Gde je naše pravo da znamo sve

Još se nije razdanilo, januarskog jutra 1985, kada se reporter vesti Beogradske hronike javio sa ulaza u dragstor na Banovom brdu. U mraku, pod oskudnim svetlom „frizolajta“, sredovečna Beograđanka u jednoj ruci držala je kesicu kafe a u drugoj tri kese testenine. Vidno uzbuđena objasnila je da je u redu stajala satima, ali da kafu nisu hteli da joj prodaju ako ne kupi i makarone. Reporter Dragan Radovanović je u odjavi rekao da je nakon pokušaja da od poslovođe dobije objašnjenje, ekipa RTS, uz psovke, izbačena iz dragstora. Tih dana se mnogo govorilo i pisalo o sve rasprostranjenijoj „vezanoj trgovini“ kojom su se trgovci uz prodaju deficitarne kafe, ulja i deterdženta oslobađali zaliha neprodate robe. Javljanje sa Banovog brda bio je prvi pravi dokaz da ona zaista postoji. Istog jutra već, za 9 sati, zakazana je vanredna sednica Savezne vlade sa koje je tržišnoj inspekciji naložena pojačana kontrola i strogo kažnjavanje uslovljavanja prodaje. Na istoj sednici doneta je i uredba kojom se, uz navođenje iznosa njima namenjenih visokih novčanih kazni, najveća odgovornost za sprečavanje „vezane trgovine“ prenosi na direktore trgovinskih lanaca. U Beogradsku hroniku stiglo je mnoštvo telefonskih poziva sa pohvalama gledalaca i kolega, ali u redakciji nije bilo euforije. Naime, već u drugom pasusu istog onog saopštenja sa sednice Savezne vlade stajala je osuda „javnih glasila koja senzacionalistički izveštavaju o trenutnim problemima u snabdevanju građana“. Ipak, kada su sutrašnje novine uz pohvale citirale izveštaj Beogradske hronike, bilo je jasno da smena i kazni neće biti. Od pohvala i činjenice da su tri televizijska minuta naterala vladu da zaseda mnogo je važnija bila poruka upućena građanima. Uz ohrabrenje da nikom ne dozvole uskraćivanje prava da za svoj novac kupe ono što žele, sa ekrana RTS jasno im je rečeno da je zakon na njihovoj strani. Narednih dana u tržišnoj inspekciji je zabeleženo znatno uvećanje prijava pokušaja uslovljavanja prodaje, pa je problem „vezane trgovine“, bar na nekoliko godina, rešen. Upravo u interakciji sa građanima je suština i prvi uslov postojanja javnog medijskog servisa. Nije lako biti na strani javnosti, pratiti njena interesovanja, nepristrasno informisati, pomagati joj, edukovati, zabaviti... Upravo zato javni medijski servis i raspolaže sa tolikim kadrovskim, tehničkim i finansijskim resursima. Međutim ni najveći trud, ni najskuplji projekti nisu dovoljni ako se omane u presudnom, a to je, svakako, emitovanje realne slike stvarnosti u kojoj živimo. Sliku stvarnosti, naravno, nije lako preneti na ekran. Zato je važna iskrena i stalno pokazivana spremnost da ona na ekranu bude što jasnija i tačnija. Takvu nameru građani lako prepoznaju i poštuju. Nakon nedavnog upada pristalica SzS i građana u zgradu u Takovskoj, rukovodstvo RTS trebalo bi da se ozbiljno zamisli nad brojem ličnosti od autoriteta, ako ih je uopšte bilo, koje su ih javno podržale. Još važniji razlog za zabrinutost trebalo bi da im bude to što su se u sutrašnjim razgovorima među građanima pre čula negodovanja zbog slomljenih ulaznih vrata nego zbog suočavanja njihovih zaposlenih sa nezadovoljnim demonstrantima. Mediji autoritet i uticaj u javnosti mukotrpno i dugo stiču a brzo i nepovratno gube. Talentovani urednik RTS nekoliko godina stvarani novinarski ugled nedavno je pred kamerama prokockao za samo dva i po minuta gledanja u papir i gutanja knedli zajedno sa pitanjima koja su se nametala, koja je znao i koja je zbog gledalaca, zbog slike stvarnosti, bio dužan da postavi sagovorniku. Pre dve sedmice i urednica i voditeljka Jutarnjeg dnevnika bila je pred istim izazovom. Izgleda da je u formulisanju još jednog „volej pitanja“ napravila nenamernu grešku koja je predsednika države navela da je izgrdi u programu uživo, uz poruku „nemojte da se pravite naivni“. To je urednicu i voditeljku Dnevnika RTS odvelo do ivice suza a ekran je još dugo posle odjavne špice isijavao transfer stida. Za analizu stanja znakovito je da niko u javnosti, u novinarska udruženjima pa ni u RTS, tim povodom nije reagovao. Ako je za one koji vode RTS prihvatljiv odgovor da to nije prvi put i da je to normalno, onda je svaka diskusija o programskim sadržajima, konceptu, obavezama javnog medijskog servisa besmislena. I nabrajanje tema i sadržaja koji su sada i ovde potrebni na javnom medijskom servisu bilo bi besmisleno jer oni toliko bučno tutnje kroz stvarnost da ih izvesno i u RTS vide i znaju. Na programu ih nema iz istog razloga zbog kojeg na RTS i ne pokušavaju da ispune ulogu javne tribine na kojoj bi se kroz različita, suprotstavljena mišljenja tragalo za rešenjima problema i muka sa kojima su društvo i građani suočeni. Svaki pokušaj kreiranja takvog sadržaja, normalno, nosi rizik konflikta sa vlastima. Kada je najvažniji cilj da se taj sukob izbegne, onda su posledice pogubne i dalekosežne. I za društvo i za građane i za RTS. Jer ne samo da je presudno važan, možda i najvažniji, komunikacijski kanal zatvoren, već je na ukupnoj medijskoj sceni time stvorena praznina u kojoj caruju jednoumlje, laž i prostota. Iako je njihova krivica očigledna i lako dokaziva, kriviti političare za ovakvo stanje na javnom medijskom servisu i ukupnoj medijskoj sceni smisleno je koliko i ljutnja na vola koji jede kupus. Odgovoran je onaj koji je zadužen da čuva kupus, a ne vo. Volovi kupus ne čuvaju. Najveća odgovornost je, dakle, na rukovodstvu i zaposlenima u medijskim kućama, novinarima a ponajviše na novinarskim udruženjima. Da li, zaista, iko veruje da će se ikada prostor za objektivne i profesionalne medije u Srbiji kreirati voljom političara? Više sam nego siguran da bi, da je na vlasti Dragan Đilas, ovaj RTS bio gotovo isti. Ono „gotovo“ znači da bi javni medijski servis bio samo umotan u više celofana. Tvrdnju ću povući čim mi neko pokaže bar jedan novinarski prilog emitovan na Studiju B iz vremena kada je Đilas bio gradonačelnik u kojem je on kritikovan ili u kojem je doveden u pitanje bilo koji potez gradskih vlasti. Jedan. Velika i opasna zabluda je uverenje da bi se pukom promenom vlasti javni medijski servis i medijska scena u Srbiji preporodili. Taj preporod posle „5. oktobra“ trajao je onoliko kratko koliko je bilo potrebno da shvatimo dubinu pada koji je usledio. Sada smo pali u dubine u kojima se mediji više i ne zloupotrebljavaju. Oni su sada aktivni učesnici političkih obračuna. Ne po istom šablonu kako je to učinjeno sa drugim televizijama ili u tabloidima, ali, nažalost, sve vidljivije i naš javni medijski servis dobija (ili preuzima,svejedno) tu ulogu. Zato sam siguran da će toliko puta ponovljene novinarske priče o slobodi medija, zaštiti i pravima novinara ostati jalove sve dok građani ne shvate da je njihovo pravo da znaju sve univerzalno ljudsko pravo bez čijeg ispunjenja oni nisu ličnosti već robovi o čijoj sudbini odlučuju drugi, bez njihove saglasnosti. U to ih političari svakako neće uveravati. Od zablude da će se stranke i političari izboriti za medijsku zoru još je pogubniji stav: „tu se ne može ništa promeniti“, „uvek je tako bilo“, „ni u svetu nije bolje“. To nije defetizam. To je izgovor i alibi za lažno novinarstvo i loše medije. Kada je reč o javnim medijskim servisima, dokazati netačnost tih tvrdnji jednostavno je i lako. Oštrina kritičkih analiza rada vlade Nemačke i kancelarke Merkel na DW, tamošnjem javnom medijskom servisu, samo je jedan od primera. Podsećanje na primere iz naše medijske prošlosti u kojoj su, uz nemali broj drugih novinara, Dragutin Gostuški ili Staša Marinković, hirurški precizno i argumentovano udarali po bahaćenju vlasti, zaglupljivanju naroda i poltronstvu, pohvala su njihovom znanju i hrabrosti a ne onom vremenu. A to što su se hrabri i pametni novinari čak i u jednostranačju i vremenu idolopoklonstva izborili za autoritet u javnosti govori o značaju predanosti profesiji i ukazuje na dijagnozu ovog vremena i današnjeg novinarstva. Sve užasne posledice mirenja sa instrumentalizacijom medija, koje se najjasnije vidi u programu javnog medijskog servisa, teško je i naslutiti. Za razumevanje one najstrašnije podele društva, na važne i nevažne građane, pomoglo bi ako zamislimo kako na prijemnom odeljenju Urgentnog centra od povređenih i životno ugroženih pacijenata bolničari uz zdravstvene traže i partijske knjižice i kako oni koji su u pravim strankama, od vrhunskih lekara, u moderno opremljenim hirurškim salama, ekspresno dobijaju medicinsku pomoć, a oni drugi su prinuđeni da u prepunim, memljivim hodnicima sačekaju, ako dočekaju, prijem kod stažista. Za sve koji strahuju od rascepa našeg društva, potpuno isto se dešava u javnom medijskom servisu u kome su dostupnost različitim društvenim grupama i tretman događaja i tema podređeni zahtevima i interesima jedne partije. Apsolutno isto. Razlika je jedino u tome što je šteta po zajednicu i građane, u ovom drugom slučaju, daleko veća.