Pljačka pod okriljem države

Avet uterivanja dugova građana preko profesionalnih, vansudskih izvršitelja širi se Srbijom. Počeli su da rade 2012., a titula „javni“ izvršitelji dodeljena im je 2016. godine, da učvrsti njihovu poziciju privatnika preduzetnika, ili da sakrije privatizaciju javnih funkcija, što je bio slučaj i sa stečajnim upravnicima i notarima. Iako tvrde da služe „sprovođenju sudskih odluka i Zakona“, te su u sprezi sa državom, javni izvršitelji predstavljaju silu sami po sebi. Medijski prilozi o njihovoj beskrupuloznosti, za njih su reklama učinka, tvrde udruženja koja se bore da „pravda“ ne bude tako surova. Izvršitelji su strah i trepet, prvenstveno za sirotinju. Ali, u krajnjoj liniji, oni ne čine (gotovo) ništa što im sistem nije dozvolio, uključujući i tarifiranje usluga čiji je ishod da pojedini zarade i po milion (i više) evra godišnje. Izvršitelji u javnosti zagovaraju tezu da su samo tehnička, produžena ruka sudstva, dok su u praksi glavni izvor njihovog bogaćenja neizmireni računi za komunalne usluge, a na osnovu poslovne dokumentacije poverilaca – monopolističkih javnih preduzeća - koje nisu prošle nikakvu sudsku raspravu o činjenicama. Ponekad nagrabuse i tzv. treća lica, samo zato što su se njihove stvari zatekle na adresi na kojoj je izvršni dužnik prijavljen, i slično. Neki su izvršitelji bivše sudije sa jakim vezama u sudstvu i policiji, kao i socijalnim službama, koji su najčešće na strani poverioca, kaže Ivan Zlatić, aktivista Združene akcije Krov nad glavom, i predsednik Socijaldemokratske unije. „Oni su efikasniji od nekadašnjih javnih službi, jer dejstvuju prevashodno za svoj interes, a ne za javni, iako su uvedeni 2011. pod parolom da će ustrojiti pravnu državu i doakati dužničkom lobiju“, on objašnjava. Ali, umesto da pronalaze nakamarena sredstva od neisplaćenih plata na skrivenim računima, izvršitelji su se pretvorili u suštu suprotnost Robinu Hudu. Najavljene izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju trebalo bi bar nešto od navedenog da poboljšaju. Zlatić se posebno u to ne uzda, smatrajući da će izmene doneti samo više transparentnosti pri licitaciji stanova, „poslednje mere“ pri naplati duga, dosad najproblematičnije karike ovog krajnje problematičnog lanca. Jer, dešavalo se, po njegovoj tvrdnji, da se plena domognu ljudi bliski izvršiteljima. Ili da se aukcija obavi uoči Nove godine, u mesari na prestoničkoj periferiji (Bečmen kod Surčina), a da je samo jedan od učesnika oran da sam sa sobom licitira, jer su ostali unapred odustali, uprkos uplaćenoj kotizaciji. Pa dati stan ode za delić realne vrednosti. Iako iz Komore izvršitelja naglašavaju da ta cena i ne može biti tržišna, već izvršna, ta golema razlika ostavlja gorak ukus u grlu. Neraspoloženje građanstva izazivaju i njihovi „dobronamerni saveti“ da odmah prime „plavu kovertu“, a ne da dozvole da im se troškovi uvećavaju istragom njihovog imovnog stanja. Kao i administrativnim radnjama u izvršnom postupku, opet astronomski vrednovanim. Jer, niko tu ne pravi razliku između „profesionalnog dužništva“ i dugovanja usled siromaštva, pri čemu se to siromaštvo neretko produbljuje izmišljanjem dugova za, npr, pasivno grejanje (grejanje kroz zidove od komšije) gde usluga formalno i ne postoji, naglašava pravnik udruženja Efektiva Jovan Ristić. Deo problema je i zakonsko načelo srazmere, za koje se takođe tvrdi da se poštuje. Koliko i kako pokazuje već legendarni slučaj Branke Havatmi, čiji je stan na Dorćolu otišao na doboš zbog duga od 6.400 evra. „Kada sam se 90-ih vratila posle kratkog rada u Londonu, zet me je zaposlio kao blagajnicu u svojoj firmi Bez biznis“, priča ova 73-godišnja majka sina sa cerebralnom paralizom. Dani bede zeta su naterali da uđe u posao sa piramidalnom bankom, kada su i Branka i drugi zaposleni u Bez biznisu, ali i šire, za kratko vreme uloženo uvećavali za 16 odsto, sve dok „štednja“ nije pukla. Tad je Branki kao blagajnici stigla tužba, premda nije imala baš ništa sa novcem tužitelja. Dolaskom ove vlasti, stari sudski predmeti izvučeni su iz fioka, a Branki se zalomio izvršitelj Nenad Botorić, „koji nije dao da se drugim sredstvima dug nadoknadi, do prodajom njenog stana na Dunavskom keju“, iako je Branka htela da se pozajmi i dug namiri. I to je bila ta famozna aukcija, 30. decembra 2016, u kasapnici Botorića. Pet je licitanata uplatilo po 6.000 evra, ni ne nameravavši da licitira, da bi jedna advokatska kancelarija stan kupila po prvoj ceni, za 26.000 evra. Brankini prigovori ostali su u pisarnici, a izvršno rešenje doneto je za nekoliko dana, kada je sa sinom izbačena na ulicu. Sada prisustvuje svakom tuđem izvršenju, pokušavajući da pokaže „da je prozrela pljačku pod okriljem države“. Botorić je lišen licence, ali ne zbog nepravilnosti u postupku, jer je „sve bilo po zakonu“, niti zbog krivične istrage što je prodajom skela Opštine Grocka, namirio dug JKP Grocka, ugrožavajući egzistenciju tamošnjih stanovnika. Već, naprosto, ovaj bivši ugostitelj nije položio pravosudni ispit. Ukupno je za proteklih šest godina trajno razrešeno šestoro izvršitelja, dok su neki vraćeni „u sedlo“ jer je Upravni sud ukinuo presudu Disciplinske komisije. Sledeća sporna stavka leži u pravu tzv. trećih lica, kolateralno oštećenih tuđim dugovima, i ponekad, vrstom korumpiranosti sudstva, kakav je primer samohrane majke Tatjane Aničić iz Beograda. „Moj stan u Visokog Stevana na Dorćolu prvobitno je prodao investitor Željko Subošić Srđanu Jončiću, koji nije uspeo da isplati stan u potpunosti, pa su njih dvojica izvršili razmenu sa ciljem da Jončić dobije drugi, manji, stan koji odgovara visini isplaćene sume“, kaže Tatjana. Zaključenim ugovorom o razmeni Subošić ponovo postaje vlasnik tog stana i ona tada, 2007, kupuje stan od Subošića, što je znao i Jončić. Međutim, Subošić nije, ugovorom o razmeni, predviđeni stan dao Jončiću i 2009. je poveden spor između njih dvojice koji je za cilj imao poništenje tog ugovora, a ne ispunjenje ugovorne klauzule za obeštećenje Jončića. Spor je vođen bez Tatjaninog znanja i mogućnosti da sudu dostavi dokaze da je ona vlasnica stana, a ne Subošić, kako je sud tumačio. Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu da Subošić vrati Jončiću stan. Na osnovu Subošićeve žalbe da stan nije njegov već da je prodat, i da je to poznato i Jončiću, Apelacioni sud je poništio odluku niže instance. O to se Prvi osnovni oglušio, donoseći istovetnu presudu, i umesto da je uruči Subošiću, okačio je na oglasnu tablu. Stoga se ovaj nije ponovo žalio, pa presuda postaje pravosnažna i ulazi u izvršni postupak. Tako, tek kad izvršitelji zakucaju na njena vrata, Tatjana saznaje o postojanju pravne zavrzlame, i pretnju po njeno osnovno ljudsko pravo na stanovanje. Odmah podnosi prigovor trećeg lica, zatim i tuži Subošića i Jončića u cilju obustavljanja postupka izvršenja. Ali, i dalje, malo-malo pa se izvršitelji pojave ne bi li je iz njenog stana izbacili. Korektni su, mora da prizna, ali i uporni, pa je još uvek u svom posedu samo zahvaljujući podršci stanara i Združene akcije Krov nad glavom. To što je Subošić bio u zatvoru jer je bezbroj puta prodao 12 stanova u Knićaninovoj 8, i nema mnogo veze sa Tatjaninim slučajem. Ali ima sa pravom i pravdom. Šta na sve za NIN kažu iz Komore javnih izvršitelja? Sumnju u kriterijume po kojima izvršavaju postupke opovrgavaju (bar pokušavaju) tvrdnjom da „predmete uzimaju u rad prema redosledu prijema, ako priroda potraživanja ili posebne prilike ne nalažu odstupanje, čemu mora da prethodi pismena saglasnost predsednika suda“. Podozrenja da se kola uvek lome na nejakima, otklanjaju primerima „stotina radnika Ratka Mitrovića - Dedinje“ kojima su nadomestili plate prodajom mehanizacije građevinskog preduzeća, pre no što je ono palo pod stečaj. Prodajom brodova izmirene su neisplaćene zarade za više od 100 nekadašnjih radnika Dunav grupa agregata, izvršitelji su pomogli i bivšim radnicima Utva aviona iz Pančeva da dobiju zaostale plate posle 18 godina čekanja. Jedan je zaposleni Partizanskog puta angažovanjem javnog izvršitelja naplatio 24 zarade, kao i radnici Sportskog centra „Šumice“. O bilo kakvom pritisku nema ni govora, jer, kako kažu, njihov rad kontroliše sud, Ministarstvo pravde i sama Komora javnih izvršitelja. To što se kaže da dužnik nekad i ne bude obavešten o pokretanju izvršnog postupka, prosto je nemoguće, vele u Komori, jer ako mu obaveštenje ne stigne na adresu iz lične karte, ono se kači na oglasnu tablu suda. Pre toga, u postupku za komunalije, izvršitelj je dužan da dva puta pokuša dostavu. Međutim, ističe Ristić, izvršitelj često veruje poveriocu na reč da dužnik živi na određenoj adresi, i uprkos svojim ovlašćenjima (a ne i obavezi) ne proveri kod MUP-a date mu podatke, pa mu čak nisu sumnjive ni sve devetke u JMBG-u. Oni koji se osećaju oštećenim, imaju pravo prigovora i korišćenja drugih pravnih sredstava, što kod izvršenja sudskih presuda ne zaustavlja sam izvršni postupak, kažu dalje u Komori. Procene nekih medija o ceni radnog sata izvršitelja, koja po njima dostiže i 47.400 dinara, u Komori smatraju „proizvoljnim“ i pogrešno definisanim načinom nadoknade. U svakom slučaju tarifnik usluga i visinu nagrade za obavljen posao, određuje lično ministar pravde. Takođe, u Komori pobijaju insinuacije da su licitacije nameštene, pozivajući se na 171. član ZIO koji izričito nalaže javnost ovog postupka. Nekad on ipak postaje i tajni kad izvršitelj angažuje policiju i privatno obezbeđenje da spreči učešće javnosti, primećuje Ristić, ali i Savet za borbu protiv korupcije u svom nedavnom izveštaju. Zato se uvođenje elektronskih aukcija smatra najznačajnijom budućom novinom pri izmeni ZIO. Jer će se njome „sprečiti zloupotrebe“, kako za NIN kažu u Ministarstvu pravde. Efikasnost će povećati i dostava pismena na elektronske adrese, kao i uvođenje elektronske oglasne table. Informativna služba Ministarstva najavljuje i da će izmenama ZIO „načelo srazmere“ biti bolje precizirano. Te će „dodatno zaštititi izvršne dužnike prema kojima se prinudno sprovodi potraživanje u iznosima koji su višestruko niži od vrednosti njihove nepokretnosti“. Staće se na put, kažu, i „neujednačenim postupcima izvršitelja na teritoriji Srbije koji dovode u izuzetno nejednak položaj stranke u istovetnim procesnim pravnim situacijama“. Neće više biti ni „cepanja zahteva“, u smislu da se na osnovu istog pravnog osnova za vođenje izvršnog postupka podnosi nekoliko predloga za izvršenje, koji osnovni zahtev zapravo dele na nekoliko manjih zahteva, pa izvršitelj npr. dužniku naplati dug prodajom njegove kuće, a troškove postupka i svoju nagradu - „skidanjem“ dve trećine dužnikove plate. Ipak, ono što Združena akcija Krov nad glavom smatra krucijalnim u uspostavljanju socijalne pravde – pravo na dom, neće se doslovno sprovesti. Jer, to je „relikt prošlosti“, i društvene svojine. Pravo na dom proističe, kažu u Ministarstvu, iz regulacije prava zaštićenog podstanara i bazirano je na pravnoj zaštiti pojedinaca – fizičkih lica protiv države, a ne protiv drugih fizičkih ili pravnih lica. Pravo na dom je nepostojeće u svim evropskim državama, ističu u Ministarstvu. Pa zašto bi naša prednjačila? Možda zato što ovde vlada siromaštvo, u korenu dužničke epidemije, ako se izuzmu pomenuta „profesionalna dužništva“. Kad se zbilja doaka velikim dužnicima, kojih ima i među vlasnicima medija, steći će se uslovi da Srbija postane pravednija. Jer, koja je poenta da se budžet puni bednim novcem sirotinje?