Tajne specijalnih zadataka

Dve godine traje tajni proces policajcima koji su bili na tajnim zadacima u Srebrenici prilikom posete Aleksandra Vučića 2015. i na političkim mitinzima 2016. u Banjaluci. Isto toliko je prošlo od kada su optuženi policajci za odavanje službene tajne izneli tvrdnje o postojanju kriminalnog udruženja u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova, što do danas niko nije proveravao. Policajci Milan Dumanović i Mladen Trbović iz Odeljenja za tajno praćenje i dokumentovanje Službe za specijalne istražne metode pri Upravi kriminalističke policije okrivljeni su za odavanje službene tajne nakon što su oktobra 2016. govorili za TV Al džazira Balkan o sadržaju krivične prijave koju su podneli protiv vrha MUP-a. Prijavili su nezakonito angažovanje srpskih policajaca prilikom posete tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića Potočarima, kao i za miting opozicije i kontramiting pristalica Milorada Dodika u Banjaluci. NIN je imao uvid u dokumenta sa nejavnog suđenja koja otkrivaju da su optuženi iznosili tvrdnje i detalje o sumnjivim poslovima vrha MUP-a. Krivičnu prijavu su Dumanović i Trbović podneli 4. avgusta 2016. Višem tužilaštvu u Beogradu protiv Dejana Milenkovića, načelnika Službe za specijalne istražne metode, Gorana Nešića, načelnika Odeljenja za tajno praćenje i dokumentovanje, zatim protiv njegovog zamenika Tomislava Radovanovića (koji je kasnije napredovao za zamenika Milenkovića) i Dijane Hrkalović koja je sada državna sekretarka MUP-a, kao i drugih koji se spominju u prijavi. Posle mesec dana predmet je prosleđen Trećem osnovnom tužilaštvu u Beogradu, koje je posle dve nedelje odbacilo prijavu kao neosnovanu. A u njoj se navodi da su policajci angažovani za akcije u Potočarima i Banjaluci bez naloga suda i otvorene operativne obrade, da im je naređeno da ne nose legitimacije i službene pištolje prilikom odlaska, te da su „prijavljeni podatke prikupljene tajnim praćenjem i snimanjem koristili za obavljanje privatnih poslova“. Pre odbacivanja prijave tužilaštvo je samo dalo nalog MUP-u da se saslušaju Trbović i Dumanović, kao i oni koje su ovi policajci prijavili. Nakon toga, Više tužilaštvo pokreće postupak protiv Trbovića i Dumanovića jer su navodno odali službenu tajnu kada su za medije krajem avgusta 2016. (Telepromter) i oktobra (TV Al džazira Balkan) govorili o krivičnoj prijavi koju su podneli. Uhapšeni su 31. decembra 2016, Služba zaštitnika građana - tada nadležni prvi zamenik Miloš Janković - utvrdila je nezakonitosti prilikom njihovog hapšenja. U izveštaju se navodi da Sektor unutrašnje kontrole nije obrazložio razloge na kojima se zasnivalo određivanje pritvora Dumanoviću i Trboviću i da nije dokumentovao usmeni nalog za hapšenje koji je dobio od tužioca. U izveštaju se zaključuje: „Usmeni nalog javnog tužioca nije zakonom propisan razlog za određivanje pritvora, te ni osnov za policijsko hapšenje.“ Problem je bio i što odbrana žalbu na pritvor nije mogla da preda dežurnom sudiji koji je otišao na doček Nove godine. Advokat Vladimir Todorić koji brani policajce na početku tužilačke istrage tražio je izuzeće nadležne zamenice tužioca Radmile Jovanović jer se „igrala sa upaljačem Srpske napredne stranke dok je rukovodila postupkom“. Umesto nje, imenovana je Biljana Jakšić. Okrivljeni Trbović i Dumanović pušteni su iz pritvora 7. februara 2017, dan nakon što je tužilaštvo podiglo optužnicu protiv njih za odavanje službene tajne. Sudija Violeta Jovanović donosi odluku na zahtev tužilaštva i uprkos protivljenju odbrane da se javnost isključi tokom celog postupka „iz razloga nacionalne bezbednosti i drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu“. U obrazloženju se dalje navodi da se mogu otkriti „podaci o operativnom radu i saznanjima vezano za sredstva i metode rada Odeljenja za tajno praćenje i osmatranje“, kao i „identitet drugih zaposlenih koji su konkretno postupali u okviru službe“. Optuženi Trbović je osvrćući se na ovo rekao: „Ovde je isključena javnost zbog nacionalne bezbednosti, da će biti iznošena metodologija rada o čemu nismo čuli ni reči. Spominje se službeni zadatak osoba koje nikada u svom životu to nisu radile. Smatram da mi je sada dužnost, kao i kada sam podneo krivičnu prijavu, da zaštitim državu Srbiju kao i tadašnjeg premijera. Time sam jedino uspeo da ugrozim bezbednost Milana Dumanovića kao i svoju, a i ovaj postupak umnogome tome doprinosi, gde režimske sluge iznose neistine i laži preko svojih medija, što ćemo kao dokaz podneti ako sud zanima. Dumanović i ja se etiketiramo kao izdajice i saradnici američke CIA... Hoću da vas upoznam sa metodologijom rada Dijane Hrkalović, Dejana Milenkovića Bagzija (načelnika Odeljenja za tajno praćenje i dokumentovanje), i tužilaštva gde oni nesmetano rade šta hoće i time krše Ustav i prava građana, što je dovelo do toga da se Srbija nalazi na listi zemalja koje podržavaju terorizam...“ Sudija Jovanović je tada prekinula Trbovića, napominjući da treba da se izjašnjava o optužnici. On se zatim žalio da ne može da se brani jer mu nije dozvoljeno da obrazlaže dokaze da nisu poslati na službeni zadatak i da je u pitanju rad paralelne službe u okviru MUP-a u kojoj se „radnici zastršivanjem i drugim metodima šalju na takve zadatke“. On je rekao osvrćući se na njegove i Dumanovićeve javne istupe da su procenili „da je veća šteta ako se ćuti, te smo naivno smatrali da treba da bude upoznata javnost koja je nažalost sa ovog procesa isključena“. Potkrepljujući tvrdnje o neformalnim paralelnim službama u MUP-u optuženi policajci su na suđenju govorili i o svojim saznanjima o nezakonitom praćenju novinara u Srbiji, (čime će se NIN posebno baviti), zbog čega je njihov kolega Dejan Tripković podneo krivičnu prijavu. O angažovanju u Banjaluci i Potočarima oba optužena su podrobno govorila tokom iznošenja odbrane. Dumanović tako opisuje da u Banjaluku nisu poslati zbog uobičajenih policijskih aktivnosti već zbog političke situacije između opozicije i vlasti u Srpskoj. „Rečeno nam je da nećemo ići u svojstvu pripadnika MUP-a Srbije već kao novinari i da ne smemo da otkrivamo svoj identitet, a ako budemo uhvaćeni oni će nam pomoći. LJudi su bili uplašeni i sećam se da su imali obavezu da snimaju demonstrante jer je stiglo obaveštenje od naših obaveštajnih službi da će strane obaveštajne službe zajedno sa opozicijom u Banjaluci hteti da preuzmu vlast. Nisu nam rečeni detalji. Nas dvadeset i dvoje odlazi u šest vozila i tamo smo morali da glumimo novinare.“ Za Srebrenicu su naveli da su samo nekoliko sati pred put dobili usmeno naređenje bez objašnjenja da snimaju „ako eventualno bude napadnut premijer“. Išlo je 17 pripadnika Odeljenja kojima je naređeno da ponesu pasoše i da se svečano obuku. Trbojević je istakao: „Ne znam da li su išli da odaju počast žrtvama u Srebrenici i tom prilikom poveli radnike Odeljenja za opservaciju i dokumentovanje i izložili ih televizijskom prenosu... Čak su nas obeležili vidnom legitimacijom žuto-plavom. Obeležili su radnike tajnog praćenja i pustili da ih snimaju televizije, ne znam koliko zemalja.“ Navodili su i kako su u BiH oba puta išli vozilima srpske registracije, što takođe razotkriva njihov dolazak. Dumanović je naveo kako su u Potočarima naišli na šefa Vučićevog obezbeđenja koji ih je pitao otkud oni, pa je njihov pretpostavljeni Goran Nešić odgovorio: „Nas je poslao Ivan Ristić, šef kabineta ministra Stefanovića.“ Objašnjavali su da od pretpostavljenih u Srebrnici nisu dobijali nikakve instrukcije, te da je među njima nastalo rasulo posle napada na premijera, a jedino ih je tada pretpostavljeni upozorio da ne pričaju na srpskom. Petoro njihovih kolega je ostalo blokirano u masi, pa su naknadno izvučeni. Ispričali su da su u putne naloge unosili neistinite podatke da su išli u Bajinu Baštu i Mali Zvornik. Kazali su da za Srebrenicu nisu dobili dnevnice, a za Banjaluku im je na ruke dato po 30 evra bez bilo kakve pisane evidenciji, što je inače pravilo. Za izveštaj u Srebrenici pričali su da su dobili naknadno naređenje da unose neistinite podatke u službene beleške, na primer da su svi napadači na premijera vikali Alahu ekber. Tužiteljka Biljana Jakšić je pitala Trbovića: „Zbog čega kao savestan policajac unosite nešto što je falsifikat u službene beleške“, a on je odgovorio: „Zato što sam imao naređenje od svojih pretpostavljenih da to uradim. A želeo bih da dodam, imajući u vidu da se dan pre pojavio Ivan Ristić, šef kabineta ministra, svi smo znali da to moramo da uradimo.“ Napomenuo je i da ih za deset godina njegovog rada u tom odeljenju nikada nije posetio šef kabineta ministra, a Ristić je „u papučama i šortsu“ odmah došao da pogleda tajne snimke iz Srebrenice. Tužiteljka je nastavila: „Ako se sve tako izdešavalo, kako ste naveli, u Potočarima, zbog čega posle idete u Banjaluku?“ A on odgovara: „Akciju u Banjaluci je naredio direktno načelnik Dejan Milenković i neko iz kabineta ministra, ili sam ministar.“ Tužiteljka reaguje: „Šta to znači po vama?“ Trbović odgovara: „Ako vam naređenje da Milenković ili ministar ili neko iz kabineta, gde je i Dijana Hrkalović, koji su povezani sa kriminalom, i ako vi to naređenje odbijete, snosićete posledice.“ Ovo nisu jedine tvrdnje optuženih policajaca koje sadašnju vlast povezuju sa kriminalom o čemu će se NIN takođe posebno baviti. Optuženi Trbović je detaljno govorio kako ga je 22. jula 2016. odmah nakon što je svom pretpostavljenom najavio podnošenje krivične prijave za Potočare i Banjaluku zvala Dijana Hrkalović na privatni broj mobilnog telefona. „Pretnje u telefonskom razgovoru nisu bile, ali sam poziv tretirao kao pretnju. Hrkalović je osoba koja u MUP-u radi svega četiri godine, po mojim saznanjima tada a pogotovu sada je glavna veza MUP-a sa kavačkim kriminalnim klanom. Svi radnici MUP-a su upoznati sa njenim vezama sa organizovanim navijačkim grupama koje ona kontroliše, organizuje i koristi direktno za pojedina krivična dela. “ Dumanović je čak naveo da ministar Stefanović, Hrkalovićeva, kao i Andrej Vučić, brat predsednika, čine „kriminalno udruženje koje je na vlasti u Srbiji“, te da mu u tužilaštvi nisu dozvolili da priča o tome.. Suđenje prate i neobične odluke vrha MUP-a. Po naredbi direktora policije Vladimira Rebića februara 2018. uništene su sve izjave o čuvanju tajnosti podataka, na osnovu kojih tužilaštvo zasniva slučaj protiv Dumanovića i Trbovića za navodno odavanje službene tajne. Prvo je utvrđeno da su ove izjave uzete od zaposlenih u MUP-u na nezakonit način, što je potvrdilo i Ministarstvo pravde, a postupak nadzora preuzeo je i zaštitnik građana. Zatim je ministar Stefanović 10. septembra 2018. pismeno obavestio sud da pripadnici MUP-a koji su predloženi za svedoke u ovom postupku nisu oslobođeni čuvanja službene tajne. Pa su tako na primer načelnik Odeljenja za opservaciju i dokumentovanje Goran Nešić i njegov tadašnji zamenik Tomislav Radovanović svedočili 26. februara 2019, ali zbog zabrane na mnoga pitanja nisu odgovarali. Odluka vlasti da procesuira Dumanovića i Trbovića, a ne da prvo podrobno ispita njihove tvrdnje, samo pojačava sumnju da su oni „zviždači“ koji otkrivaju nepodopštine u Ministarstvu unutrašnjih poslova i koji prema zakonima moraju da budu zaštićeni. Sumnju pojačava skrivanje iza „službene tajne“ i „nacionalne bezbednosti“. Za bezbednost građana Srbije nema značajnije stvari nego da se potvrde ili otklone sumnje da u državnom vrhu ima nezakonitosti i kriminala.