Balkanska društva normalizuju agresiju i siromaštvo

Evropa će do 2025. biti demokratičnija ili je neće biti! Tako, otprilike, glasi geslo organizacije DiEM25 koju su 2016. osnovali brojni evropski intelektualci i aktivisti, među kojima je, uz bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa, i hrvatski filozof, pisac i aktivista Srećko Horvat. Iako niko ne očekuje da predstojeći izbori za Evropski parlament u maju drastično promene ideološku trasu kojom se EU bauljavo kreće, Horvat kao kandidat za poslanika ispred DiEM25 u Nemačkoj veruje da ipak predstavljaju izglednu priliku da se humanija politika makar stavi na dnevni red. „Protiv ovakve EU, ali unutar same EU“, sumira on za NIN, potpuno svestan nemale hrpe problema s kojom se Unija suočava. Uostalom, najveći deo Evrope začuđujuće dugo uspeva da opstane između deklarativnih lepih želja i često sumorne zbilje. Narativu o nacionalnom, verskom, rasnom i svakom drugom pomirenju suprotstavlja se rast tenzija, retorici o socijalnoj odgovornosti suprotstavlja se porast društvenog raslojavanja, a vladavinu prava obesmišljavaju koruptivne prakse i selektivne primene zakona. Čini se da su balkanske vlasti, sve nominalno proevropske, najrevnosnije imitirale, pa i produbljivale upravo jazove između onoga što bi trebalo i onoga što jeste, premda ne bi trebalo. Uostalom, smatra naš sagovornik, trenutni antirežimski protesti u Crnoj Gori, Albaniji i Srbiji upravo dokazuju da je ovdašnji san o postkomunističkoj i posttranzicijskoj utopiji, ispunjen predvidljivošću, prosperitetom, blagostanjem i mirom, nedosanjan i dalek. „Mislim da je najveći problem balkanskih društava navikavanje na proces normalizacije agresije, siromaštva i represije. U Hrvatskoj se naveliko menjaju imena ulica i trgova, Dnevnik Ane Frank se izbacuje iz lektire, u Srbiji se hapse neki klinci što protestuju, i to skoro nikoga više ne čudi. A taj nedostatak čuđenja, to prihvatanje binarnog razmišljanja otežava promišljanje alternative. Ne treba je tražiti u reakcijama EU koje zazivaju svi demonstranti. Hrvatska ministarka spoljnih poslova Marija Pejčinović Burić je nakon upada građana u RTS rekla da je to unutrašnje pitanje države Srbije. Isti argument je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker iskoristio govoreći o katalonskoj krizi: to je unutrašnje pitanje Španije koje se ne tiče EU. Dakle, Brisel ne pokazuje spremnost ni da reaguje u kriznim situacijama unutar svojih granica, a kamoli izvan njih“, kaže Horvat za NIN. Na primeru Francuske vidimo da je još kako moguće boriti se protiv normalizacije siromaštva i represije? U Francuskoj se mesecima odigravao proces normalizacije onoga što Karl Šmit naziva „vanrednim stanjem“. Danas su oklopna vozila i žandarmerija uobičajeni mizanscen na pariskim ulicama. Pritom, urušavanje Francuske je umnogome bilo potaknuto odlukom predsednika Makrona da poveća porez na gorivo, što je najviše oštetilo najsiromašnije, ali taj isti predsednik Makron bez posledica ide na skijanje i s intelektualcima razglaba o budućnosti Evrope. Policijska represija je pride daleko veća no ovde, makar za sad. I protesti su veći i radikalniji. Ali, to navikavanje je globalna pojava. Predsednik Brazila Žair Bolsonaro posećuje Donalda Trampa, a stvaranje fašističke internacionale iz dana u dan deluje sve uobičajenije. Jedno je, doduše, očito – ako u EU ima sve manje prosperiteta i poštovanja ljudskih, radničkih i manjinskih prava, ne treba očekivati da će se uključivati u rešavanje lokalnih problema, u ovom slučaju balkanskih. Da li su protesti u EU radikalniji jer građani imaju više da izgube? Ne bih rekao. Ako smo u prvom talasu privatizacija devedesetih svi izgubili ono materijalno – fabrike, velika preduzeća i slično – sad je red došao na nematerijalno – zdravstvo, obrazovanje, sva nasleđa jugoslovenske modernizacije. S jedne strane, nedavno je u njujorškom Muzeju moderne umetnosti bila izložba o jugoslovenskoj arhitekturi od 1948. do 1980. godine, a s druge ta zdanja širom bivše države sve više propadaju. U inostranstvu se ceni genijalnost socijalističkog modernizma, a mi ga zanemarujemo i posledično gubimo. Ako su svi aktuelni protesti na Balkanu usmereni protiv nominalno proevropskih vlasti, šta nam to govori o tim vlastima, a šta o Evropi? Govori mnogo o cinizmu EU koja žmuri na jedno oko ako im autokrata na Balkanu odgovara. Kako rekosmo, ima ovde još stvari za izgubiti. Javna preduzeća, jeftina radna snaga, sfera uticaja, sve su to njihovi interesi. S druge strane, ovdašnje autokrate su svesne svoje uloge i brane je. NJihovo je da promene ime Makedonije ili da Crnu Goru uvedu u NATO ili da razreše kosovsko pitanje. Definitivno ne dele evropske vrednosti ako te vrednosti sagledavamo kao prosvetiteljske ideale. Jer, konclogori su takođe evropsko nasleđe. Kakva je onda budućnost Balkana? Cela regija će biti veoma značajna za budućnost Evrope s obzirom na priliv kapitala koji ne dolazi iz Evrope – turskog kapitala u BiH, arapskog preko Etihada, Beograda na vodi i sličnog projekta koji se sprema u Zagrebu, kineskog preko projekta One belt, one road koji će sprovesti železnicu od Pekinga do Evrope preko Srbije... u Hrvatskoj je slično, jer je Pelješki most prvi projekat u istoriji EU koji je na tenderu dobila jedna kineska firma, samim tim i kineska država. EK se bunila protiv toga, ali prekasno – EU je stvarajući ekonomsku krizu sama na neki način proizvela i svoju geopolitičku krizu. Grčka je tu paradigmatična. Nakon godina zaduživanja, grčka vlada je bila prisiljena da proda luku Pirej kao jednu od najvećih u Evropi. Sada je u većinskom vlasništvu Kineza. Ne treba zaboraviti ni rusko-američko nadmetanje na tržištu snabdevanja plinom. U toliko poslova, neko bi pomislio da nas čeka svetla ekonomska budućnost... Biće kao na srpskoj reklami na Bi–Bi-Siju: bogata istorija, divna priroda, ali i jeftina radna snaga. Nedavno je u Beogradu premeštena železnička stanica, ukinuta je linija do Novog Sada, od srpske do hrvatske prestonice se putuje šest do osam sati, ali će zato prevoz robe biti brz i efikasan. LJude ko j... Mislite li da je za praktične potrebe na Balkanu i dalje korisno na EU gledati kao na ideal? Kao neko ko sedi u Beogradu, a dolazi iz najskorije članice EU, možda i poslednje, mogu reći da niz obećanja iz pristupnih pregovora nije ostvaren. Štaviše, Hrvatska je danas poprište svih kontradikcija EU, naročito u kontekstu izbegličke krize. Evropa se dogovorila s Turskom da joj vraća izbeglice, a istovremeno šalje jedinice Fronteksa na granicu Hrvatske i BiH gde izbeglice i dalje nadolaze. To se onda odražava, recimo, na slobodu kretanja u regionu. Dalje, Hrvatska je u vreme SFRJ imala jedno od najvećih brodogradilišta na svetu, a zakoni EU nalažu da država ne sme da ih subvencioniše. Sad sva propadaju. U isto vreme, šef Evropskog parlamenta Antonio Tajani izjavljuje da su Istra i Dalmacija italijanske, a da je Benito Musolini uradio i neke dobre stvari. Dosta je toga trulog. Da li je rešenje izlazak ili neulazak u EU? Bregzit pokazuje da izlazak nije odgovor. S druge strane, šta u slučaju Srbije znači neulazak u EU? Veći kineski, ruski ili arapski inte­res, sudeći po poreklu investicija, koje pak povlače kršenje radničkih prava, stradanje radnika, rasprodaju poljoprivrednog zemljišta i njegovu konverziju u građevinsko preko noći... ni to nije preporučljivo. S treće strane, povratak na nacionalna rešenja podrazumevao bi veru da je danas moguće živeti kao na ostrvu, mimo tuđih geopolitičkih interesa. Potreban nam je radikalni internacionalizam. Za drugačiju EU unutar EU. Na grčkom referendumu 2015, čak 61,3 odsto građana je glasalo protiv nastavka saradnje s međunarodnim kreditorima. Vlada s oglušila i potpisala je „treći memorandum”. Ima li predstavnička demokratija smisla ako potire dvotrećinsku plebiscitarnu većinu? Breht u jednoj pesmi o ustanku 1953. u Istočnoj Nemačkoj kaže da se vladi nije svidelo kako je narod glasao, pa je odlučila promeniti narod. Tako je bilo i u Grčkoj. Glasovi protiv saradnje s „trojkom“ su se za jedan dan pretvorili u glasove za saradnju. Varufakis je u svojim memoarima napisao da mu je tadašnji ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble rekao da izbori i referendumi ne smeju ništa da promene. Zato i mislim da je jedan od glavnih zahteva protesta u Srbiji – onaj o fer i slobodnim izborima – apsolutno nedovoljan. Jer, malo ko može da učestvuje u izborima bez novca. Oni u startu ne mogu da budu potpuno fer. Ako Vučić sutra kaže da pristaje na slobodne izbore, šta to tačno znači, ako su u Beogradu Putina dočekali ljudi iz cele Srbije – neki zato što ga vole, ali mnogi zato što inače nemaju para ni da obiđu Beograd? Istovremeno ste kandidat u Nemačkoj za poslanika u Evropskom parlamentu. Svestan sam tog raskoraka, ali istovremeno sam svestan i da predstavnička demokratija neće nestati u skorije vreme. Ako se na angažujemo mi, angažovaće se neko drugi, neko verovatno još gori od nas (smeh). Recimo, inicijative Zagreb je naš i Ne da(vi)mo Beograd krenule su od postulata direktne, horizontalne demokratije, ali su shvatile i da neangažman u izbornoj farsi „festivala demokratije“ ne znači da neko drugi svakako neće preuzeti izvršnu vlast. Taj „neko“ će sigurno odlučivati o raspodeli budžetskih sredstava, ali će možda biti i pun mržnje. Ksenofob, ženomrzac, nešto treće. Možda će izbaciti Anu Frank iz kurikuluma, zašto da ne. Ako je Rudi Dučke govorio o „dugom maršu kroz institucije moći“, ja zagovaram brzi marš uz stalno vaninstitucionalno delovanje. Moramo jednom nogom stajati u sistemu. Najčešći prigovor delovanju DiEM25 upravo je da je humano reformisanje okoštale, glomazne, birokratske tvorevine kroz institucije do 2025. zaludan posao. Pomenuli smo na početku razgovora da binarni način razmišljanja nije adekvatan, jer nam preostaju lažne dileme poput Vučić ili Boško Obradović i Rusi ili EU. Svet je kompleksniji od toga. Tako ni DiEM25 ne funkcioniše po principu odozdo ili odozgo. Nastali smo jer je nekoliko ljudi s izvesnim iskustvom i simboličkim kapitalom napisalo manifest o tome kako bi Evropa trebalo da izgleda. Tri godine kasnije, organizacija zvanično ima 101.000 članova širom sveta i svi imaju učešće u izglasavanju odluka. Ne samo na nivou oblikovanja programa, već i o kandidatima i programima u pojedinačnim državama uoči izbora za Evropski parlament. Članovi u Grčkoj glasaju o odlukama u Nemačkoj i obratno. S druge strane, od pokreta Occupy Wall Street, protesta na Trgu Tahrir u Kairu, pa i blokade fakulteta u Hrvatskoj i Srbiji 2011. godine, javila se ideja da je vertikalno ustrojen sistem moguće promeniti horizontalnom, plenumskom demokratijom, ali je ta zamisao stalno nailazila na zid. Narodni pokret može da okupi nekoliko hiljada ljudi na trgu, ali bez jasne organizacije i precizno ustrojenog sistema donošenja odluka ne može više od toga. Pomenuli ste inicijative Zagreb je naš i Ne da(vi)mo Beograd. Da li se pored političke borbe u nadnacionalnim i nacionalnim okvirima i gradovi ukazuju kao njeno moguće poprište? Grad u 21. veku postaje ono što je u prethodnim vekovima bila fabrika, mesto gde se istovremeno pokazuju sve najgore strane kapitalizma – od eksploatacije radnika i stranih investicija koje plaćaju građani, preko lokalnih, korumpiranih političara, do neprestanog proboja tzv. platformskog kapitalizma oličenog, recimo, u Uberu i Airbnb-u. Poreklo kapitala i njegovi tokovi su slični, tretman javnog prostora je sličan, ekonomija se slično prilagođava. Ako pomenem problem fontana u Zagrebu, govoriću o Beogradu; ako pomenem Beograd na vodi, govoriću o Zagrebu. Hrvatske socijaldemokrate pod Zoranom Milanovićem nazovu zagrebački aerodrom po Franji Tuđmanu, a u Beogradu se diže ogroman spomenik Stefanu Nemanji. Zbog većeg broja turista u oba grada, masa ljudi preživljava od iznajmljivanja stanova, a onda zbog rasta cena studenti teže nalaze smeštaj. Svi ovi procesi imaju poreklo, imaće i posledice i karakteristični su za većinu većih gradova na svetu. To je ono što Saskija Sasen zove „globalnim gradom“. Doduše, neki gradovi poštuju građane i rešavaju goruća pitanja. Barselona pod gradonačelnicom Adom Kolao je recimo razvila snažne mehanizme municipalizma. Kako tumačite porast desnog populizma u EU? S jedne strane, u mnogim se državama grozničavo brani ono što se doživljava kao nacionalni suverenitet – Mađarska, Italija, Poljska, Britanija, ali i Brazil i SAD – a s druge nas čekaju problemi koji daleko prevazilaze pitanja granica i nacionalnih manjina. Jedan ozbiljan rat i posledice klimatskih promena, zbog kojih će se nivo mora za 20 ili 30 godina podići za metar do dva, plaveći brojne gradove, dele celu planetu od novog, višemilionskog talasa klimatskih izbeglica koji će ići tamo gde će se osećati bezbedno, a to je Evropa. Mislim da će pod tim okolnostima pojam regije i pojam grada postati značajniji od pojma države. Uostalom, šta znači nacionalni suverenitet kada dve ili tri kompanije iz Silicijumske doline imaju više moći nego ijedna pojedinačna država? Da li je jugosocijalistički projekat već sadržao neke od vrednosti koje danas tražimo u EU? Ako jeste, zašto trčimo ka EU i zašto bežimo od zajedničke istorije? Dobro pitanje. Jugoslavija je imala brojne probleme – „crvenu buržoaziju“, preusmeravanje viška vrednosti ne ka radnicima, već ka bankarskim elitama, dizanje najvećeg kredita u istoriji MMF-a svega mesec dana nakon Titove smrti, nesposobnost razrešenja vlastitih kontradikcija. Međutim, uz sve to, ta država je bila vrlo avangardni projekat s beskrajno važnim temeljnim vrednostima. Tu pre svega mislim na antifašizam kao na istovremeni odgovor fašizmu i kapitalizmu, potom na koncept ekonomske demokratije bez koje sloboda ne može da postoji i na Pokret nesvrstanih, čija je prva konferencija održana upravo u Beogradu 1961. Taj pokret je pokazao da zemlje uz saradnju mogu da postignu određeni stepen nezavisnosti. Danas bi, recimo, umesto SSSR-a i SAD-a ta autonomija bila od neoliberalnog kapitalizma s jedne i desnog populizma s druge strane. Titova desna ruka u kreaciji tog pokreta, Budimir Lončar, danas je izložen mnogim neoustaškim napadima i to nije slučajno. Jedan od glavnih razloga zatiranja sećanja na Jugoslaviju upravo je činjenica da smo kao Jugoslavija svi ipak nešto značili. Pogledajte, recimo, progresivni deo američkih demokrata ili Korbinove laburiste danas. Prvi se zalažu za univerzalno zdravstveno osiguranje, smanjenje veoma visokih školarina i „novi zeleni dogovor“. Drugi se takođe zalažu za veću dostupnost zdravstvenog sistema, renacionalizaciju železnica i ekonomsku ravnopravnost. U Jugoslaviji je to sve postojalo. Imali smo državno, ali i društveno vlasništvo, što je koncept iz budućnosti, a ne iz prošlosti. Pomalo kao i veliki deo jugoslovenske kulturnoumetničke produkcije. Nedavno nas je napustio Dušan Makavejev, recimo, a njegovi filmovi su bili ispred svog, a i dalje su ispred današnjeg vremena.