Budućnost Srbije je u privatnom biznisu

Pre nego što je krenuo u privatno preduzetništvo, diplomirani mašinski inženjer Dragan Jović, vlasnik Alfako (Alfaco) inženjeringa, stekao je dragoceno iskustvo i ostvario dobre poslovne rezultate u preduzećima u kojima je bio direktor. Fabriku Sloboda aparati u Čačku nasledio je u blokadi, sa dugom od 34 miliona nemačkih maraka, zbog čega je pokrenut stečajni postupak. Sa saradnicima je oporavio firmu i ona je pozitivno poslovala. Zbog tadašnje neodgovorne vlasti i sankcija, i pored velikog zalaganja i znanja koje je imao, video je da, kao i u mnogim preduzećima, nije bilo moguće raditi. Prihvatio je 1993. ponuđeno mesto direktora u privatnoj firmi Kapital. Ni u to vreme izuzetno visoka primanja od 1.500 do 2.000 maraka, nisu bila dovoljna da ga zadrže u toj firmi. Neprimerno ponašanje vlasnika prema uglednim poslovnim partnerima, kao i sputavanje u osvajanju novih programa bili su presudni za donošenje odluke da napusti preduzeće. „Iskustvo koje sam stekao u ove dve firme koristilo mi je za budući rad, a s druge strane, izvukao sam i pouku kako ne treba raditi i ophoditi se prema poslu, radnicima i poslovnim partnerima. Odlučio sam da osnujem svoju firmu. Bio sam svestan svih nepovoljnih okolnosti i neizvesnosti u Srbiji, ali su preovladali motivacija i cilj da omogućim mojim sinovima da završe fakultete. Smatrao sam da mi je to obaveza, jer je i moj otac, s platom železničara, meni stvorio uslove da se školujem i da završim fakultet, a roditeljska odgovornost je doprinela da u julu 1994. odlučim i osnujem privatno preduzeće Alfako inženjering u Čačku. Počeo sam da radim sa 2.000 maraka, jer sam samo toliko imao, posao koji sam znao i za koji sam se obrazovao. Vlasnik sam 80 odsto preduzeća, a vlasnik preostalih 20 procenata je moj saradnik, koji je uz mene skoro od samog početka. Poklonio sam mu najpre 10, a nakon toga još 10 odsto akcija. Razmišljam da i zaposlenima dam neki procenat vlasništva da bi bili motivisani, i da se trude da kao u svojoj firmi što više napreduju“, ističe Dragan Jović. „U startu sam zaposlio drugare i saradnike iz Slobode, istovremeno sam obučavao mlađe kadrove i vrlo brzo smo primali nove radnike, jer se posao povećavao. Prekretnica za Alfako inženjering bila je kada smo kupili prostor preduzeća Hidrogradnja mehanizacija. U taj prostor se, međutim, nikada nismo uselili, jer je 1999. u bombardovanju potpuno uništen i jedina smo firma koja nikakvu nadoknadu od države nije dobila. Tek smo nakon godinu dana raščistili zgarište i izgradili objekte i uselili se“, priseća se Jović. Na pitanje kojim putem je Alfako inženjering išao i dospeo među najbolja preduzeća u Srbiji, Dragan Jović kaže: „Alfako je osnažen, jer su pristigli moji sinovi nakon završenog Mašinskog fakulteta. Poslovnu 2018. završili smo s ostvarenim prihodom od 434.180. 990 dinara ili za 27 odsto većim nego 2017. Nadamo se da će se taj trend rasta zadržati. Posao širimo i zahvaljujući poslovnoj solidarnosti vlasnika Autočačka gospodina Kostića, koji nam je učinio izuzetnu uslugu i ponudio da kupimo prostor od 6.000 kvadratnih metara s trafostanicom od 2,2 megavata za 675.000 evra. Preselili smo proizvodnju, sada smo u fazi adaptacije kancelarijskog prostora i krajem meseca bićemo na novoj lokaciji. Proizvodićemo neophodne komponente za montažu termotehničkih instalacija, uz prijem novih radnika. U ovom trenutku u Alfaku je zaposleno 80 radnika, od toga 13 inženjera i troje ekonomista. Pored projektovanja i puštanja u rad toplotnih pumpi, proizveli smo i desetak toplotnih pumpi. U ovoj godini planirali smo proizvodnju i jedinstvene toplotne pumpe u Evropi, na propan-butan, kako bismo se pripremili za supstituciju i izbacili iz upotrebe freone, koji su štetni za ozonski omotač.“ NJegova firma na tržištu Srbije radi na velikim objektima - sportske hale, bazene, fabričke hale, hotelske smeštaje, kotlarnice, toplane u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu, Čačku. „Radili smo klimatizaciju s toplotnim pumpama i sa eko-regulacijom toplote, veliku halu od 8.000 kvadratnih metara u Slobodi u Čačku. U Srbiji dobijamo poslove na tenderima, jer imamo solidne cene i iza sebe izuzetne reference i stručne inženjere i majstore. Prilikom izgradnje hale Fijata u Kragujevcu, gde smo bili angažovani, ostvarili smo poslovni kontakt sa dve italijanske firme preko kojih smo već nekoliko godina prisutni u svetu: u Engleskoj (Rols rojs i Nisan), Nemačkoj (Folksvagen i Man), Švedskoj (Volvo), Italiji (Fijat), Azerbejdžanu i Crnoj Gori. Naši radnici odlaze da rade ugovorene poslove za nas u inostranstvu preko italijanskih firmi, zbog radnih dozvola. Kada završe posao koji traje do šest meseci, vraćaju se na siguran posao, a tamo su dobro zaradili, oko 2.000 evra mesečno, uz plaćen stan i hranu.“ Ono što pogađa Jovića jeste tendencija da mladi sve više odlaze da rade u inostranstvo, i poručuje im da ne napuštaju zemlju, jer, kako kaže, nigde se lepše ne živi nego u Srbiji, jer zemlja bez naroda to više nije naša zemlja. Smatra da njegovih šest unuka nikada neće otići iz Srbije. „Ono što mi možemo da učinimo da ih zadržimo je da stipendiramo školovanje, finansijski podržavamo izgradnju stanova, ali smatram da i vlast, kakva je - takva je, mora po tom pitanju više da se angažuje. Ja sam poznat po tome što sam uvek kritikovao vlast, rukovodioce firmi i gradsku upravu u Čačku, ne u smislu da imam nešto lično protiv bilo koga, već je moja želja da kritikom ukažem da može da se bolje radi. Ako vlast nije dobra da se borimo da je promenimo, ne mislim pojedinačno i poimenično“, poručuje Jović. Na pitanje koji zakonski propisi otežavaju rad privrednicima, kaže: „Ono što bi trebalo urediti je Zakon o javnim nabavkama. Ono što mi privrednici primećujemo, a vidi se ’iz aviona’ da su pravila koja često propisuju pojedine ustanove u stvari dirigovani tenderi. Naprave se takvi uslovi da ne bi mogla da ih ispuni čak i da se skupi kompletna operativa iz Srbije. To znači da mi ne znamo za koga se to radi – da li su to firme van Srbije i onda smo mi u situaciji da smo podizvođači i da radimo za druge, da radimo za mnogo manje cene nego što bi trebalo. Država treba da dovodi inostrane firme, oni će doneti novi kvalitet, i možda nas naterati da više radimo, da se trudimo, ulažemo, ali isto tako smatram da država treba da izbalansira subvencije, tako da bar deo onoga što se daje stranim kompanijama trebalo bi da dobijaju i domaći privrednici - kroz povoljnije uslove, poreske olakšice, povoljne bankarske uslove... Uz to, sredstva koja se doniraju trebalo bi da se preko poslovnih banaka ili Fonda za razvoj dodeljuju tokom cele godine, kako bi njihovi korisnici mogli da povoljnije obezbede potencijalne dobavljače opreme.“ Ugledni privrednih iz Čačka smatra da su potrebne izmene i u sistemu podsticaja koje država daje privrednicima. „Recimo meni su potrebne makaze vredne 60.000 evra, a moram ih nabaviti takoreći navrat-nanos, jer je tenderom određen rok. Treba da apliciramo u toku cele godine kada izaberem najpovoljniju opremu koja meni odgovara. Navešću primer i stimulacije za prijem novih radnika. Ja sam prestao da koristim ta sredstva, zato što se ona vezuju za aktivnosti lokalne samouprave ili države. U određenom periodu oni objave oglas, recimo u decembru, a meni radnici trebaju u novembru. Ja moram da primam radnike onda kad mi se ukaže potreba za njima. Još u vreme Mlađana Dinkića govorilo se o ukidanju parafiskalnih nameta, a od tada se retko šta dešava. Recimo, pre neki dan brzom poštom dobio sam račun na kojem je bila i stavka od 0,5 odsto za nadoknadu RATEL-u! Kakve ja veze imam sa RATEL-om? Tih nameta ima mali milion. Mi privrednici ne možemo ni da pohvatamo šta sve plaćamo. Ako je interes ove države da postoji privreda, a trebalo bi da jeste jer jedino ona stvara prihod, država bi odnos prema nama, privrednicima trebalo da izgradi po ugledu makar na neke zemlje iz okruženja“, ističe Jović. On smatra da bi ubuduće u donošenje svih zakona koji se odnose na privredu, počev od novog zakona o javnim nabavkama, koji se priprema, trebalo da bude uključena Privredna komora. Privrednici bi, objašnjava, preko PKS trebalo da šalju primedbe, a Vlada Srbije bi zakone trebalo da donosi uvažavajući zahteve privrede. „Moram u nečemu i da pohvalim ovu vlast, recimo kada je u pitanju PDV. Naša firma je svrstana u građevinsku delatnost i u većini slučajeva nema obavezu plaćanja PDV-a pri ispostavljanju faktura, pa nam je samim tim to veliko olakšanje, jer mi naše usluge fakturišemo s rokom plaćanja od 45 ili 60 dana, a ranije bili smo u obavezi da obračunavamo PDV na svaku fakturu i više smo plaćali PDV. Sada je taj trošak manji, nama se PDV vraća 45. dan. Jedino je nelogično to čekanje od 45 dana da nam država vrati novac, jer u budžetu ima para“, kaže Jović, naglašavajući da mu poslovanje olakšava i stabilan dinar. „U našem narodu pogrešno je shvatanje da smo mi preduzetnici tamo neki ’tajkuni’ koji samo uživaju. Nije tako, većina ljudi iz privatnog biznisa radi takoreći danonoćno. Ja godišnji odmor nisam koristio od 1989. Ali, to je moj izbor, ja tako shvatam svoj posao. Tako radi većina preduzetnika u Čačku iako, verovatno, za to nemaju potrebe, ali to je naš izbor. U tome nalazimo zadovoljstvo, da radimo, da ulažemo, da pravimo nove kapacitete, to je moć kapitala koji melje, najpre vlasnike. Tera nas da se stvara što više, što bolje da se ulaže, jer tako se jedino može opstati“, otkriva Jović svoju poslovnu filozofiju. On poziva mlade da ostaju ovde, jer, kako kaže, lepše se živi u Srbiji sa 500 evra nego u Nemačkoj s platom od 1.500 evra. „Veliku štetu nanose određeni mediji, koji pogrešno usmeravaju mlade afirmišući loše uzore. Protiv takvih treba da se svi borimo. Svaki naš čovek je najsrećniji kada živi među svojim narodom, svojom porodicom i nikakav novac to ne može da nadoknadi. Preporučio bih im da završavaju regularne škole, da ne očekuju da im roditelji kupe diplome i da ih zaposle u nekom javnom preduzeću. Ta aktuelna ružna pojava mora da nestane. Ne sme se dozvoliti da na visokom položaju imamo ljude s kupljenim diplomama, jer od tih ljudi država Srbija nikada neće imati koristi i napretka. Naša budućnost je privatni biznis i mladi ako odluče da krenu tim putem ne treba da očekuju kule i gradove i ne treba da imaju ambicije da odmah, od prvog posla, kupe „porše“. Moraju da sve što rade, rade preko firme, da za firmu stvaraju kapital, imovinu, reference i na osnovu toga su joj svaka vrata otvorena, jer naša budućnost je u privatnom biznisu“, ističe Jović. „U početku, iako sam stvorio određeni kapital, vozio sam ’jugo’, zatim ’golf’, pa ’audi’, sve polovne automobile. Tek kada su se i u državi stvorili uslovi za bolje poslovanje, počeo sam da kupujem nove automobile. Nemam nikakve dvorce, ili apartmane, živim s porodicom u kući koju sam nasledio od roditelja. Profit koji sam stvarao ulagao sam u firmu. Moji sinovi će kupiti sebi stanove, ali na kredit. Roditelji treba svojim primerom da uče decu da žive i stvaraju od onoga što zarade, a ne da očekuju da im oni sve stvore.“ NJegova firma je društveno odgovorna. Kaže da pomaže sve humanitarne akcije, jedan je od sponzora i član uprave Košarkaškog kluba Borac i Rukometnog kluba Mladost, u kome su mu trenirali i sinovi. „Mogu reći da smo svi privrednici u Poslovnom udruženju Gradac 97 društveno odgovorni. Na inicijativu vlasnika Autočačka i mene, našem borcu sa Košara kupićemo traktor, a grad Čačak će mu napraviti kuću. Svi članovi iz PU Gradac 97 izdvojili su sredstva za lečenje u inostranstvu jedne devojčice. Doniramo sredstva za škole, sportske organizacije. Mi Čačani smo pošteni i vredni žitelji Srbije. Volimo svoj Čačak i svoju zemlju. Aktivni smo u nastojanju da naša vlast u Čačku i Srbiji bude uvek bolja zbog naroda koji živi ovde. Intelektualci, obrazovani, oni sa više kapitala, imaju obavezu da budu nosioci razvoja društvene zajednice“, zaključuje Dragan Jović.