Isus sa mačem u ruci

Kurblam na suvim veslima ka Aleksandriji jer pišem roman o Hipatiji. Što o njoj? Kako što?! Pa zar najlepša i najumnija žena starog veka ne zaslužuje da se, i stoti put, ispriča kako su je razulareni hrišćani, po nalogu aleksandrijskog patrijarha Kirila, skinuli sa kočija i razvlačili golu aleksandrijskim ulicama, da bi je na kraju u crkvi Cezarion raskomadali, zapalili, a potom školjkama strugali njeno meso sa kostiju i – jeli!? I, oprostite, gospodo hrišćani, ali to ni boljševici nisu radili kada su carsku porodicu Romanovih likvidirali. Elem, sa romanom o Hipatiji hoću da podsetim da je ranohrišćanska revolucija bila surovija od one boljševičke, te, braćo i sestre hrišćanske, nemojte mnogo da mi se zgražavate nad Staljinovim čistkama. K. G. Jung, moj guru iz Švice, raduje se što je, ovog proleća, moja najnovija ljubav baš Hipatija, te, ushićen, kaže: „Sjajno, sjajno, moj dečače! Ono što se desilo Hipatiji desilo se i Sokratu, tako da su se i čuvena atinska demokratija i slavno nikejsko hrišćanstvo srozali onog časa kada su došli na vlast! Ali, u romanu o Hipatiji ti treba da ukažeš i na to da u srednjovekovnoj istoriji ne postoji čitavih 800 godina, te da je, posle Isusovog raspeća u Rimu, održan, brže-bolje, Nikejski sabor, a onda i Nemanjin Sabor u Rasu! Sve se to desilo, veruj mi, u razmaku od tridesetak godina?!“ Veslam ka Aleksandriji, a iz glave mi ne izlaze stari srpski rodoslovi po kojima, zaista, ispada da je „Nemanja praunuk cara Konstantina“!!! Ispada, bre, da je Nemanja, na Saboru u Rasu, palio na lomači bogumilske starešine maltene u isto vreme kada su Hipatiju komadali i jeli u Aleksandriji?! Uh, šta mi bi da otvaram Pandorinu kutiju iz koje, kao zli dusi, izleteše „nepostojeći vekovi“ i sada samo može mozak da mi eksplodira! Vratim se iz Aleksandrije, pa ajd’ klomparaj sa Crvenog krsta do Tašmajdana, do „Poslednje šanse“, možda se tamo iskobeljam iz „crne rupe od 800 vekova“. I, gle, čitam u Politici da je otvorena izložba Svetomira Arsića Basare u galeriji Akademije. Sručim „espreso“ u sebe, pa trk na izložbu srpskog Mikelanđela sa Šar-planine. I, prvo naletim na Raspeće majke Srbije i sav se stresem! Pa nama su, bre, hrišćani i poslali „Milosrdnog anđela“ i dođe mi da goloruk krenem na Kosovo, naravno, bez regruta Vulina. Zbog „Milosrdnog anđela“ dođu nam, bre, 200 milijardi evra, a moj Alek traži milost od „Folksvagena“! Nego, levo od Raspeća majke Srbije stoji kao čempres Isus sa mačem u ruci! Basara je, očigledno, bio opčinjen istovetnom freskom u dečanskom manastiru, a ta dečanska freska je „jedina na svetu“ na kojoj, jelda, Isus drži mač u ruci! Ispada da je i Stefan Dečanski znao da je Isus sin Aleksandra Makedonskog koji se, kao „sveti ratnik“ vraća, sa makedonskim falangama, iz Indije, da povrati očev presto od Rimljana. A kralj Stefan je to mogao i te kako znati, pošto je živeo svega pedesetak godina kasnije od Isusovog raspeća u Rimu! To je, valjda, znao i car Dušan Silni, pa je počeo da štiti ono malo bogumila koji su znali da je Isus naš čovek iz Ohrida. Možda su cara Dušana zato i otrovali, a, možda, i zato nije proglašen za sveca! Ah, hoće glava da mi pukne zbog „crne rupe od 800 godina“. Na sve to moja Crna likuje: „E, pa niko te nije tukao po ušima da čitaš Stare srpske rodoslove i letopise akademika LJubomira Stojanovića! Tebe iz ’krađe vekova’, sada može da izvuče samo Hipatija u koju si se, vidim, baš zaljubiška!“