Potraga za novim Gadafijem

Teče osma godina otkako je Moamer Gadafi ubijen, a Libija se nije mnogo primakla miru. Naprotiv, postala je zemlja neprestanih sukoba, kojom su protutnjale vojske, paramilitarne grupe, plemenski savezi, islamistički borci, da bi se najzad sve svelo na dve vlade, koje su sada opet u ratu. Na početku najnovijih vesti spominju se desetine mrtvih i ranjenih, a hiljade raseljenih (ili blokiranih i odsečenih ) posle napada na aerodrom u Tripoliju. Libijska nacinalna armija (LNA), koju predvodi general Kalifa Haftar, čije je sedište u Bengaziju, krenula je u napad na teritorije koje kontroliše Vlada nacionalnog jedinstva (GNA), na čijem je čelu Fajez al Saradž. Dve strane drže svaka svoj deo zemlje, zapadni i istočni, imaju svoje vojske i svoje saveznike i pritom su usred pregovora pod pokroviteljstvom UN kojima bi trebalo da se uspostavi nekakav plan o miru. Ipak, Haftar je, baš uoči najavljenih novih pregovora, rešio da učini ono od čega se već godinama strahuje - da krene na Tripoli. Libija je dostigla najopasniju tačku od pada Gadafija. Uprkos svim upozorenjima i apelima da se napad zaustavi, general Haftar je očigledno rešen da ovu ofanzivu završi onako kako je planirao. Pobedom. A kako bi drugačije i mogao čovek njegove biografije u trenutku kada mu se ukazala tako dobra prilika. Nekadašnji Gadafijev saborac koji je učestvovao u puču 1969. kada je svrgnut kralj Idriz, obrazovan u Vojnoj akademiji u Bengaziju, Haftar je bio viđen za visoke položaje. Ali nije sve išlo po planu, 1980. godine dobio je čin pukovnika i poslat je u Čad, odakle je trebalo da se vrati kao pobednik. Umesto toga zarobljen je zajedno sa još 350 vojnika, a kada je 1987. oslobođen emigrirao je u Ameriku. U tome mu je pomogla CIA. Kod kuće je u odsustvu osuđen na smrt zbog izdaje. Vratio se 2011, navodno, da pomogne obaranje Gadafija. U posleratnoj raspodeli nije bio zadovoljan, pozvao je na raspuštanje parlamenta, ali kako se to nije dogodilo nastavio je da vodi svoj rat. Uspeo je da 2017, posle tri godine teških borbi, osvoji Bengazi, a zatim i da značajno proširi teritoriju. Pobedio je i islamističke grupe i grupe lojalne Tripoliju. Pod kontrolu je stavio najveća nalazišta nafte na istoku, a početkom godine i na jugu, čime je osigurao mesto čoveka bez koga je nemoguće napraviti bilo kakve planove za budućnost Libije. Kontroliše već dve trećine zemlje . Na suprotnoj strani nalazi se vlada u Tripoliju, koju priznaju UN, ali ne priznaje parlament smešten u Tobruku, na istoku, kome GNA, posle izbora 2012. godine nije dozvolila da preuzme mesta. Taj parlament stoji uz Haftara. Fajez al Saradž nalazi se na čelu te vlade od 2015, kada je postavljen voljom UN, ali nije uspeo da dobije potpunu podršku u zemlji, pa je ostao čovek koji vlada samo delom teritorije. Podršku zato ima od SAD, EU i Turske. Ti su odnosi, međutim, promenljivi. Francuska zvanično podržava politiku EU prema zvaničnoj libijskoj vladi, ali istovremeno u Haftaru ipak vidi saveznika u borbi protiv islamista i pomaže ga, što oružjem, što logistikom. Haftar uz sebe ima i Egipat i Ujedinjene Arapske Emirate, koji strepe od uticaja Muslimanske braće, a koja su svoje mesto našla uz vladu u Tripoliju. Tu je i Moskva, na čiju pomoć takođe može da računa. I dok mediji spekulišu koliko je puta Haftar do sada posetio Rusiju, iz Vašingtona mu stiže poruka da zaustavi napad. A iz Tripolija su stigle optužbe da iza svega stoji Saudijska Arabija, da je odatle stigla ne samo podrška, već i čitava logistika, uz finansijsku pomoć. „Ova jednostrana akcija protiv Tripolija ugrožava civile i podriva izglede za bolju budućnost za sve Libijce“, izjavio je Majk Pompeo, američki državni sekretar. Ali Haftar se nije zaustavio. Ovaj napad, uostalom, nikoga nije previše iznenadio. Bengazi je postao isuviše jak da bi dozvolio da mu u budućim pregovorima uslove diktira Tripoli, bez obzira na to ko su mu saveznici. Tim pre što GNA možda trenutno ima zvaničnu podršku, ali retko ko je spreman da tu podršku pruži i ako se situacija na terenu preokrene u korist Haftarovih snaga. U samom Tripoliju vlast takođe nije jedinstvena, tu su podeljena područja, razne frakcije, nesigurnost, kriminal, korupcija, previše oružja i previše ambicija, i sasvim nesigurna vlada, koja nema mnogo toga da ponudi. Ona za sada ima pod sobom podeljenu teritoriju, koju kontrolišu različite grupe, koje su joj još lojalne i nema sumnje da će tako biti sve dok im je omogućeno da vladaju svojim zonama. Ali ta lojalnost nije nešto na šta bi se moglo čvrsto računati. Sa druge strane, LNA je, takođe, armija sastavljena od različitih vojski, naoružanih grupa, boraca sa svih strana, koji su u godinama posle raspada zemlje pucali na svim stranama, pa i međusobno, ali ih je Haftar okupio, poveo u borbu protiv islamista i od njih napravio pobednike. Nekadašnji Gadafijev ljuti protivnik sada profitira i na sećanjima na njegovo doba, koja su ostala zajednička za većinu libijskog stanovništva. Bilo je to vreme stabilne države, sigurnosti, ekonomske moći i države koja je imala svoje granice i svoj sistem. Gadafi je pretvorio Libiju u najbogatiju afričku zemlju, koja je imala najveći BDP, a bila je pri vrhu i među arapskim zemljama. Socijalni programi, besplatno zdravstvo, besplatno obrazovanje, prava žena (za čiju je promociju pohvalu dobio i od Saveta za ljudska prava UN) međunarodni ugled, sve je to prevagnulo u sećanjima, kada je došlo novo doba, koje je umesto očekivane slobode i demokratije donelo samo beskrajna razaranja. Haftar sada nastupa kao čovek koji može da pobedi i objedini sve frakcije, koji može da bude brana islamistima, koji može da postavi zemlju na noge, a koji je već pokazao da je sposoban da nađe saveznike tamo gde je potrebno. Na vest o napadu SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija i Ujedinjeni Arapski Emirati izdali su zajedničko saopštenje u kome su pozvali na mir i izrazili zabrinutost. „Duboko verujemo da nema vojnog rešenja za libijski sukob”, napisano je, ali to nije ostavilo prevelik utisak, osim što je postalo jasnije da Tripoli, bez obzira na svoj zvanični status, nije jedina opcija na koju se računa. Očigledna uzdržanost svih strana ostavila je prostor za razne spekulacije, a čini se da će onaj ko sada u ovom sukobu odnese pobedu, moći da računa i na znatno veću podršku međunarodnih saveznika. Antonio Gutereš, generalni sekretar UN, takođe je pozvao na mir i ne odustaje od pregovora zakazanih za kraj aprila, ali nije izvesno da će oni biti održani. Trebalo je da se ugovore načini na koji bi se dobila jedinstvena vlast, izbori i postizborni potezi i trebalo je da to bude plan za buduću Libiju. Taj je plan ipak promenjen, makar utoliko što se Haftar sam zaputio da uzme ono što smatra da mu pripada - prestonicu. To znatno poboljšava pregovaračke pozicije i, premda se govori da je njegova ambicija da komanduje budućim vojnim snagama jedinstvene zemlje, a ne predsedničko mesto, značajno utiče na sliku koju je stvorio o sebi kao čoveku koji već drži vlast u svojim rukama. U međuvremenu broje se nove žrtve i obe strane se očajnički bore za Tripoli. Ironija je u tome što posle svega, Libija traga za „novim Gadafijem”, kako se već naziva mesto sledećeg predsednika, koji će morati da objedini rasturenu državu i nekako je postavi na noge.