Ekspres pošiljka

Mira Petrović, v. d. direktora Pošte Srbije poslala je pobunjenim radnicima, umesto policije koja je trebalo da uguši pobunu - što su najavljivali pojedini mediji - policijskog ministra lično. I to da sa njima uljudno pregovara. Prvoaprilsku šalu na stranu, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović zaista jeste izdejstvovao dogovor sa pobunjenim radnicima i vratio ih na posao, ne obećavši gotovo ništa više no što su radnicima nekoliko dana pre ovog sastanka obećavali i Milan Krkobabić, ministar zadužen za koordinaciju rada javnih preduzeća, Miloš Popović, šef kabineta premijerke Ane Brnabić, ali i sama Mira Petrović, a oni jednoglasno odbili. Iako se pokazao kao vešt pregovarač, ostaje nepoznanica otkud odjednom ministar policije u toj ulozi, a nejasno je i zbog čega Vlada Srbije, koja bi trebalo da se stara o sprovođenju zakona ove zemlje, u svom saopštenju nakon završetka ovog sastanka, štrajkom naziva nešto što je ličilo na sve osim na štrajk. Štrajk, kao legitiman način borbe nezadovoljnih radnika, a radnici Pošte to nezadovoljstvo svojim materijalnim položajem ističu godinama, jasno je definisan zakonom, ali problem je što je deo radnika Pošte, mimo zakona, bez formiranja štrajkačkog odbora i ispunjenja drugih zakonskih preduslova za otpočinjanje štrajka, obustavio rad zahtevajući povišicu plata koja im se već neko vreme obećava. Naposletku, mada ne manje važno, nejasno je i kojim je to metodama ministar Stefanović uspeo da ubedi radnike da pristanu na ono za šta samo nekoliko dana pre toga nisu hteli ni da čuju. Ali da pođemo redom. Nezadovoljni radnici Pošte, najpre oni u glavnom distributivnom centru za pošiljke u Zemunu, obustavili su pre gotovo dve nedelje rad, kivni zbog niskih zarada i velikog obima posla. NJima su se, tokom pobune, pridruživale i kolege iz centara u drugim gradovima Srbije, ali i sami poštari, sa jednoglasnim zahtevom da se njihove zarade odmah povećaju. Po njihovim rečima, bunt je izazvan spontano, nakon što je Vlada uporno ignorisala njihove apele i zahteve za poboljšanje materijalnog položaja, pa se tako desilo da u obustavu rada uđu bez prethodne najave, bez odluke o štrajku i svih drugih zakonskih preduslova da bi se ta obustava rada mogla nazvati legalnim štrajkom. Takođe, zbog, kako kažu, dugogodišnjeg nepoverenja u reprezentativne sindikate Pošte, za koje veruju da su „u dosluhu sa direktorkom Petrović“, čijim radom su takođe nezadovoljni, pobunjeni radnici nisu želeli bilo kakvu pomoć sindikata, a rezolutno su odbili i predlog koji im je poslat posle sastanka ministra Krkobabića i Miloša Popovića sa čelnicima dvaju sindikata. Zbunjuje, međutim, činjenica da između tog predloga i onoga koji je tri dana nakon tog sastanka uputio ministar Stefanović, doduše lično njima, a ne preko sindikalnih lidera, gotovo da i nema razlike, ako se izuzme činjenica da im je obećana jednokratna pomoć za materijalno najugroženije radnike. Sve ostalo što su dobili, isplatu drugog dela ostvarene dobiti za 2017, prvog dela dobiti za 2018. i formiranje radne grupe koja bi trebalo da radi na poboljšanju Kolektivnog ugovora, nuđeno im je i neki dan ranije. Zanimljivo je i to što sindikati, iako su podržali nastojanje radnika da izdejstvuju više zarade, tvrdeći da situacija u Pošti jeste zabrinjavajuća, odnosno da je pobuna posledica višegodišnjeg ćutanja Vlade i poslovodstva na njihove apele, nisu formalno učestvovali u „štrajku“, nego su se od njega ograđivali. Snežana Marković, lider jednog od dva reprezentativna sindikata, kaže za NIN da radnici nisu imali drugi način sem obustave rada da „nateraju“ državu da reaguje, odnosno da ih sasluša. „Činjenica je da smo mi izigrani i da premijerka Brnabić nije ispunila obećanje dato još krajem 2017. da će sagledati stanje i probati da izdejstvuje saglasnost za povećanje plata. Tadašnji ministar finansija je to rezolutno odbio i na tome je ostalo. A statistika pokazuje da su radnici Pošte pre nekoliko godina imali zaradu na nivou republičkog proseka, dok je sada prosečna zarada 12.000 od ukupno 15.000 zaposlenih između 32.000 i 36.000 dinara. Pritom, u poslednje vreme počelo se i sa prolongiranjem isplate dobiti na koju radnici imaju pravo i koja je ranijih godina isplaćivala jednokratno, a sada se isplaćuje u dva dela i sa zakašnjenjem“, kaže Markovićeva, dodajući da pobunjeni radnici nisu želeli podršku sindikata, a da sindikati nisu formalno stali uz pobunjenike jer su svesni da štrajk nije organizovan u skladu sa propisima. Odgovarajući na jednu od zamerki pobunjenih radnika da su sindikati u sprezi sa direktorkom, Snežana Marković, odgovara: „Razumem kivne radnike koji očekuju od sindikata borbu za poboljšanje njihovog položaja, ali direktorka je isto nemoćna da bilo šta promeni bez saglasnosti države, odnosno Vlade koja je zato uvek bila naša adresa.“ Sa druge strane, Aleksandar Ilić, zaposlen kao poštar u beogradskom naselju Bežanijska kosa i jedan od 12 pregovarača sa ministrom Stefanovićem, tvrdi da su sindikati potkupljeni i da radnici nikako nisu želeli sindikalnu borbu, jer ona ne bi dovela do uspeha. Upitan zbog čega su onda pristali na ponudu ministra policije iako ni ona ne nudi ono što su oni tražili, kaže: „Pobunjeni radnici nisu pozvani na razgovor sa Krkobabićem i kabinetom Ane Brnabić nego sindikati, iako su se radnici samovoljno organizovali i zaustavili rad. Šta je tamo nuđeno, mi ne znamo. Mi smo razgovarali sa direktorkom Petrović, koja sem bahatog ponašanja i pretnji nije pokazala ništa, a najmanje spremnost da sa nama postigne dogovor, i na kraju sa ministrom koji je pokazao razumevanje za naše probleme. Objasnio nam je da sada nema načina da se naše plate povećaju, ali da se to može razmatrati 2020. Osim toga, dobili smo čvrsto obećanje da radnici neće snositi posledice zbog obustave rada, što nam direktorka prethodno nije garantovala. Ali naš najveći uspeh je što smo se dogovorili o formiranju radne grupe koja bi trebalo da analizira način funkcionisanja Pošte, preduzeća koje ima manjak radnika u tehnologiji, ali zato 64 direktora od kojih svaki ima po nekoliko savetnika i koja bi mogla raditi i na tome da se plate zaposlenih malo koriguju u okviru postojeće mase zarada“, kaže Ilić, dodajući nekoliko puta da pobuna nije bila namerno izazvana, niti ona ima političku pozadinu, mada za političku pozadinu nije bio ni pitan. Među radnicima Pošte sa kojima je NIN razgovarao ima, međutim, i onih koji podržavaju namere kolega da ukažu na niske zarade u profitabilnom preduzeću i na nevešto rukovođenje, ali nisu želeli da učestvuju, u kako kažu, pobuni koja je dirigovana iz vrha vladajuće stranke, kako bi nekoliko dana kasnije zaustavljanje te pobune i navodni dogovor bili glavna tema medija. Pobunjenicima se, kažu, manipulisalo, iako ostaje činjenica da su njihovi problemi baš onakvi kakvim su ih oni i predstavili. Ilić, pak, negira takve navode i kaže da su 12 pregovarača, među kojima je i sam bio, samo slučajno odabrani ljudi da saslušaju ministra policije i radnicima prenesu ponudu Vlade. Zoran Pavlović, lider nereprezentativnog Samostalnog sindikata poštanskih radnika, kaže za NIN da je očigledno u tim pregovorima bilo malo veštih pregovarača, jer nisu izdejstvovali dva najvažnija zahteva, a to je povećanje mase zarada, kao i smena neveštog rukovodstva Pošte. „Kao radnik Pošte podržavao sam štrajk i dobio opomenu pred otkaz. Sindikat, pak, nije bio učesnik, ni pregovarač, jer radnici ne veruju sindikatima, pogotovo onim reprezentativnim. Pobuna jeste posledica višegodišnjeg umanjenja naših plata i radnici jesu sada postigli određene beneficije, isplatu dobiti i jednokratnu pomoć, ali problem je što nisu dobili ono najvažnije“, kaže Pavlović. O veštinama v. d. generalne direktorke, koja je kao kadar PUPS-a nasledila Milana Krkobabića nakon njegovog odlaska u Nemanjinu 11, ne govori se prvi put, ali je najnovija pobuna sumnje u malverzacije i nameštanje tendera u Pošti još jednom stavila u prvi plan. Zanimljivo je da radnici, iako nezadovoljni načinom na koji Pošta funkcioniše, odgovornost menadžmenta ili ne pominju ili stavljaju u drugi plan, dok su se mediji ovih nedelja uveliko bavili njenim likom i delom. Od zamerki zbog nabavke automobila, do sumnji da je tender za nabavku klima-uređaja namešten. NIN nije uspeo da dobije odgovore direktorke o pobuni radnika u javnom preduzeću kojim rukovodi, ni o navodima nekih medija. Ni iz Vlade nema odgovora na pitanje da li se proverava rad v. d. direktora, kako bi se ispitali navodi o sumnjivim nabavkama. Nezvanično se priča i o mogućem sukobu Mire Petrović i vladajućih struktura, jer ona navodno odbija da pokloni Telekomu Srbija kablovskog operatera KDS, jer bi u tom slučaju Pošta ostala bez značajnih prihoda. U Pošti to nisu hteli ni da potvrde ni da demantuju, jer su „sve što su imali rekli u svojim saopštenjima“. Pošta je od 1. aprila počela da radi nesmetano, a sumnjivi „štrajk“ je okončan zahvaljujući „umešnosti“ pregovaranja ministra policije. Ako je nešto za utehu radnicima koji su se pobunili mimo zakonskih procedura, a za šta su mogli biti kažnjeni otkazom, onda je to obećanje da neće biti kažnjavani zbog svog „nestašluka“. Ako to obećanje bude ispunjeno.