Hrabra žena u muškom tradicionalnom svetu

Trinaestog marta ove (2019) godine Srbija je postala siromašnija za jedno veoma značajno, žensko ime: umrla je Zaga Golubović. Žena koja je srpsku filozofiju, sociologiju i socijalnu antropologiju obogatila brojnim knjigama, raspravama i empirijskim istraživanjima. Ovo žena napominjem jer ako bi se mogla naći najbliža odrednica koja karakteriše Zagu Golubović njenom biografijom, ona bi glasila: hrabra žena u muškom tradicionalnom svetu. O tome svedoče i njen privatni i njen javni, društveni i naučni život. Svoju profesionalnu karijeru započela je ranih pedesetih godina, kao profesor filozofije u Zemunskoj gimnaziji i nastavila ubrzo kao asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U to vreme osnivana je na Fakultetu Katedra za sociologiju, unutar Odeljenja za filozofiju, među prvim asistentima bila je i Zaga. U „idejnom carstvu“ dogmatskog marksizma, koje se protezalo na skoro sve socijalističke zemlje, sociologija je bila žigosana kao „buržoaska nauka“ i imala je i u Jugoslaviji državno etablirane idejne protivnike. U toj idejnoj borbi za modernizaciju i internacionalizaciju nastave društvenih nauka na Univerzitetu, pored dogmatskog marksizma javljao se tradicionalizam, usmeren pretežno na proučavanje nacionalne kulture, etnologije i umetnosti. Zaga se izborila da se na sociološkim studijama uvede i predmet socijalne i kulturne antropologije. To je značilo izlazak preko nacionalnih granica u ispitivanjima društvenosti i kulture, narodnih običaja i „nacionalne kulturne baštine“. Moderna antropologija omogućavala je susret filozofije, sociologije, etnologije i psihologije, a interdisciplinarnost i interkulturalnost, kao novi termini, ušli su u metodološke zajedničke principe. Nakon jednogodišnjeg naučnoistraživačkog boravka u Engleskoj, kao stipendista Britanskog saveta, Zaga je odlučila da joj antropologija bude glavna naučna preokupacija. Teorije ličnosti, određenje čoveka postali su osnovni Zagini naučni interesi. Mada je srpska nauka imala, još od Vuka Karadžića, preko Cvijića i Čajkanovića do potonjih istraživača, zavidnu etnološku tradiciju, antropologija je bila zanemarena disciplina. Filozofske reasprave o ljudskoj prirodi, kao i kasnije oživele diskusije o teoriji otuđenja, bili su Zagini podsticaji da istražuje čoveka kao ličnost, što će pokazati već u svojoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj na Filozofskom fakultetu. Posle statutarnog uvođenja antropologije kao nastavnog predmeta Zaga je izdala prvu knjigu koja se mogla smatrati udžbenikom socijalne antropologije: Antropologija kao društvena nauka (1967). U međuvremenu, antropološka pitanja zahvatila su planetu: šta je čovek, sa kojim vrednostima se orijentiše u svetu, kakvu budućnost zaslužuje, da li je beznadežno sebičan i agresivan, da li je sposoban za solidarnost, radost i ljubav? Ta pitanja su stajala pred mnogim antropolozima u posmatranju planetarne studentske pobune 1968. Za Zagu je to bio izazov, bez kolebanja je podržala svoje studente u skladu sa svojim uverenjima i ostala sa njima tokom trajanja pobune svesna mogućih posledica. A posledice su bile pritisci, političke osude i diskriminacije, zabrana knjige Čovek i njegov svet (1973) i oduzimanje pasoša i sprečavanje putovanja nekoliko godina. Na kraju, Skupština Srbije ju je, neustavnom, specijalnom odlukom, „zakonom“, sa još sedmoro kolega sa Filozofskog fakulteta, lišila profesije, ostavljajući je šest godina bez posla. Tek na intervenciju Međunarodne konfederacija rada, sa „proteranim“ kolegama vraćena je na posao, ali ne u univerzitetsku nastavu, već u Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Nas sedmoro „prognanih“ kolega koji smo sačinjavali taj novi Centar (Institut) izabrali smo Zagu za prvog upravnika. Pokazalo se često da se neki hendikepi mogu pretvoriti u prednosti. Dugogogodišnji „državni“ napadi i pritisci na „progonjene profesore“ i istovremeni žilavi, višegodišnji otpor Filozofskog fakulteta internacionalizovali su „slučaj profesora Filozofskog fakulteta“ i izazvali široku solidarnost međunarodne intelektualne zajednice, koja im je otvarala vrata mnogih prestižnih univerziteta. Zaga Golubović bila je gostujući profesor u Švedskoj, Engleskoj, Americi i držala predavanja na univerzitetima u Francuskoj, Poljskoj, Češkoj, Bugarskoj i učestvovala na brojnim naučnim međunarodnim konferencijama. Ovim gostovanjima Zaga je proširivala i učvršćivala kontakte sa brojnim značajnim naučnicima, uticajnim u društvenim naukama. Zaga je pripadala užem krugu jugoslovenskih filozofa i sociologa okupljenih oko časopisa Praksis i Filozofija, kao i oko Korčulanske filozofske škole, koja je okupljala najeminentnije progresivne, nezavisne intelektualce Evrope i Amerike, sarađujući brojnim prilozima i učestvujući u debatama. Ako se traži filozofsko i idejno uporište Zaginog stvaralaštva najvidljivije ćemo ga naći u praksisovskoj kritičkoj teoriji. Autori koji su obrazovali njen pogled na svet, pored Marksa, bili su predstavnici Frankfurtske škole kritičke teorije, pre svega: Erih From, Teodor Adorno, Herbert Markuze, Jirgen Habermas; antropolozi: Bronislav Malinovski, Rut Benedikt, Margaret Mid, Klod Levi Stros; sociolozi Rajt Mils, Zigmund Bauman, A. Guldner, Barington Mur. U Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Zaga Golubović svoja istraživanja usmerava ka analizi stvarnosti u kojoj živi i rezultat su bile knjige Staljinizam i socijalizam (1982) i Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva (1987). Posle 15 godina, nakon uvođenja višepartijskog sistema u Jugoslaviji Zaga Golubović se vratila kao redovni profesor antropologije na Filozofski fakultet, kao sa „godišnjeg odmora“, kontinuirani konvertitski titovski režim se pravio „nevin“, zaboravljajući poslednjih 15 godina svoje vladavine, koja je obilovala pritiscima, zabranama knjiga i naučnih skupova. Knjigama Antropološki portreti (1991) i Antropologija u personalističkom ključu, Zaga kao da se „odužuje“ studentima antropologije zbog dugog „odsustva“, ali su joj razbuktani rat i raspad države svojom dramatikom i dehumanizacijom trenutno odvukli pažnju i angažman. Trebalo je i kao antropolog odgovoriti na pitanje šta je čovek, i kao filozof i humanista reći da mora biti čovek! U tim ratnim godinama, Zaga je antiratni aktivist i sociološki istraživač. Verna svojim filozofskim uverenjima Zaga Golubović će ostati nezavisni kritički intelektualac, koji koristi „javnu upotrebu uma“, bez obzira na promene nosilaca vlasti. Angažuje se u društvenim organizacijama i institucijama za borbu protiv korupcije i svake diskriminacije. Smogla je snage da na kraju objavi dve sjajne knjige: Pouke i dileme minulog veka (2006) i autobiografsku Moji horizonti (2012). Zagorka (Zaga) Golubović ostavila je našoj kulturi 15 knjiga i nekoliko desetina rasprava rasutih po inostranim časopisima i zbornicima na egleskom, francuskom i srpskom jeziku. To nisu male zasluge i nadam se da će buduće generacije to oceniti možda pravednije. Zagorka Golubović živela je u dramatičnom i nepredvidljivom vremenu koje je nudilo biografiju onima koji su imali smelosti da je naprave. Svetski rat je, pre svog završetka uključio i Zagu, tako što je u 14. godini učlanjena u SKOJ, organizaciju komunističke i antifašističke omladine. To je, uz žrtve u porodici (najstarija sestra streljana kao komunista i antifašista u fašističkom logoru na Banjici), opredelilo Zagu na stranu otpora i slobode i učinilo je imunom na svako konvertitstvo, toliko masovno kao životni stil.