Erdogan na zrnu graška

Nije lako odoleti iskušenju da se rezultati lokalnih izbora u Turskoj interpretiraju u pozitivnom ključu - kao dokaz da je, uprkos velikom trudu koji je predsednik Redžep Tajip Erdogan poslednjih godina uložio u njeno zatiranje, demokratija u toj zemlji još živa. Jeste Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) u ukupnom skoru opet osvojila daleko najviše glasova i tako nastavila dugogodišnji, još početkom milenijuma započeti niz izbornih pobeda, ali je 31. marta istovremeno i poražena, i to tamo gde najviše boli: u većini urbanih centara, uključujući petomilionsku prestonicu Ankaru, te - barem je tako izgledalo - ekonomsku i kulturnu metropolu, Istanbul, gde živi skoro 15 miliona ljudi. Kada se tome dodaju Erdoganu tradicionalno nenaklonjeni tromilionski Izmir, u kome redovno gubi, te Adana, ispada da će od pet najvećih gradova u Turskoj AKP vlast zadržati samo u Bursi. To ne može a da ne bude okvalifikovano kao težak udarac za autokratskog predsednika koji je u svojim rukama koncentrisao ogromnu moć i zemlju doveo praktično na korak do uspostavljanja apsolutističkog režima. Problem je samo što se pokušaj da se ishod glasanja posmatra iz optimističke vizure neminovno sudara s represivnom - i, na više načina, depresivnom - realnošću; a realnost je takva da je predsednik s ovlašćenjima sultana navikao da sve bude po njegovom, pa ukoliko nešto nekim slučajem nije, onda će to naknadno morati da bude. Što u konkretnom slučaju znači da vodeća opoziciona snaga, Republikanska narodna partija (CHP), možda jeste odnela pobedu u Istanbulu, kao što sve ukazuje - ali to, barem u vreme nastanka ovog teksta, još nije značilo da će Erdogan taj poraz i priznati. Jer, AKP je zbog minimalne razlike u broju glasova u Istanbulu (prema preliminarnim rezultatima, prednost kandidata CHP Ekrema Imamoglua iznosila je nekih 25.000: i za njega i za rivala iz AKP, bivšeg fikus-premijera Binalija Jildirima, glasalo je preko četiri miliona ljudi) zatražila najpre delimično, a onda i kompletno ponovno brojanje glasova u 31 od 39 gradskih distrikta. Ta razlika je, na osnovu više od 90 odsto ponovo prebrojanih glasova, početkom ove sedmice bila svedena na oko 16.000, ali je državna izborna komisija odbila zahtev AKP da ponovo budu prebrojani svi glasovi i umesto toga naložila da se novo brojanje organizuje na ukupno 51 biračkom mestu u 21 gradskom distriktu; Erdoganova stranka je odmah najavila da će se na tu odluku žaliti. I mada se i predsedniku u jednom trenutku omaklo da je na izbornoj komisiji da presudi o ishodu glasanja i da će AKP prihvatiti njenu konačnu odluku, najviše vremena u danima posle izbora ipak je provodio radeći isto ono što je činio i tokom čitave predizborne kampanje: dižući tenziju. Pričao je o „organizovanom kriminalu“ na biračkim mestima u Istanbulu - kao da je izbore organizovao neko drugi, a ne njegov državni aparat - i upozoravao opoziciju kako nema pravo da proglašava pobedu kad je razlika između dvojice kandidata toliko mala. S obzirom na pređašnja iskustva s Erdoganom - dovoljno je setiti se ponavljanja parlamentarnih izbora 2015. jer nije bio zadovoljan inicijalnim rezultatima - imalo se, dakle, zbog čega strepeti da bi režim mogao da posegne ne samo za pravnim, već i za nekim drugim sredstvima ne bi li anulirao rezultate i iznudio ponavljanje glasanja, te tako izbegao predaju vlasti na Bosforu. Probala je AKP da ospori i rezultate u Ankari, iako oko ishoda glasanja u glavnom gradu nije trebalo da bude nikakve dileme, budući da je CHP odnela tesnu, ali nedvosmislenu pobedu. Zahtev da se glasovi ponovo broje, međutim, tamo je u startu odbijen, i ove sedmice je opozicioni kandidat Mansur Javas potvrđen kao novi gradonačelnik. No, Istanbul je druga priča - pogotovo na simboličnom nivou, jer je reč o Erdoganovom rodnom gradu iz koga je, kada je pre četvrt veka došao na gradonačelničko mesto, započeo i njegov uspon na vlast. Staro geslo prema kome je „onaj ko osvoji Istanbul, osvojio i Tursku“ dosad je i sam Erdogan rado ponavljao: kakvom zaključku ga, onda, u njegovoj rastuće paranoičnoj viziji sveta - gde se to još lokalni izbori proglašavaju „pitanjem nacionalnog opstanka“ kako je to tokom kampanje on radio - može da odvede gubitak tog dragulja u kruni? Bilo bi u svačijem - ili bolje: u svačijem, osim Erdoganovom - interesu da se priča s lokalnim izborima što pre završi, u skladu sa staloženom i pomirljivom porukom koju je predsedniku i njegovoj stranci uputio (valjda) novi istanbulski gradonačelnik Imamoglu. „Razumem kako se osećaju oni koji su tražili ponovno prebrojavanje glasova. Vladali ste gradom 25 godina. Nije vam lako što ste izgubili“, kazao je on. „Ali to vam je demokratija - ona nije jednosmerna ulica.“ Pa da, dodali bi pakosnici: zato se Erdoganu demokratija i ne dopada. Nisu, ipak, predsednikova agresivnost, beskrupuloznost i arogancija na ovim izborima koliko-toliko kažnjeni zbog toga što je u zemlji počela da preovladava svest da stisak u koji ju je Erdogan uhvatio počinje da je guši: rečeno je već, AKP je, posmatrano na nacionalnom nivou, nadmoćno dobila i ove izbore, a podrška koju ima u konzervativnim, ruralnim delovima zemlje i dalje je masovna i stabilna. Ne: ono što je Erdogana na ovom izjašnjavanju koštalo jeste loše stanje turske ekonomije, čije negativne efekte oseća veliki deo građana. Turska je, naime, nakon čitave decenije kontinuiranog rasta, sada zvanično u recesiji; prošlogodišnja inflacija iznosila je preko 20 odsto, stopa nezaposlenosti je 13-14 procenata (24-25 kada je reč o nezaposlenosti mladih), a prošlogodišnja valutna kriza - strmoglavi pad vrednosti lire, na koji Erdogan nije imao kompetentan odgovor - takođe je uticala na pad životnog standarda, uz dodatnu štetu u vidu pojačanog zazora stranih investitora, koji su Tursku počeli da zaobilaze u širokom luku. Za razliku od političkih oponenata, stvarnih a još više tobožnjih, koje je potrpao u zatvor u masovnim čistkama nakon neuspelog pokušaja puča u julu 2016, od legitimnih kurdskih lidera kojima je nakalemio optužnice za tobožnju saradnju s ekstremistima, te od nezavisnih medija koje je ugasio a njihove novinare i urednike takođe utamničio, pobrojani set ekonomskih problema Erdogan ne može da reši hapšenjima; ili bi, u nekom parodičnom razvoju situacije, s hapšenjima morao da krene od samog sebe - pošto je, kao i sve druge poluge vlasti, i upravljanje nacionalnom ekonomijom u potpunosti preuzeo u svoje ruke. Koga bi inače drugog trebalo smatrati odgovornim za ekonomsko-socijalne nevolje u zemlji u kojoj je poslednjim ustavnim izmenama dotad već ionako marginalizovano premijersko mesto u potpunosti ukinuto, a vlada samo statira? Ko je kriv za rasipničke, megalomanske projekte poput predsedničke palate ili novog istanbulskog aerodroma? Pa, isti onaj čiji je odgovor na skok cena životnih namirnica za tridesetak odsto bio da - prethodno optuživši veletrgovce i supermarkete za „teroristički napad“ u vidu viših cena, i natovarivši im policiju na vrat - pred lokalne izbore naloži da se u improvizovanim distributivnim centrima na ulicama turskih gradova po subvencionisanim cenama prodaje voće i povrće. Neprijatelji iza svakog ćoška, opstanak nacije, krompir i luk: formula uspeha svakog modernog satrapa.