Eksperiment u toku

Poruka s bilborda na ulicama ukrajinskih gradova kojima se, uoči prošlonedeljnog prvog kruga predsedničkih izbora, agitovalo za reizbor aktuelnog šefa države Petra Porošenka imala je militantnu, agresivnu intonaciju. „Armija! Jezik! Vera!“, pisalo je na njima, da bi se onda celom dužinom protegao finalni, ogromnim slovima ispisan slogan „Mi idemo svojim putem!“ Ne dobacuje baš do „dva minuta mržnje“ iz Orvelove 1984, ali svakako ne zvuči ni ekumenistički, ili inkluzivno - ko već kako preferira, u skladu sa sopstvenim svetonazorom; pogotovo ne sa svim tim silnim znacima uzvika, analognim nekom podnaredničkom izdiranju u lice. Moglo bi se još konstatovati da poruka s bilborda ne zvuči ni evropski, što je ironično s obzirom na Porošenkovo okretanje zemlje Zapadu i ambiciju da Ukrajina jednog dana postane članica NATO i Evropske unije (u malobrojne uspehe njegovog mandata, beležene uglavnom na spoljnopolitičkom planu, spada i uspostavljanje bezviznog režima s EU). Ali implicitno preteći ton parole barem adekvatno sažima suštinu politike na kojoj ovaj tajkun pokušava da izbori drugi mandat u situaciji kad je jedan deo državne teritorije okupiran, u drugom na snazi ratno stanje (ili, u najboljem slučaju, stanje zamrznutog konflikta), razobručeni nacionalizam truje sve sfere društvenog života, a Porošenkova administracija predstavlja oličenje neuspeha u sprovođenju reformi, posebno na planu suzbijanja sistemske korupcije i poboljšanju i dalje veoma niskog životnog standarda: udaranje u patriotske doboše predsedniku se učinilo kao najpouzdaniji put do pobede. No, sudeći po rezultatima prvog kruga, ta matrica se izgleda prilično potrošila: nezadovoljstvo Ukrajinaca Porošenkovom nesposobnošću ili nespremnošću da demontira oligarhijsko ustrojstvo države (u meri u kojoj je uopšte moguće da tako nešto sprovede čovek koji je i sam deo tog sistema) došlo je na naplatu. Predsednik jeste završio na drugom mestu i tako osigurao ulazak u drugi krug, zakazan za 21. april; ali je dobio skoro upola manje glasova od političkog amatera, glumca Volodimira Zelenskog, čija je jedina preporuka za izbor na mesto šefa države zasad to što u popularnoj TV seriji Sluga naroda glumi običnog čoveka koji sticajem okolnosti biva izabran za predsednika Ukrajine. Zelenski je, prema nekompletnim rezultatima, osvojio preko 30 odsto glasova naspram Porošenkovih nepunih 16, i ta prednost glumca čini jasnim favoritom za pobedu u drugom krugu. Bivša premijerka Julija Timošenko je, pak, i u trećem pokušaju da se domogne mesta šefa države doživela neuspeh, zauzevši tek treće mesto s par procenata manje glasova od Porošenka. Iako uverena u neregularnost glasanja - smatra da je ono bilo namešteno u meri u kojoj je bilo potrebno da se Porošenku obezbedi dovoljno glasova za ulazak u drugi krug - Timošenko je saopštila da neće pokušati da rezultate ospori pred sudom, jer ne veruje u nezavisnost ukrajinskog pravosuđa; moguće je da je na takvu odluku uticaja imala i prethodna ocena OEBS-a da su izbori bili „konkurentni i slobodni“, čak i uzimajući u obzir to što je samo na izborni dan zabeleženo preko 2.100 prigovora na tok glasanja. Ukrajinci, dakle, sada treba da biraju između generalno umerenijeg, modernijeg, prijemčivijeg, ali politički neprofilisanog Zelenskog, čije se izvrdavanje da se konkretnije izjasni o tome kakvu politiku zapravo zastupa tokom kampanje ispoljilo kroz izbegavanje davanja intervjua i odbijanje učešća u televizijskoj debati s Porošenkom i Timošenkovom; i radikalnijeg (pre svega po odnosu prema svemu ruskom), krutog i nesimpatičnog milijardera koji simboliše nezdravu simbiozu politike i krupnog biznisa, i čiju su vladavinu obeležili silni korupcionaški skandali u koje su bili umešani ljudi iz njegovog bližeg i daljeg okruženja - iako je pre pet godina na vlast došao, osim na talasu narodnog entuzijazma posle svrgavanja kleptokratskog režima proruskog predsednika Viktora Janukoviča, i na obećanju da će eliminisati taj korozivni sistem. Porošenko je, nakon što su preliminarni rezultati ukazali na njegov veliki zaostatak za Zelenskim, nakratko zaigrao na kartu skrušenosti i samokritike, izjavljujući kako je dobro razumeo poruku koju su mu poslali birači i kako će raditi na tome da se „greške napravljene tokom proteklih godina otklone“; ali je odmah iznova krenuo i u diskreditaciju rivala, optužujući ga da je marioneta u rukama tajkuna Igora Kolomojskog. Pravac napada je predvidiv. Zelenskog od objavljivanja predsedničke kandidature prate sumnje da njime u stvari upravlja Kolomojski; Kolomojski je pritom u teškoj zavadi s Porošenkom otkako mu je 2016. država oduzela najveću komercijalnu banku u zemlji, Privatbank, zbog sumnje da je iz nje nelegalno izvlačio novac, i ne krije da jedva čeka da predsedniku vidi leđa. I Zelenski i Kolomojski insistiraju da je njihov odnos striktno poslovan - serija Sluga naroda emituje se na televiziji 1+1 u tajkunovom vlasništvu, a produkcijska kuća u vlasništvu Zelenskog i na druge načine sarađuje s njom; Kolomojski je čak svojevremeno izjavio da, ako u tom odnosu neko nekog kontroliše, onda je on taj koji je marioneta Zelenskog, a ne obrnuto. U svakom slučaju, eventualnu zakulisnu političko-interesnu vezu između njih dvojice, ako postoji, tek treba dokazati; ukoliko Zelenski zaista postane šef države, neko od onih kojima se ovaj dvojac nimalo ne dopada će se sigurno i potruditi da to ispliva na površinu. Ukrajinskim „patriotama“ smeta i što Zelenski, u okolnostima teško narušenih odnosa s Rusijom, nije prekinuo poslovne veze s tom zemljom - na koju, iz razloga koje nije potrebno posebno objašnjavati, mnogi Ukrajinci danas gledaju kao na arhineprijatelja. Ali držanje Zelenskog je, osim što je u ličnom i profesionalnom smislu krajnje racionalno (to što tečno govori ruski svakako mu na glasanju nije odmoglo u istočnim i južnim delovima zemlje, gde je najveća koncentracija Ukrajinaca kojima je to maternji jezik), i politički svrsishodno. Nasuprot antiruskoj histeriji koja je zahvatila veliki deo ukrajinskog društva - u Lavovu, na zapadu zemlje, prošlog septembra su čak zabranili upotrebu ruskog jezika i manifestovanje svih vidova ruske kulture na teritoriji tamošnjeg regiona - Zelenski, ne dovodeći u pitanje prozapadnu spoljnopolitičku orijentaciju zemlje, otvoreno zagovara (eto, makar je u tom pogledu koliko-toliko konkretan) pomirljiv pristup i smatra da se do rešenja za situaciju u Donbasu mora doći kroz pregovore s Rusijom. Kao i na skoro sva druga postavljena pitanja, Zelenski, doduše, ni na ovo - kako misli da se to izvede - još ne nudi odgovor; ali kako stvari trenutno stoje, to izbegavanje da jasno formuliše svoju politiku, čini se, neće sprečiti većinu ukrajinskih birača da i u drugom krugu glasaju za njega. Verovatno jer rezonuju da je i neizvesnost bolja od loše izvesnosti. Aktivistkinja na čelu Slovačke Pred majske izbore za Evropski parlament, čiji ishod očekuju sa strepnjom, liberalno nastrojene snage na kontinentu dobile su malo ohrabrenje iz Slovačke: tamo je na predsedničkim izborima uverljivu pobedu odnela ekološka i antikorupcionaška aktivistkinja Zuzana Čaputova. Ona je u drugom krugu porazila evropskog komesara za energetiku Maroša Šefčoviča, kandidata vladajuće partije Smer, i tako se pravo iz civilnog sektora - bez političkog staža, ali s pedigreom istrajnog borca za građanska i ljudska prava - uspela do formalno najviše funkcije u zemlji. Pobeda Čaputove vidi se i kao izraz građanskog bunta protiv diskreditovane političke i poslovne elite, posebno nakon naručenog ubistva istraživačkog novinara Jana Kučijaka i njegove verenice u februaru 2018, za čiju organizaciju je prošlog meseca zvanično osumnjičen Marijan Kočner, tajkun blizak vlastima.