Jutkine gardistkinje u odbrani kredita za stan

Amazonske ratnice, bile mit, stvarnost ili njihova kombinacija, nisu živele na teritoriji današnje Srbije, kažu antički izvori. Zato pojavu amazonki na padinama Kopaonika moramo da posmatramo bez zlobe, kao zaslugu vlasti. Tim pre što nije reč ni o osvajačicama ni o turistkinjama, već o pedesetak autohtonih stanovnica Brusa, koje su se prošlog četvrtka okupile ispred opštine da brane Milutina Jeličića Jutku. „Jače smo od muškaraca“, rekla bi jedna od njih. Možda vam odbrana predsednika opštine deluje kao trećerazredni podvig spram Trojanskog rata i borbe protiv titana, ali to je samo zato što ne znate kakve sile Jeličiću rade o glavi. „Na televiziji smo čule da se našem predsedniku preti, da će da dođu Đilas i Obradović, i da će našeg predsednika da izbace iz opštine zbog neke izmišljene afere sa Marijom Lukić, koju je ona sama režirala sa pojedinim... ne moćnicima, već bednicima koji su došli sa strane zbog ličnih interesa“, u dahu izgovara i ovo i sve drugo Dušica Stevović. Same su se organizovale, vele. Normalno. Šta bi čovek drugo hteo da radi u četvrtak u jedan po podne nego da brani predsednika opštine? Gospođa Stevović podvlači da je radikalka. „Milutin Jeličić Jutka je čovek koga je birao narod. Može njega neko i da mrzi i voli, on je legalno izabran. Podneo je ostavku. Da li će skupština da bude zakazana, i kada će, to u opštini Brus pravna služba odlučuje; ne odlučuju ulica i građani. Nije ovo sedamnaesti vek, pa da uzmemo kamenje i močuge da se bijemo.“ Pravnoj službi bruske opštine treba čestitati jer je izvesno jedina u Srbiji koja odlučuje o bilo čemu. A tačno je da nije sedamnaesti vek, kao što nije ni četrnaesti. Tada su dubrovački karavani prolazili kroz opštinu Brus – ne instituciju, dakako, već teritoriju – na putu za Carigrad. Sada karavani ne prolaze, već odlaze, ali o tome docnije, jer se pred zgradom bruske opštine brani i Kosovo. „Na granici smo sa Kosovom. Šta nam se sprema na Kosovu? Je l’ nam samo ovo treba u opštini Brus? Ja sam samohrana majka. Obraćala sam se Milutinu Jeličiću Jutki kao predsedniku opštine, i i te kako sam bila lepa žena u mlađim godinama. Nit’ me je štipkao, nit’ me je pipkao.“ Pauza da se čitalac nasmeje pre nego što pređemo na ozbiljno. „Tražila sam krov nad glavom. Dobila sam stan od svoje fabrike, ’Brusjanke’, ali nju je zakačio stečaj, i nisam ga otkupila. Zamolila sam predsednika da zamoli stečajne sudije da stan ne prodaju. Nije me sramota, imam dva sina. Učinio mi je to, i ja sam mu do groba zahvalna“, dodaje Dušica Stevović. Verovatno niko nije jezgrovitije opisao politički klijentelizam od gospođe Stevović. Jedan deo sistema ti upropasti fabriku, drugi hoće da te izbaci iz stana, treći se pojavljaje kao spasilac. Nema veze što prvi, drugi i treći potiču iz istog rezervoara, nije važno što isti čovek može da bude upropastitelj i spasilac, tebi spas treba, a cena je prava sitnica. „Ružno je ovo što se dešava, a sve televizije prenose kao da je Milutin Jeličić neki siledžija i ništa drugo ne radi već samo siluje žene po Brusu. Ko okreči ovaj Brus? Ovo su sve zgrade stare preko pedeset godina. Ko nam popravi trotoare? Ko nam napravi bazen za decu? Ko nam obnovi halu sportova? Imamo i srednju školu. I banju nameravamo da otvorimo, i neke druge fabrike da otvorimo, ali to ne možemo sami, moramo uz pomoć države“, slavi Jeličića sagovornica NIN-a. Što bi se reklo – „država d’ uradi nešto“. A Brus je poprilično van sfere interesovanja države, pa se može verovati da su sledeći redovi iskreni. „Da je Đilas gore, ja bih zvala Đilasa. Nije gore Đilas, nego Vučić. Moramo Vučića da zovemo, šta ćemo.“ Vučić „gore“ i daleko, Đilas daleko, a nije ni gore, i onda ti ostaje Jutka. „Izašao zakon – treba štititi žene. Jesam za to, žena sam. Ne sme žena da se maltretira i bije. Ali šta ćemo sa time što postoje agresivne žene? Ovog puta je naš predsednik opštine nezaštićen i ugrožen. Gde ćemo njega? U javnu kuću da ga vodimo, tamo negde da ga štitimo?“ Sagovornica NIN-a je verovatno mislila na „sigurnu kuću“, mada će neko dobaciti da je citirano rešenje prikladnije, no ovime se svakako vraćamo na Mariju Lukić. Okupljene amazonke je sada blate, uz aplauz. Preskočimo. „Nemamo dalje informacije da li će moćnici i uličari iz Beograda, pošto im u Beogradu to ne fali, da dođu ovde u Brus. Pet meseci mi je bio stariji sin na ratištu, nisam spavala. Pet meseci ću da čuvam ovu opštinu. Ne može da je ruši niko.“ Potom sledi još blaćenja Marije Lukić uz aplauz. Preskočimo opet. „Svaka stranka ima službeni telefon, i ja sam bila sekretarica radikalne stranke, i taj telefon stoji u stranci. Mogao je bilo ko te poruke da piše.“ Pa još malo blaćenja Marije Lukić uz aplauz. Još jedan skok, i gotovo. „Ovo je lepo mesto, planinsko, i borićemo se da dokažemo da je laž to što su nas ovako ocrtali“, zaključuje Dušica Stevović. Jasno – kada ocrtate i ocrnite Milutina Jeličića, ocrtali ste i ocrnili Brus, jer Jutka jeste Brus, budući da Srbi jako vole svoj srednji vek, pa besprekorno poštuju njegove feudalne postavke. A da ovde ima i lepote, to je istina. Jutkine gardistkinje su se razišle, pa imamo vremena da pogledamo zgradu opštine i sa zadnje strane. Ni taj pogled ne čini građevinu osobito privlačnom – jedino nam otkriva kuda je Jeličić u međuvremenu izašao – ali iza nje je pejzaž za koji bi impresionista bio spreman da putuje onim karavanom koji je nekada dolazio iz Dubrovnika. Čudo je promena perspektive. Prošetate, recimo, od opštine Ulicom kralja Petra nekih dvesta metara, i dobijete sasvim drugačiju sliku grada. „Jeličić još obavlja funkciju predsednika, i obavljaće je dok se ne izabere novi. To može biti i za šest meseci, tako da se ništa konkretno nije promenilo. Ostao je i čitav aparat iza njega, koji još pritiska i mene i ljude koji me podržavaju.“ Novu sagovornicu NIN-a nije potrebno imenovati, jer njeno ime i Brus i Srbija mesecima uzimaju u usta kao „dobar dan“. „Ja se politikom ne bavim. To što Jeličić neće više biti na funkciji, meni ništa ne znači, osim što se nadam da neće moći da pritiska medije i sudstvo. Zamolila sam i medije i režim i opoziciju da slučaj ne bude politizovan. Jedino što ima veze sa politikom jeste okolnost da je on funkcioner, i što od sebe pravi političku žrtvu“, dodaje Marija Lukić. Marija Lukić uz slab osmeh prihvata opasku da je politizaciju njenog slučaja bilo moguće izbeći koliko i vetruštinu u glavnoj bruskoj ulici. „Ne mogu da utičem na to šta će da kažu, bilo jedni, bilo drugi. Ali svakako nema orkestriranog napada na predsednika, niti može da ga bude, jer sam, u vreme kada sam prijavila Jeličića, bila član Srpske napredne stranke. Nisam ponosna na to, ali... Nisam bila u opoziciji kada sam ga prijavila. Ispisnicu iz stranke uzela sam jer niko nije reagovao, a obraćala sam se više puta i Darku Glišiću i Zorani Mihajlović i Aleksandru Vučiću.“ Bilo je prikladno da u ovom tekstu glavnu reč imaju žene sa obe strane barikada, ali parada gardistkinja pred opštinom nije iznenadila ni dvojicu naših sagovornika. Svako će ovde reći da je Brus mali i da svakog poznaje. Nevolja je samo što to kolektivno poznavanje materije nekako daje različite rezultate. Ono što je na jednom kraju Ulice kralja Petra „skup žena hrabrijih od muškaraca“, na drugom kraju je „totalno poniženje i totalno bespotrebno glupiranje čoveka koji je mislio da se brani živim zidom“. „Evo, vidite na snimku N1 ženu kojoj je otpisan kredit za stan. Drugoj, koja je bila u organizaciji, dat je opštinski prostor, treća je supruga čoveka koji je penzioner a i dalje radi u javnoj ustanovi“, analizira jedan sagovornik. Ne može se reći da su sagovornici NIN-a krili imena, ali imali bismo teret na duši kada bismo ih pomenuli. Rekli smo već, Brus jeste na obodima Kopaonika, ali društveno-atmosferski mnogo liči na sicilijanske gradiće. „Imate masu fingiranih radnih mesta, i ti se ljudi boje da će ako padne predsednik pasti i njihova radna mesta. Videćemo ko će rukovoditi gradom, ali država mora da uskoči i da pomogne. Jednostavno, opština je prezadužena. Država mora da pokrije njegove brljotine kako bi se normalno funkcionisalo. Ako do toga ne dođe, teško nama.“ Nema fraze koja se u unutrašnjosti Srbije češće čuje od „teško nama“. Ali pošto je Srbija za svoju stvarnost, videli smo, izabrala polovnu antičku tragediju, toj se frazi nema šta prigovoriti. „Brus je u katastrofalnom stanju. Za vreme Jeličićeve vlasti zatvorena je firma ’14. oktobar’, koja je zapošljavala preko sto pedeset ljudi. Zatvorena je ispostava Prve petoletke iz Trstenika, gde je radilo dvesta pedeset ljudi. Zatvorena je Kopaoničanka, zemljoradnička zadruga i najveća hladnjača u regionu...“ I malo ironije u antičkoj tragediji – jedino, kažu sagovornici, radi Pompeja. „Zaslugom nas radnika bivše ’Brusjanke’, koju smo oteli od Jeličićevih stečajnih upravnika. Nije dozvolio italijanskoj firmi koju smo doveli da se registruje u Brusu, nego je morala da se registruje u Aleksandrovcu da bi mogla da otkupi pogon. Odmah su zaposlili trista žena. I to jedino radi zbog toga što on nema nikakvu kontrolu. Jer da je on bio umešan, i to bi propalo.“ Brus, nastavljaju sagovornici, od Kopaonika nema ništa osim pejzaža. „Sa druge strane, ovaj kraj dosta živi od cene obojenog voća. Te su cene zbog krize pale, ljudi već teže žive, a onda čovek mora da dođe u lokalnu samoupravu da traži neku pomoć. I to opet otvara mogućnost da se njime manipuliše.“ Prema poslednjem popisu opština Brus je imala malo više od 16.000 stanovnika. Sagovornici misle da ih sada ima oko 12.000. Pre mesec dana, tvrde, za samo jedan vikend otišlo je četrdeset dvoje ljudi. Karavani odlaze, cirkus ostaje.