У последњих неколико година грађански покрети су постали све учесталија форма политичког окупљања. Друштвени покрети иначе настају из незадовољства системом, друштвом, јавним политикама и истичу ставове и захтеве за променама. Можемо их сместити у сферу цивилног друштва, као део друштва који има одређене захтеве према држави и својим акцијама, предлозима, активностима покушавају да утичу на доносиоце одлука. Могу бити формални и неформални, а према нашем законодавству, формализација друштвених покрета иде кроз формирање удружења грађана. Оног момента када покрет одлучи да се кандидује на изборима, постаје политички субјект, прецизније речено – постаје изборни актер који се бори за гласове бирача и који жели да институционално креира политике (онај који доноси одлуке), или да то искажемо простим речником - да буде власт. У том тренутку престаје суштинска разлика између покрета и партија. Политичке партије се за разлику од осталих организација формирају са циљем да освоје власт и управљају државом. Када један покрет излази на изборе и његов циљ постаје власт, па разлике у том смислу нестају.