Raste samo izvoz optimizma

Srbija je definitivno, bar po jednom ekonomskom parametru, evropski i svetski lider, jer teško da je i jednoj drugoj zemlji pošlo za rukom da za 36 meseci, od januara 2016. do istog meseca ove godine, za čak 107 odsto poveća minus u robnoj razmeni sa inostranstvom. Spoljnotrgovinski deficit Srbije je u tom periodu produbljen sa 226 na 467 miliona evra, a samo u poslednjih 12 meseci je povećan za 40,9 procenata. Da zlo bude veći naš uvoz još od 2017. raste brže od izvoza i nema naznaka da bi se taj trend u dogledno vreme mogao preokrenuti. Pre se može očekivati dalje usporavanje izvoza zbog kosovskih taksa na srpsku robu od 100 odsto i problema sa kojima se suočavaju dva naša glavna spoljnotrgovinska partnera, jer je Italija u recesiji, dok Nemačka kuburi sa stagnacijom, a od kupaca iz te dve zemlje srpske kompanije su lane zaradile skoro četiri milijarde evra. Pri tome je upravo dinamičan rast izvoza, pogotovo u periodu smanjenih penzija i plata u javnom sektoru, bio ključni motor kakvog-takvog povećanja bruto domaćeg proizvoda Srbije. Situacija je toliko ozbiljna da je i na sednici Vlade Srbije 14. marta sa primetnom nervozom premijerka Ana Brnabić upozorila da bi u prvom tromesečju ove godine rast BDP-a mogao da bude niži od dva odsto. Dobro obavešteni izvori NIN-a navode da je ona na toj sednici pominjala stopu rasta od samo 1,8 odsto, skoro upola manju od planiranih 3,5 procenata. Očito je vrag odneo šalu, jer su i u Nemanjinoj 11 shvatili da se smer u kome se srpska privreda kreće ne može preko noći preokrenuti za 180 stepeni, a industrijska proizvodnja nije sporiji rast imala još od poplava iz 2014. Rastući spoljnotrgovinski deficit samo je jedna od spoljnih manifestacija ozbiljnih problema sa kojima se suočava srpska ekonomija. U Nemanjinoj 11 nikoga dugo nije brinulo što privredni rast usporava - sa 4,9 odsto u prva dva kvartala na 4,1 odsto u trećem i na 3,4 odsto u poslednjem kvartalu 2018. Uprkos tom silaznom trendu, svi zvaničnici su kao papagaji ponavljali da je 2018. Srbija bila u grupi zemalja sa najvećim rastom BDP-a, a sada je mnoge „neprijatno iznenadila“ procena da bi u prva tri meseca ove godine privredni rast mogao da padne na najniži nivo od sredine 2017. Koliki je zaista bio efekat takve „lako ćemo“ politike znaće se krajem aprila, kada zvanična statistika saopšti prvu „fleš procenu“ rasta BDP-a za prva tri meseca ove godine. No, dok se na zatvorenim sednicama Vlade raspravlja o pesimističkom scenariju, javno se i dalje širi optimizam. Tako je 25. marta predsednik Aleksandar Vučić posle sednice Predsedništva SNS-a ponovio da je Srbija 2018. sa stopom rasta od 4,4 odsto, bila „jedna od pet zemalja u Evropi sa najvećim rastom BDP-a“. Vučić je, doduše, predočio i procene po kojima kosovske takse od 100 odsto mogu da obore našu stopu privrednog rasta za 0,4 do 0,7 procentnih poena. „Sada vidimo rezultate onoga što je Vučić pokrenuo 2014, a za četiri-pet godina videćemo rezultate onoga što mi sada radimo“, izjavila je premijerka Ana Brnabić samo nekoliko dana pre nego što je saznala da sve i ne ide onako kako je doskora mislila. Dok zvanična statistika ne potvrdi da li je strah u Nemanjinoj 11 zbog usporavanja rasta opravdan ili ne, već sada je jasno da nam u robnoj razmeni sa svetom ne cvetaju ruže. U januaru 2016. na uvoz smo trošili 226 miliona evra više nego što smo zarađivali od izvoza. U istom mesecu 2017. naš minus dostigao je skoro 300 miliona evra, 2018. je premašio 336 miliona, a ove godine je rekordnih 467 miliona evra. Za tri godine je, dakle, više nego udvostručen. Posebno zabrinjava što je od januara prošle do istog meseca ove godine deficit povećan za 40,9 odsto i to nakon što je u 2018. prvi put posle 2012. premašio pet i po milijardi evra. Samo u šest poslednjih godina na uvoz stranih proizvoda potrošili smo 26,5 milijardi evra više nego što smo zaradili od izvoza naše robe. „Oprez! Spoljnotrgovinski deficit je 2018. za čitavih 30 odsto bio veći nego 2017. To praktično znači da Srbiji sada treba dodatnih 1,3 milijarde evra da pokrije manjak u spoljnotrgovinskoj razmeni sa svetom“, kaže za NIN Lazar Šestović, viši ekonomista Svetske banke u Srbiji za makroekonomiju i fiskalnu politiku. „Možda još uvek nije vreme za paniku, ali kreatori ekonomske politike bi trebalo da budu na oprezu zbog ovakvih podataka. Još uvek je teško imati tačnu sliku o tome šta je izazvalo ovoliki rast trgovinskog deficita u 2018, jer se u ovom momentu ne zna šta se sve uvozilo, s obzirom na to da je oko 2,6 milijardi evra uvoza još uvek neklasifikovano. Dodatni razlog za brigu je što je sve ovo samo nastavak trenda iz 2017, kada je deficit povećan za 20 odsto u odnosu na 2016.“ Na pitanje zašto nam se to dešava, Šestović objašnjava da je najveći rast uvoza zabeležen u energetici, što je, kako kaže, posledica rasta cena energenata u dolarima od 28 odsto u prošloj godini. „Tu je i rast potrošnje stanovništva koji se u Srbiji, tradicionalno, preliva u veći uvoz, jer je ovdašnja roba za široku potrošnju nekonkurentna. Tom prelivanju povećane tražnje u uvoz pogoduje i činjenica da dinar drugu godinu zaredom apresira, odnosno više vredi prema stranim valutama“, ističe Šestović, uz napomenu da ima i dobrih vesti - uvoz mašina je povećan za 14, a sirovina za 13 odsto. I njega, međutim, najviše zabrinjava to što izvoz više ne beleži tako dobre rezultate kao ranije. Između 2010. i 2017. izvoz je svake godine rastao za oko 13 odsto, dok je prošle godine taj rast gotovo prepolovljen. Najviše brine usporavanje izvoza automobilske industrije (pad od 15 odsto), što je doprinelo rastu trgovinskog deficita sa 10 procentnih poena. No, i na strani izvoza ima dobrih vesti: izvoz IT sektora je povećan za 27 procenata, ali nažalost to nije dovoljno da nadoknadi opšti negativni trend, zaključuje on. „Kao mala zemlja, Srbija brži rast i otvaranje novih radnih mesta mora da bazira na većem izvozu. Za to nam je potreban veći i moderniji sektor industrije. U našoj industriji radi oko 27 odsto svih zaposlenih, dok u brzorastućim zemljama bivšeg istočnog bloka kao što su Bugarska, Hrvatska, Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Slovenija, u industriji radi 36 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Uz to, naš sektor industrije ne samo da je mali već je, u odnosu na sve nabrojane zemlje, upola neproduktivniji! Veće investicije privatnog sektora, uključujući i dobro ciljanu politiku privlačenja stranih investicija u visoko produktivne sektore, ključ su većeg izvoza i bržeg rasta“, kaže Šestović. Uz napomenu da je jedno od popularnih objašnjenje za rast spoljnih deficita da je to posledica oporavka privrede, Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu ističe da rast privrede u opštem slučaju na dovodi do rasta spoljnih deficita. To, po njegovim rečima, potvrđuju primeri dalekoistočnih zemalja, ali i mnogih zemalja centralne i istočne Evrope, koje su istovremeno ostvarivale visoke stope privrednog rasta uz istovremeni suficit u trgovinskom i tekućem platnom bilansu. „Rast privrede dovodi do povećanja spoljne neravnoteže samo ako je dominantno generisan domaćom tražnjom, ali kada je rast generisan investicijama i izvozom tada se ne povećava spoljni deficit“, ističe Arsić za NIN. Komentarišući drugo popularno objašnjenje, prema kome je rast spoljnog deficita posledica visokog rasta uvoza investicionih dobara, on ističe da to jednostavno nije u skladu sa zvaničnim podacima. Uvoz investicionih dobara je 2017. rastao znatno sporije od rasta ostale robe, dok je u 2018. njegov rast bio jednak prosečnom rastu uvoza ostalih dobara. „Neposredan pokretač ponovnog povećanja spoljnih deficita je realno jačanje dinara, koje nije bilo u skladu sa kretanjem produktivnosti u Srbiji u odnosu na rast produktivnosti u zemljama koje su naši najvažnijiji trgovinski partneri. U odnosu na 2016. dinar je 2018. prema evru realno ojačao za šest odsto, dok je u istom periodu produktivnost u Srbiji porasla za samo jedan procenat, koliko je povećana i u Evropskoj uniji. Prema tome, na osnovu konkurentnosti privrede, realna vrednost dinara u odnosu na evro je trebalo da ostane nepromenjenja, umesto što je povećana za šest odsto“, ističe Arsić. Realno jačanje dinara imalo je za posledicu da su domaći proizvodi postali relativno skupi, kako za domaće tako i za strane kupce, dok su uvozni proizvodi postali jeftiniji. On ističe da su u istom periodu realne plate u dinarima u Srbiji povećane za oko pet procenata, što znači da su rasle brže od produktivnosti, a to je imalo za posledicu da su jedinični troškovi rada u dinarima povećani za oko četiri odsto. „Kao rezulatat bržeg rasta zarade od produktivnosti i jačanja dinara jedinični troškovi rada u evrima, koji predstavljaju jedan od najvažnijih pokazatelja konkurentnosti, povećani su za 11 odsto. Osim jačanja dinara na povećanje spoljnog deficita uticao je i nešto brži rast investicija od rasta domaćih sredstava za njihovo finansiranje (domaće štednje), kao i bržeg rasta cena uvoznih proizvoda u odnosu na cene izvoznih proizvoda u periodu od 2016. do 2018. za 3,6 odsto“, ističe Milojko Arsić. Sve veća neravnoteža u spoljnom bilansu zemlje nije iznenadila ekonomiste. „Ako se rast javne potrošnje otrgne kontroli, on će uticati i na rast uvoza i tako dovesti do daljeg rasta, već visokog, deficita tekućeg računa platnog bilansa... A visok deficit predstavlja stalnu opasnost za izbijanje platnobilansne krize.“ Ovo upozorenje Pavla Petrovića nije izgubilo na svojoj aktuelnosti, iako je ove rečenice aktuelni predsednik Fiskalnog saveta napisao za Kvartalni monitor još početkom 2008, dakle pre 11 godina. Nije li to i najbolji dokaz da se više od jedne decenije srpska ekonomija suočava sa istim problemima i izazovima? Zato niko ne bi smeo da bude „iznenađen i uvređen“ ako u 2019. minus u robnoj razmeni sa svetom dostigne najveći nivo u poslednjih 10 godina i premaši šest milijardi evra.