Šta sve Dragan Josić ne zna

Jedan od protagonista gradnje mini-hidroelektrana (MHE) u Srbiji, inženjer Dragan Josić (NIN broj 3560, od 21.03.2019.) negira da se gradnjom MHE degradira ekosistem i remeti život lokalne zajednice, a stavove Ratka Ristića označava terminom „laž“. Fascinira upornost inženjera Josića u ignorisanju svetske i srpske naučno-stručne javnosti kada se iznose činjenice o degradaciji ekosistema. Istovremeno, primeri sela Rakita, Temska i Topli Do govore o očaju, nezadovoljstvu i otporu lokalnog stanovništva, pa se postavlja pitanje gde, kada i kako su oni uopšte „konsultovani“ o tome da li žele gradnju MHE? Pominjući Republičku revizionu komisiju inženjer Josić navodi da „Ratko Ristić nije naveo niti jednu primedbu na projekat“, što je tačno jer Ratko Ristić nije bio izvestilac za predmetni projekat, odnosno, kao član Republičke revizione komisije nije imao uvid u tehničku dokumentaciju, tako da nije ni mogao da uputi bilo kakve primedbe. Dalje, inženjer Josić navodi: „Kompletna reka je sačinjena od kompaktne stenske mase peščara koji je vodonepropusan i samim tim prirodno ne prehranjuje nikakve podzemne vode što je i dokazano geološkim istražnim radovima“. Inženjer Josić bi trebalo da zna da je reka (vodotok) sačinjena od tečne (voda) i čvrste faze (nanos), a rečno korito od određenih stenskih formacija. Nikada to nisu homogene formacije, i uvek postoji deo vode koji infiltracijom ili poniranjem dospeva do hidrogeoloških kolektora, odnosno izdani, koje se prazne preko površinskih pojava isticanja, poznatih kao izvori. Inženjer Josić navodi da je „Ratko Ristić učestvovao u projektovanju nekoliko MHE u zaštićenom području Kamena gora u opštini Prijepolje“, što je neistina. Ratko Ristić je vodio izradu tri operativna plana za odbranu od poplava, koji su obavezujući za sve objekte na vodotokovima, pa tako i za tri MHE na reci Gračanici. Kada je započeta izrada operativnih planova za odbranu od poplava, objekti su već bili izgrađeni, na osnovu još ranije izrađene tehničke dokumentacije (projekata). Takođe, treba imati u vidu činjenicu da je stručna javnost u Srbiji tada bila nedovoljno informisana o negativnim aspektima gradnje MHE, što važi i za Ratka Ristića. Srpska javnost ima pravo da zna za stav Akademije inženjerskih nauka Srbije, kao i za pismo dekana fakulteta i direktora instituta Univerziteta u Beogradu, koji su eksplicitno protiv gradnje MHE. Srbija je potpisnica tri najvažnije, tzv. RIO konvencije Ujedinjenih nacija (Okvirne konvencije o klimatskim promenama; Konvencije o biodiverzitetu; Konvencije o borbi protiv dezertifikacije), kojima se propisuju određene strategije i mere zaštite životne sredine u svakoj zemlji članici UN. Sve evropske direktive sadrže određena rešenja iz RIO konvencija, čemu se prilagođava i zakonodavstvo Srbije u procesu pristupanja EU. Jedan od ciljeva jeste i proizvodnja 27 odsto energije iz obnovljivih izvora (hidro, solarna, energija vetra, geotermalna, biomasa), u cilju smanjenja emisije gasova „staklene bašte“ i unapređenja stanja životne sredine, što je dovelo do izrade Nacionalnog akcionog plana o proizvodnji energije iz obnovljivih izvora. Pri tome, Srbiji niko nije nametnuo obavezu da desetkuje biodiverzitet i devastira zaštićena prirodna područja, što se upravo dešava izgradnjom MHE. Brojne zemlje suspenduju projekte izgradnje MHE (Indija, Kina, Rumunija), ukidaju podsticajne tarife (Kanada), uvode visoke ekološke takse za obnovu biodiverziteta (SAD) ili jednostavno ruše MHE (SAD - porušeno više od 1.200, u periodu od 1993. do 2017; EU - porušeno više od 400, u poslednjih 10 godina). Iako je u prethodnim decenijama sagrađeno više od 20.000 MHE u Evropi, opšta je ocena da takvi projekti pripadaju tehnološkoj istoriji, zbog male količine proizvedene energije i nesrazmerno velikih ekoloških šteta, jer dovode do degradacije biodiverziteta, narušavanja režima podzemnih voda i smanjenja izdašnosti izvora, intenzivne erozije i ugrožavanja tradicionalnog načina života lokalnih zajednica. Srbija ne treba da ignoriše svetska iskustva u pogledu negativnih ekoloških efekata gradnje i korišćenja MHE, zarad bogaćenja interesnih grupa, od čega šira zajednica nema nikakve koristi. Neophodno je preispitati politiku subvencionisanja povlašćenih proizvođača električne energije, gde najveći iznos odlazi vlasnicima MHE, što predstavlja nametnutu obavezu svim domaćinstvima u Srbiji, o čemu građani naše zemlje nisu konsultovani.