Kraj spokoja i na kraju sveta

Do pre neki dan niko ne bi mogao da pogodi u kakvoj su vezi Bajo Pivljanin, Marko Miljanov, Stefan Lazar, Miloš Obilić, Srbi iz Bosne, britanski admirali iz 19. veka, mletačke vojskovođe, austrougarski generali, SS divizija „Princ Eugen”, Eba Akerlund, devojčica ubijena u terorističkom napadu na Stokholm pre dve godine, Anders Brejvik, Marin le Pen, Donald Tramp i muslimani sa Novog Zelanda. To je, ipak uspelo jednom „običnom belom čoveku iz obične porodice“, kako je sam sebe opisao, koji je spajajući nespojivo uspeo da osmisli sopstveni program za spas belog čoveka i krene u akciju. Kako to često biva, Brenton Tarant bio je miran mladić, dobar radnik, lični trener u jednoj teretani, „disciplinovan, veoma posvećen“, kako ga je opisala koleginica iz teretane, prosto jedan prosečan australijski građanin, sve dok se nije ispostavilo da je baš taj i takav građanin upao u jednu džamiju, pa zatim u drugu i ubio pedeset ljudi, a još toliko ranio. Bila je to njegova treća poseta Novom Zelandu, na koji je došao turistički. Ta se poseta završila tako što je Krajstčerč, grad od nešto manje od 400.000 stanovnika, dobio svoje mesto na listi terorističkih napada. Zemlja u kojoj su protekle godine zabeležile najmanji broj ubistava (sedam na milion stanovnika) a koja kao najcrnju pamti 1986, kada je bilo 24 ubistva na milion stanovnika, sada je dobila dvostruko više u samo jednom danu. „Negde usput, neko iskustvo ili neka grupa, nešto ga je obuzelo“, izjavila je Trejsi Grej, njegova koleginica sa posla, pokušavajući da objasni šta se to dogodilo sa mirnim čovekom Brentonom. Za policiju, antiterorističke jedinice, istražitelje, eksperte, političare, situacija je nešto složenija. Najvažnije pitanje je da li je Brenton ovu akciju mogao da izvede sam, da li je povezan sa nekom organizacijom, da li je i gde pripremljen, da li je obučavan i da li će posle ovog uslediti još neki napad. Poslednjih sedam godina putovao je svetom, uglavnom Evropom, na tom putu posetio je i Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, Crnu Goru, Srbiju, BiH, Tursku... Posebno se zainteresovao za Francusku i desnicu Marin le Pen. Skupljajući svuda iskustva i slušajući političke govore, došao je do saznanja da „oni napadaju moj narod“, što ga je dalje odvelo pravo do ideje o „velikoj zameni“ i odluke da nešto i sam učini. „Mnogo godina sam slušao i čitao o invaziji na Francusku onih koji nisu beli, za mnoge od tih priča sam verovao da su preterane, iskreirane samo zbog politike“, napisao je. „Ali kada sam stigao u Francusku, shvatio sam ne samo da su te priče tačne, već su duboko potcenjene. U svakom francuskom gradu, u svakom mestu, okupatori su bili tu.“ U svoj manifest, ambleme, simbole, imena koja je crtao po oružju, strpao je sve što mu je pomagalo da oseti da u toj borbi nije sam. Tako su se i imena srpskih istorijskih ličnosti, kao i drugih, našla tu jer su iz vremena borbe protiv Osmanskog carstva. Eba Akerlund poslužila je kao opravdanje za borbu koju on vodi u navodnoj želji da je osveti, Brejvik kao prijatelj koga je, tvrdi, posetio u zatvoru, Tramp kao čovek koji je shvatio da je beli čovek ugrožen. Sve bi u tom manifestu bilo nevažno, da nije usledilo ono što je usledilo. Ako je Tarant samo još jedan psihopata željan pažnje, onda se okidač za njegov krvavi plan može naći u onome što se događa oko njega. Odgovor možda leži u reakcijama koje su usledile i svesnom kreiranju islamofobije, od Frejzera Aninga, australijskog senatora koji je našao da je razlog ovog zločina u tome što je Novi Zeland „dozvolio muslimanskim fanaticima“ da uopšte dođu tu, do poljskih fašista koji su preveli Tarantov manifest i njegove su delove postavili na internet. Fejsbuk i Jutjub ubrzano brišu i snimke samog napada i komentare, ali sudeći po tim komentarima sve je više „mirnih kolega i komšija“ koji bi već sutra mogli da budu u vestima.