Crveni tepih za Crvenog zmaja

Posle posete Si Đinpinga, kineskog predsednika, Evropska unija ostala je istovremeno nešto sigurnija u dalju saradnju sa Pekingom kada je reč o svetskoj političkoj sceni i nešto nesigurnija kada je reč o jedinstvu u samoj EU. Emanuel Makron, francuski predsednik, Angela Merkel , nemačka kancelarka i Žan-Klod Junker predsednik Evropske komisije, saglasili su se sa Sijem i oko uloge Ujedinjenih nacija, koja se sve češće osporava i oko Svetske trgovinske organizacije, koju su obe strane takođe podržale. Nešto je drugačiji utisak ostavila činjenica da je gost u Pariz stigao sa potpisom italijanske vlade. Rim se naime priključio kineskoj inicijativi Pojas i put (IPP) i postao prvi značajniji evropski partner. Inicijativa Pojas i put koju je 2013. pokrenuo sam Si Đinping, trebalo bi da omogući, kako je napisano u izveštaju za Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD), da se „uspostavi kineska politička ekonomija na globalnom nivou“. Ovaj Novi put svile, kako ga nazivaju, podrazumeva izgradnju puteva i železnica, koje bi povezale Aziju, Afriku i Evropu i olakšale trgovinu, zatim izgradnju luka, razvoj pomorskog saobraćaja, uz sporazume o trgovini i energetici, gde bi kineski investitori takođe želeli da ulažu. Kako je opisao Si, dolazi „zlatna era globalizacije“, a u toj eri, Kina je, očigledno, rešila da zavlada. Italija nije prva članica EU koja je potpisala ovaj sporazum, pre nje su to već učinile Grčka, Portugal, Letonija, Bugarska, Hrvatska, ali je prva od većih članica, prva iz grupe G7 i prva zbog koje su se uznemirili kako u Briselu tako i u Vašingtonu. Onog časa kada je Đuzepe Konti, italijanski premijer, stavio potpis na IPP, stigao je komentar iz Bele kuće da je to sporazum „napravljen u Kini za Kinu“ i da nije sigurno da će ovo doneti trajnu ekonomsku dobit italijanskom narodu. Italijanska vlada, pak, vodila se sopstvenim procenama. Za zemlju koja pokušava da izbegne recesiju i bori se da savlada javni dug koji je već prešao 2.000 milijardi dolara, otvaranje vrata kineskim investitorima i davanje mogućnosti italijanskim firmama da rade u Kini, ponuda je koju nije lako odbiti. Otpora je, istina bilo, što zbog straha da bi mogla da trpi italijanska industrija, što zbog bojazni da bi mogla da trpi cela zemlja, pa su iz desno orijentisane Lige stigli zahtevi da se pre potpisivanja garantuje da ovaj potez neće ugroziti bezbednost zemlje. Kineska ulaganja potrebna su Italiji, ali druga strana priče je odnos sa Briselom. Budućnost čitave evropske ekonomije mogla bi da krene u drugom pravcu ako se za italijanskim primerom povedu i druge članice. Već je bilo reči o strahovanjima zbog toga što Kina ostvaruje sve veći uticaj u EU, dok sama EU još uvek nema nikakvu investicionu strategiju. Italijanska odluka zato deli evropske partnere oko toga kako da se nose sa kineskim investicijama, koje sa sobom nose razne opasnosti, uključujući i politički prtljag. „Kina je otkrila da može da izabere različite članice EU i da tako spreči Uniju da sprovodi zajedničku politiku prema Kini“, rekao je Robert Kuper, nekadašnji savetnik Ketrin Ešton i Havijera Solane. Veće članice su povremeno mislile da „treba ozbiljnije shvatiti Kinu“. U međuvremenu EU je postala najveći kineski trgovinski partner, dok je Kina za Uniju na drugom mestu, odmah posle SAD. Prošle godine petina uvoza robe stigla je iz Kine, a u Kinu je otišlo više od deset odsto izvoza. Nije zato lako evropskim liderima da izmere koliko im je kinesko prijateljstvo potrebno, a koliko je opasno. Brisel je pozvao na jedinstvo i zajedničku strategiju, ali sve se završilo na apelu. Italija je pokazala koliki je strah od mogućih poteza zemalja članica, ali ne i kakva bi to strategija trebalo da bude. „Uskakanje u kineski voz nije dobro primljeno ni u Vašingtonu. Upozorenje koje je stiglo od administracije predsednika Donalda Trampa, prema kojoj mnogi članovi italijanske vlade gaje nedvosmislen afinitet, bilo je vrlo jasno. Italija će ga ignorisati na sopstveni rizik“, piše u tekstu za Prodžekt sindikejt, na koje NIN ima autorska prava, Paola Subaki, viši istraživač u londonskom institutu za međunarodne odnose Četam haus. „S nama protiv Kine ili s Kinom protiv nas“ implicitna je Trampova poruka Italiji i ostatku sveta. To ne nagoveštava miroljubivo rebalansiranje globalnog ekonomskog poretka. Bilo bi mudro da Italija pažljivo odmerava svoje korake“, zaključuje Subaki u tekstu Rizično uskakanje u kineski voz. U borbi koju, preko EU, vodi i sa Vašingtonom, Kina je sada zabeležila poen, ali je to upravo ono što ne žele u Briselu. Peking je svakako dobar saveznik kada je reč o zajedničkoj borbi za Svetsku trgovinsku organizaciju, iz koje Tramp preti da će se povući. Ali kad je reč o borbi za globalni uticaj, EU nije spremna da podrži kineske ambicije. Kao što strepi i od posledica IPP-a, koji bi mogao da unese nove razdore u ionako već nejedinstvenu Uniju. Sledeće nedelje u Briselu se održava 21. samit EU-Kina, a krajem meseca u Pekingu će se opet naći i evropski lideri na drugom forumu Pojas i put. Tu će se pojaviti i Vladimir Putin. Za Brisel bi bilo dobro kada bi mogao da izađe sa jedinstvenim stavom, ali to je u domenu iluzija. Ne samo zato što je malo zakasnio, već i zbog toga što se članice ipak odlučuju da zaštite sopstvene interese, pre nego da čekaju da se usklade svi interesi. Italija je to već pokazala. Ali nije izvesno po koju cenu.