojoj će živeti svi Srbi. Tada, pred sam krvavi raspad Jugoslavije, evropska trojka koja je pokušavala da spase Jugoslaviju od ubilačkog rata i raspala, ponudila je brzi (gotovo momentalni) ulazak u Evropsku zajednicu i 5,5 milijardi dolara za podršku reformi Ante Markovića. I to je odbijeno zato što su se nacionalistički razbojnici već bili pripremili za rat i u krvi i zločinima ubili Jugoslaviju. Ante Marković je dao ostavku u decembru 1991, rekavši da je on „dosledno bio za demokratiju, mir i protiv rata - stoga je za mene neprihvatljivo predložiti ratni budžet i ja to ne mogu i neću napraviti“. U svojim ekspozeima ponavljao je nacionalistima kuda oni vode i proročanstvo se sto posto ostvarilo. Ante im je govorio: „Okrenite se budućnosti. Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili?! Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi...“ Pogodio je.