Prolazi vreme sultana sa Balkana

Emil Tedeski, osnivač Atlantik grupe, u čijem sastavu posluje i nekoliko kompanija iz Srbije, važi za najuspešnijeg biznismena na Balkanu. Samo po osnovu udela od 50,02 odsto u Atlantik grupi, njegova imovina se procenjuje na 270 miliona evra. Tedeski je 6. aprila proslavio 52. rođendan, a mesec dana ranije, na Kopaonik biznis forumu uzburkao je duhove kritikom – ne na račun države, već kolega iz regiona, naglašavajući da je „privatni sektor nedovoljno jak, nedovoljno obrazovan i nedovoljno zreo“ i da je „nerealno očekivati promene u javnom sektoru ako ih nema u privatnom“. O tome šta su mu na to rekle kolege, od kojih neki misle da im je za loše rezultate više kriva država, jer ne ume da kreira dobar ambijent, Tedeski za NIN kaže da ljudi na ovim prostorima imaju naviku da za sve okrivljuju nekog drugog i da ne prihvataju nikakvu vlastitu odgovornost. „U biznisu je najlakše okriviti vlast. Ne kažem da ona funkcioniše kao spejs šatl, ali mi više smeta što ljudi nisu nimalo kritični prema sebi. Mnogi odgovornost za krizu u hrvatskim brodogradilištima prebacuju na ovu i bivše vlade. I ja mislim da su odgovorne, jer su godinama kroz prozor bacale ogromne pare u vidu subvencija za brodogradnju. Ali, zar za krizu nisu odgovorna i rukovodstva Uljanika iz Pule i Brodogradilišta „3. maj“ iz Rijeke? I radnici, koji su vlasnici skoro 50 odsto akcija tih brodogradilišta? A svi oni kažu da će doći da protestuju pred zgradu Vlade, jer im je firma u problemu. Pa za to su krivi i oni koji su upravljali kompanijama, i vlasnici koji su takvu nesposobnu upravu postavili. Ne mogu oni biti oslobođeni odgovornosti. Kada su se delile akcije svi su govorili da je to u redu i da im to i pripada. Sada, kada treba snositi odgovornost za loše odluke na skupštinama akcionara, izbor nadzornog odbora i uprave, niko ne vidi svoju odgovornost. A bilo bi lepo videti da li su neki ljudi iz uprave pravili sjajne poslove za sebe, dok su kompanije kojima su upravljali upropašćene. Vidimo, dakle, da se ne samo državnim, već i privatnim kompanijama često upravlja na neadekvatan način, jer nema dovoljno znanja, veštine, truda, razumevanja konteksta prostora i vremena. Svaki vlasnik, bio privatni ili državni, obavezan je da se odgovorno odnosi prema svom vlasništvu. A u slučaju velikih sistema, poput Agrokora, ne postavlja se samo pitanje kako su se ponašali vlasnik i uprava, već i njihovi dobavljači i drugi poslovni partneri“, ističe Tedeski. Ima li tu i vaše krivice, jer je Atlantik bio jedan od najvećih dobavljača Agrokora? Kako ste se vi ponašali i da li je šteta za vašu kompaniju mogla da bude manja? Mi smo dobro upravljali rizicima i smanjili štetu na najmanju meru. Naravno da je teško otpisati svaki evro potraživanja, ali neke kolege su baš stradale i moraju otpisati puno više od nas, iako su manje radili sa Agrokorom. I nije im za to kriva Vlada, već onaj ko je u tim kompanijama donosio odluke. Posao Vlade je da pojednostavi pravni okvir i kreira predvidiv ambijent, da se ne desi da igramo košarku, a da sudac svira po vaterpolo pravilima. Ali upiranje prsta samo u Vladu nije do kraja fer, treba se zapitati koliko se privatni sektor transformiše i ulaže u znanje? Koliko je svestan toga što ne zna, da se tržište menja, da se menja percepcija potrošača, da nam sve više dolazi globalna konkurencija? Umesto toga, čujemo klasiku, eh da su nam jeftinija sredstva, veće subvencije. Svi bi hteli neku ekstrapodršku. Mladi Estonac već kroz sistem obrazovanja postaje svestan da mora biti građanin sveta da bi uspeo, jer je njegovo tržište premalo, dok smo se mi na ovim prostorima u poslednjih 20 godina sveli u uske, nacionalne okvire i teško nam ide otkrivanje i razumevanje novih tržišta. A to je preduslov da bi se u biznisu uspelo i opstalo. Kažete da svako ko na primeru Agrokora i Uljanika nije ništa naučio i ne zaslužuje bolje. Očekujete li još neki bankrot u regionu? Nemam takvih spoznaja, ionako me bije glas da sam „hrvatski Doktor Dum“, koji stalno proriče nevolje. Važno je znati da su za održiv biznis neophodne stalne promene, jer se konvoj uvek kreće brzinom najsporijeg broda. Često me pitaju zašto u Atlantiku stalno nešto menjamo ako nam već ide dobro? Pa, baš kada je dobro, vreme je da se nešto menja, jer je onda najlakše amortizovati stres koji svaka promena izaziva. Kažu da je bitna i sreća. Pa da, ali nju nađe onaj ko je traži. Treba znati i prepoznati sreću. Neke stvari su van naše moći, ne možemo uticati na globalne ratove ili elementarne nepogode, ali na mikro nivou možemo mnogo uticati. Naš problem je što kao regija patimo od fenomena rentijerske ekonomije. Tu smo žrtve loše transformacije, prvo iz društvene u državnu, a potom u privatnu svojinu, jer su mnogi imovinu stekli a nisu za nju ništa platili. Uz to, malo njih su ono što su dobili ili stekli dalje razvijali. Zato se veliki deo imovine ne koristi, što je katastrofa. Drugi najradije tu imovinu iznajmljuju, da im svaki mesec nešto kaplje, ali tu nema stvaranja nove vrednosti, novog „sadržaja“. Ako kažete da kapitala danas ima kao peska u pustinji i da sve zavisi od sposobnosti biznismena, znači li to da za spor rast BDP-a Hrvatske i Srbije veću odgovornost snose vlasnici privatnih firmi od premijera i ministara? Ko je od njih više kriv što Srbija i Hrvatska u poslednjih 10 godina imaju tri puta sporiji privredni rast od Rumunije? Sigurno su odgovorni i politički lideri, jer je njihov posao da naprave dobar „master plan“ i stvore atmosferu poverenja koja će privući domaće i strane investicije. Kapitala ima u izobilju, nikada nije bio jeftiniji, ali je on plašljiv i želi predvidiva pravila igre. Zato je kapital skuplji tamo gde je riskantnije. Za to odgovornost snose ljudi na ključnim političkim funkcijama i oni koji upravljaju javnim novcem, jer su budžeti u većini zemalja na istorijski najvišim nivoima i pitanje je kako se onda novac usmerava i troši. Da li vama deluje apsurdno da u Srbiju najviše investiraju stranci, dok srpski biznismeni, Miroslav Mišković i Miodrag Kostić ulažu u Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru, BiH? Ja na takvim pitanjima ispadam „loš patriota“, jer sam protiv toga da se investicije obeležavaju nacionalnim zastavama. Meni je prirodno da Mišković i Kostić ulažu u druge zemlje, jer tako upravljaju rizicima, a nije ni uobičajeno da sva ulaganja budu u jednoj, pa ni u vlastitoj zemlji. Kako reagujete kada neko u prvi plan ističe nacionalne interese? Svako ko kaže da u biznisu nešto radi samo u nacionalnom, a ne primarno u svom interesu, ne govori istinu. Patriota je onaj ko plaća porez, plaća zaposlene, ko ne vozi na crveno, a ne onaj ko se busa u grudi. Druga je stvar da mi kao poslovni subjekti jedan deo profita vraćamo društvu u kojem ga i stvaramo, kroz društveno odgovorne projekte. To radimo u svim državama u kojima poslujemo, ali to ne treba brkati sa odlukom gde će se investirati. Pa, Nestle je švajcarska kompanija, ali manje od dva odsto prihoda ostvaruje u Švajcarskoj. I nikad Nestle ne bi bio to što je danas da je ostao u granicama Švajcarske. Problem je ovde u nečem drugom, u Srbiji raste udeo stranih, a opada učešće domaćih privatnih investicija… To je više pitanje za kolege iz Srbije, da li u istoj situaciji radije biraju da investiraju u Srbiju ili neku drugu zemlju. Ne bi bilo dobro da oni imaju neke prepreke za ulaganje u vlastitoj zemlji, ali, koliko znam, Mišković i Kostić imaju velike investicije u Srbiji i razumem njihovu potrebu da investiraju i na druga tržišta. Atlantik grupa će investirati tamo gde joj se to najviše isplati. Niko neće negde investirati samo zato što se rodio u nekoj državi, što ima njen pasoš ili državljanstvo. Mi smo mnogo novca uložili u Veliku Gradišku, a posle dve godine smo tu fabriku prodali belgijskoj kompaniji, jer nam je u tom trenutku to bilo najisplativije. I to ne smatram nacionalnom izdajom. Važno je da ta fabrika i dalje radi, da zaposleni primaju plate. A da nam je matematika u datom trenutku pokazala da je bilo isplativije tu fabriku graditi u Srbiji, Bugarskoj ili Rusiji, a ne u Hrvatskoj, to bismo i uradili. Ne bismo išli za nacionalnom zastavom, već za logikom kapitala. Znate li da su vam dugo srpski biznismeni zavideli, jer su bili uvereni da hrvatska država mnogo više podržava vas i Ivicu Todorića nego što srpska država pomaže njima? LJudi u biznisu ne veruju u bajke. Tačno je da postoje neke vrlo kvalitetne institucije, poput Hrvatske narodne banke, Hrvatske banke za obnovu i razvoj ili Hrvatske agencije za nadzor finansijskih usluga, ali nema ni govora o nekakvom neograničenom fondu jeftinog ili bespovratnog novca, koji su političari obezbedili biznismenima da se šire van Hrvatske. Ja sam najbolji primer. Za potrebe finansiranja akvizicija, osim kredita koje je kompanija koristila, moja obitelj i ja smo prodali deo Atlantika kroz dokapitalizaciju. Kada smo za 500 miliona dolara kupili Droga Kolinsku, nismo za to dobili ni jedan evro državnog ili paradržavnog novca. Mi smo emisijom i prodajom novih akcija na Berzi uspeli da obezbedimo deo novca za akvizicije. Pa ni to što Zagrebačka berza funkcioniše odavno nije pitanje pomoći države, jer i ona ima privatne vlasnike i u potpunosti radi na tržišnim osnovama. Znate, kod suseda je trava uvek zelenija. Otuda postoji uverenje da je drugima uvek lakše. Nikome nije lako. Naša je prednost što je Hrvatska postala deo EU, mada kod nas nisu svi bili srećni zbog toga, jer to znači i jaču konkurenciju. Siguran sam da bi i u Srbiji bilo slično. Članstvo u EU je prilika, ali i pretnja, jer od tog časa država više nema mehanizme da spreči dolazak velikog konkurenta iz EU na svoje tržište. Ipak, uz sve minuse, nema bolje opcije i iskreno navijam da i Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH što pre postanu deo evropske obitelji. Za NIN ste 2012. rekli da je „katastrofa živeti u društvu u kome samo nekoliko pojedinaca dobro živi, dok je većina u blatu“. A kolika je onda katastrofa ako danas ljudi žive u istom, a možda i u dubljem blatu nego tada? Za mene najvažnija matematička operacija u biznisu nije ni sabiranje, ni množenje, već deljenje. Sretno je samo bogato društvo, a sreće nema ako je neko gladan, ako mu je zima ili ne može da se školuje. Uz to, danas se ceo region suočava sa još jednim problemom, kako naći nove i zadržati postojeće radnike. Jedan od načina je i da im se povećaju plate, što bi trebalo da poveća i kupovnu moć građana, a onda će povećana potrošnja stvoriti prostor za povećanje proizvodnje. Ali to nije dovoljno, naprotiv. Potrebno je istovremeno raditi na povećanju konkurentnosti preduzeća i cele ekonomije, jer kad bi samo plate išle gore to bi proizvelo suprotan efekt. I ne možemo praviti dramu što mladi ljudi odlaze. Super je sloboda izbora gde ćeš se školovati, živeti, raditi… To je blagodet EU. Katastrofa je samo ako naši ljudi misle da su naše zemlje nepoželjne za život, jer su oni naši ambasadori. Konkurentnost je ključna u toj priči. Moramo stvoriti atmosferu da ljudi žele ovde da žive i da se oni koji su otišli jednog dana vrate, ali se moramo otvoriti i za druge koji bi hteli da dođu, jer nama nedostaju stručnjaci svih profila. Jedan kolega mi je nedavno pričao da je osam šefova kuhinje za svoje hotele „uvezao“ iz Nepala. Ovdašnji političari ne kriju da bi im bilo drago da ostatke Agrokora preuzme grupa srpskih biznismena. Da li je moguće da se za to formira konzorcijum firmi iz Hrvatske i Srbije? Moguće je, ponavljam ja ne gledam zastave, kao što ih neće gledati ni novi vlasnici Fortenove, bivšeg Agrokora, u većini dve ruske banke sa 48 odsto i američki fondovi sa 25 odsto udela. Nikad ne bih rekao ne razgovorima, ali momentalno mi ne vodimo nikakve razgovore tog tipa i teško je uopšte na ovo pitanje odgovoriti dok se ne bude znalo šta se i po kojoj ceni prodaje. Ako me pitate da li bih o tome razgovarao sa Miodragom Kostićem, Nebojšom Šaponjićem i ljudima iz Midl Evropa partners fonda odgovor je - apsolutno da. I ne bi mi bilo lakše o modalitetima saradnje razgovarati sa nekim iz Srbije nego sa nekim iz Holandije. Sasvim je svejedno, jer ja ne biram partnera na osnovu pasoša, već na osnovu drugih, poslovnih referenci. Ali mi je i izuzetna čast što sam prvi član Srpskog poslovnog kluba Privrednik koji nije državljanin Srbije, verujem da i to govori o tome kako ovde poslujemo. Ako se Agrokor bude prodavao u delovima, da li biste neku od kompanija iz Srbije kao što su Merkator S, Dijamant, Frikom ili Mivela rado videli u sastavu Atlantika? I na ovo hipotetičko pitanje odgovor zavisi od toga po kojim bi se uslovima i po kojoj ceni one prodavale. U Agrokoru ima firmi koje su bliske onome što mi radimo. Iz „srpskog portfelja“ to su svakako Mivela i Frikom, ali ne mogu reći da su u toku razgovori o tome. Mi se sada najviše bavimo svojom strategijom koju ćemo objaviti krajem godine, a njen sastavni deo biće još selektivniji izbor prioriteta za ulaganje, što je već rezultiralo prodajom nekih manjih i non-core biznisa, kao što je kozmetika ili sportska prehrana. Kao u sportu, odlučićemo koga spremamo za Olimpijadu, tu su na primer Argeta, Donat Mg ili Bakina tajna, koga za regionalnu ligu, gde su sigurni igrači Grand kafa, Smoki, Cedevita i Kokta, koga samo za nacionalno prvenstvo, a koga ćemo da prodamo drugoj ekipi, s tim što mi vodimo računa da naše sporedne biznise prodamo onome ko će da nastavi da ih razvija i kada ne budu deo naše „familije“. Da li je za Agrokor kupovina Merkatora bio preveliki zalogaj i jeste li vi uspeli da progutate i svarite krupan zalogaj u vidu Droga Kolinske? Za nas ta akvizicija nije predstavljala životni rizik, naprotiv odlično smo se integrisali. Neposredno nakon preuzimanja Droga Kolinske naš neto dug bio je 5,3 a danas je 1,5 puta dobit pre oporezivanja i kamata, po čemu smo nisko zadužena kompanija. Da je to bio dobar potez svedoči i rast vrednosti naših akcija u 2018. od čak 34,5 odsto, najveći rast na berzi. Nije Agrokor propao zato što je kupio Merkator. Odluka da se ide u regionalnu ekspanziju bila je vrlo logična, samo što je Agrokor već bio prezadužen i za kupovinu je koristio pogrešne izvore, preskupe kratkoročne kredite. Bio bi to genijalan potez da je Todorić dokapitalizovao Agrokor, da je za kupovinu koristio svež vlasnički kapital, napustio koncept one-man schow i umesto feudalnog uveo moderno korporativno upravljanje. Ima li na Balkanu još takvih sultana u svetu biznisa? Nikome ne želim biti sudija i ovde ne govorim o osobama, već o fenomenima, jer je praksa u Agrokoru bila u suprotnosti čak i sa formalno uspostavljenim sistemom upravljanja. Sa Ivicom Todorićem sam uvek imao intenzivne i korektne poslovne odnose, sa tom porodicom sam se kroz posao zbližio i oni sada prolaze kroz nešto što nikome ne bih poželeo i zbog toga sam duboko žalostan. Ali, govoreći o fenomenu to više nije Agrokor Ivice Todorića, već najveći poslovni sistem u regiji, koji ima ogroman uticaj na privrede mnogih zemalja. Da li je veliki biznis na Balkanu moguć bez bliskih veza sa politikom? Apsolutno je moguć. Evo, verovatno u Srbiji niko nije čuo za Infobip, realno najveću hrvatsku kompaniju iz Istre, koja vredi između četiri i pet milijardi dolara i čije usluge koriste Fejsbuk, Gugl, Votsap… Jedan od njenih osnivača radio je u Hrvatskoj Elektroprivredi kao inženjer jedan dan - u 7 sati je došao na posao, u 10,30 je izašao na pauzu i nije se više vratio. Ostala dvojica su počeli kao mladi inženjeri u Uljaniku, koji je na putu u stečaj. Šta će njima veze sa političarima? Matu Rimca, vlasnika Rimac automobila, konsultuju svi šefovi vodećih automobilskih industrija u svetu. Oni su globalni igrači i ni jedan posao nisu radili za Vladu ili neku državnu kompaniju. Isto je sa ljudima koji ulažu u vrhunski turizam. Na vladama je da osiguraju da bude mir u regionu, jer će u slučaju konflikta svi biznisi „kleknuti“, jer kapital beži iz zone nesigurnosti. Na to se svodi odgovornost političara, jer svako zaoštravanje, uvođenje carina i necarinskih barijera kvari poslovni ambijent. Ako dođe do konflikta, ko će naručiti proizvod ili uslugu od bilo koga iz regiona? Ja prvi ne bih. Nakon tragičnog rata 90-ih, poslovni ljudi, sportisti i kulturni radnici učinili su veoma mnogo da se ponovo uspostavi poverenje. Nije dobro da se sada vuku ishitreni potezi i izgovaraju prejake reči, jer će nas one vratiti tri koraka unatrag. Zato je potrebna mnogo veća odgovornost za javno izgovorenu reč. Čini se da te odgovornosti nema? Razumem da postoji čitav niz otvorenih pitanja između naših zemalja, možda se o njima političari nikada neće dogovoriti, ali je važno da se o svemu razgovara kulturno, na primeren način. I da se ne dira ono što već funkcioniše. To bi trebalo da podržavaju. Zato je napad na vaterpoliste Crvene zvezde u Splitu bio katastrofa. I još više me je zabolelo što je izostala reakcija građanskog Splita, što se nije našlo 10 momaka da priskoče u pomoć i da huligane bace u more. Koliko su vam koristili, a koliko naškodili prijateljski odnosi sa bivšim premijerom Zoranom Milanovićem i aktuelnim guvernerom Borisom Vujčićem? Ne opterećujem se time. Mi smo mala zemlja i svi svakog znaju. Nedavno me jedan medij napao da sam dobar i sa premijerom Plenkovićem. Za Milanovića je poznato da smo prijatelji, znam ga od osnovne škole, zajedno smo išli u gimnaziju, upisali isti fakultet. Ipak, od njegove vlade imao sam više štete! Ne krivim njega za to, ali je tako. Iako je bilo raznih insinuacija, niti mi je on mogao šta dati, niti sam ja bilo šta za vreme njegovog mandata kupio ili dobio od države. Dobar mi je prijatelj i Zlatko Mateša, bivši premijer, družim se i sa guvernerom Vujčićem, ali nikada prijatelje nisam gledao ni birao kroz njihovu političku ili stranačku pripadnost. Lično se na taj načini ni ne deklarišem, i iako su me sve relevantne stranke zvale da im se priključim, nikada nisam bio član nijedne, jer na ovim prostorima već skoro 30 godina vlada princip - ako si član neke stranke onda moraš unapred biti protiv svih drugih. To za mene nije prihvatljivo. Iako je 2018. za Atlantik bila godina rekordnih prihoda i profita, uspeh je prevashodno ostvaren u regionu. Brine li vas dvocifreni pad prihoda na drugim tržištima i može li se u 2019. on produbiti zbog loših signala iz evrozone? Ne brine me, jer je taj konkretan pad nastao zato što smo 2017. prodali dve fabrike sportske i aktivne prehrane i ceo private label biznis. Zato što smo izašli iz jednog dela biznisa su u 2018, čisto matematički gledano, prihodi na evropskim i tržištima ZND-a pali. Četiri godine ranije odlučili smo sa kojim proizvodima možemo da se upustimo u bitku za evropsko i svetsko tržište i naša nastojanja van regije sada su usmerena na dva ključna brenda, Argetu i Donat Mg. Prihodi od njihove prodaje su značajno povećani, a za mene dolar zarađen u Rusiji, Srbiji, Austriji, Nemačkoj i SAD isto vredi. A brine li vas usporavanje rasta u Srbiji u prvom kvartalu 2019. na oko dva odsto, jer ste 2018. imali rast prihoda za 5,3 odsto? I da, i ne. Uveren sam da nas to neće poremetiti, jer već pet godina imamo pristojne stope rasta u regionu, pa i u Srbiji, mada bi mogle biti i veće. U svakom slučaju, ne završava se život 31. decembra bilo koje godine. Kako vam zvuči računica predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića da bi rast BDP-a Srbije bio veći za 0,5 procentnih poena samo da je nivo korupcije isti kao u Hrvatskoj, ako se ima u vidu da je bivši premijer Ivo Sanader zbog korupcije osuđen na šest godina zatvora, a u toku su sudski postupci protiv Ivice Todorića i bivšeg predsednika Privredne komore Nadana Vidoševića? Ne znam koliki je tačno nivo korupcije u naše dve zemlje da bih mogao da ih poredim, ali me kao građanina Hrvatske sramota, jer se trebamo pitati kakvo je društvo u kome najznačajnije institucije vode ljudi koji se sumnjiče za nezakonito i netransparentno poslovanje. S druge strane, ovim procesima Hrvatska je pokazala da je svesna da problem postoji i da nije cilj da se građanima zamažu oči. Čim se o korupciji slobodno govori i piše, to je već velika stvar. Naravno, svako je nevin dok mu se ne dokaže krivica. Ali svako treba dokazati kojim prihodima je stečena neka imovina, ako je nerazmer očigledan. U Švedskoj je najnormalnije da nazoveš poresku upravu i pitaš ih da li znaju kako je tvoj sused kupio novi auto, a nigde ne radi. Kod nas bi bio cinkaroš i karakterna nakaza, a ovde ljudi voze auto od 250.000 dolara bez i jednog dana radnog staža, da za poreze nisu platili ni evro. Ili imaju platu 2.000 evra i pet kuća, a onda kaže, to mi je od mame. Kod nas je to uglavnom tetka iz Kanade… Ma, da. I to je kao normalno. Ne želim ikome da sudim, ali moralo bi ih biti sram da imaju toliko lovačkih trofeja, umetničkih slika i imovine, koje ne bi mogli da plate da su dva života radili. Ne smeta me da drugi imaju više, drago mi je neka ljudi imaju, ali ne mogu da gledam da se takvi prikazuju kao moralne veličine i optužuju konkurenciju da ih posipa blatom. Pre skoro tri decenije osnovali ste Novi Danas, ali ste ga brzo ugasili, uz obrazloženje da je tim nezavisnim novinama prvo zabranjeno štampanje, a onda i distribucija na kioscima… Pa da, baš tako je bilo. A u kojoj vas meri stanje u medijima danas podseća na ta vremena, osim što su direktni pritisci zamenjeni finansijskim? Pa ne mogu reći da me podseća, mislim da je sada bolje, a govorim iz prve ruke, jer sam suvlasnik Yammat FM-a, vodeće gradske radio stanice u Zagrebu. Svedok sam da niko nikad nije nazvao i tražio da neka vest ne ide, a da se druga objavi. Do sada smo osim iz EU metropola: Berlina, Stokholma, Kopenhagena, Rima, Beča i Budimpešte, emitovali i iz većih gradova u Hrvatskoj, a plan je bio da se to proširi i u druge zemlje regiona. Nažalost, 4. aprila od srčanog udara, baš na Danima komunikacija u Rovinju je preminuo moj prijatelj, direktor, glavni urednik i suvlasnik Alen Balen. Svi smo još u šoku i teško mi je da pričam o daljim planovima. U svakom slučaju, ne mogu da kažem da mi kao firma osećamo pritiske ili da vršimo nekakav pritisak na medije. Ako zemlje bivše Jugoslavije imaju zajedničku košarkašku ligu, mogu li da naprave i ABA biznis ligu? Pa, ta ABA biznis liga već postoji. Petrol, Gorenje, Adris, Atlantik, MK grupa, Delta, Prevent, Tikveš, Alkaloid, Voli i mnogi drugi prisutni su u mnogim zemljama regiona. Samo u poslednjih sedam dana bio sam u Podgorici, Beogradu, LJubljani, Bledu i svuda me veseli kada vidim da je moguća saradnja.