Avatar sa Đeram pijace

Ah, kakav sam sjajan biznis napravio na Đeram pijaci! Od prodavca pasulja, za jednog mog Ničea iz Guče, dobio sam deset kila pasuljice! A to ti je, moj bato, čitavo bogatstvo! To ti je veći ćar nego da „Folksvagen“ dođe u Srbiju! E, sad, kupio sam i kozju surutku da podmažem jetricu, a i pirotsku fetu, valja se uz rakiju, a rakiju, sve češće, sipam u arabijsku kafu. I, ne spletkarite, tu kafu ne dobijam preko mog Aleka, već, preko Jelkine ćerke iz Kuvajta. Nego, na Đeram pijaci, kupim i kilo starog belog luka, a mlade domaćice neka kupuju mlado povrće i truju sebe i decu, za muževe manje-više. Opasuljiće se, valjda, i one jednog dana! Naravno, ako počnu da jedu pasuljicu. Elem, zametnuo sam na leđa džak sa pasuljicom, i pridržavam ga jednom rukom, a u drugoj ruci mi pun ceger. I, ajd’, šipči sa Đeram pijace, natovaren kao Šiptar ili vodeničar, a pred očima mi samo Hipatija, neoplatoničarka iz Aleksandrije u koju sam se zaljubio, na prvi pogled, a hteo sam samo da napišem roman o njoj. Dokopao sam se, već, Vidovdanske, kad jedna plavooka devojčica me, sasvim ozbiljna, pita: „Čiko, moja mama kaže da ste vi avatar!“ Ne dam da se zbunim i priznam da sam Šiptar, pardon, avatar! „A šta je avatar?“ pita mala plavojka. Avatar je, kažem, bogonosac, onaj koji nosi boga na sebi, u sebi. „A gde vi nosite boga?“ ne odustaje plavojka. I tu se, brzo, snađem: Pa, zar ne vidiš da ga nosim na leđima? A ona će: „Ali, to je samo džak pasulja!“ Prvo, to je pasuljica, najstarija sorta, majka svih pasulja i ona je hrana bogovima. I naši bogovi sa Sirijusa odrasli su na pasuljici, te zato imaju moć da se pretvore u šta hoće, pa i u džak pasuljice! Nego, počnu da se okupljaju deca iz parkića u kome me čekaju moja suva vesla da zapalim za Aleksandriju pošto je Bilja, jelda, kod tetke u Kraljevu. Najpre, rešim da se sklonim od okupljene dece, da ne prođem kao Sokrat koga, bre, osudiše na smrt „zbog trovanja mladeži“. Klomparam ka Gročanskoj, a deca idu za mnom i viču: „Avatar, avatar!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, smeška se, milo mu što sam bar, kod dece, dogurao do avatara, pa kaže: „Deca sve vide bolje od ljudi, pa tako vide boga i tamo gde ga odrasli ne vide! Sećam se, bio sam dete dok je moj otac bio sveštenik u crkvici, na Rajnfalu, pored vodopada Rajne. I, jednog jutra, video sam Isusa kako stoji ispod vodopada i maše mi rukom u znak pozdrava?! Kada sam to ispričao ocu, dobio sam batine. Tu traumu vukao sam do zrelih godina. Dobro je što si deci objasnio da bog može da bude i u džaku pasuljice! Neće, valjda, zbog toga, kod kuće, da dobiju batine.“ Odem, uveče, na suva vesla, zaveslam ka Aleksandriji, kad, ispred mene, pojavi se neko sličan ohridskom Isusu. I, kaže mi: „Izvini, što te ometam u veslanju! Ja sam pesnik Palada iz Aleksandrije. Nekad sam, kao besan pas, ujedao sve oko sebe, i hrišćane i neoplatoničare, ali kada sam video Hipatiju, pao sam, doslovce, pred njom na kolena i napisao joj ljubavnu pesmu. Ona je tu pesmu, preda mnom, pocepala, a kao srce da mi je rastrgla. I, zato, pazi se; ako se zaljubiš u nju, možeš da se ubiješ kao ja.“ Doveslam u Aleksandriju u gluvo doba noći, i, šta vidim: aleksandrijska biblioteka dogoreva od silnog požara, a u najvećoj crkvi hrišćani raskomadali Hipatiju, pa školjkama stružu meso sa njenih kostiju i to – jedu?!! Eto, Srbi moji, to su bili prvi hrišćani kojima ste se i vi priklonili, prodajući staru veru za judeohrišćansku večeru! Moja Crna na sve to kaže: „Pusti Srbe, važno je da su te deca iz parkića prepoznala kao avatara! A važno je i da si za jednog tvog Ničea iz Guče dobio deset kila pasuljice!“