Forsiranje haosa

Da li je paradoks da vlasnik televizije Pink Željko Mitrović pošalje apel na sto trideset adresa u svetu, u kome se žali na ugrožavanje bezbednosti njegovih novinara i pritisak pod kojim se ta medijska kuća nalazi nakon najave protesta ispred njene zgrade, a da istovremeno preko Tvitera, rečima koje nije pristojno ponoviti, izaziva opozicione lidere, provocira ih i faktički huška da dođu ako se nisu uplašili, jer im je, kako je najavljeno, DJ Žeks priredio spektakularan doček. E, pa, nije! Jer se piromani i vatrogasci u medijima pod kontrolom vlasti i u samoj vlasti, nalaze na istoj adresi, sa koje se, očigledno, smišlja ta paklena strategija upravljanja konfliktom koji već mesecima traje između vlasti, opozicije i pobunjenih građana. Trenutno, njihova glavna municija su montirani snimci, inserti, istrgnuti citati, tvitovi - sve što može da potkrepi tezu o zavedenim građanima koje predvode fašisti i lopovi. Isporučivanje dnevnih rezultata u odbrani samovlašća, pokazalo se, opravdava svako iskorišćeno sredstvo. Istina je, naravno, u toj borbi, uvek prva žrtva. To je i razlog što nismo mogli da čujemo da je bilo kome sa te strane šume, u ovom ratu živaca, laknulo kad su protestanti odlučili da promene mapu puta. Jer, nije poenta da se smire strasti, da se izbegnu konflikti i prelazak preko opasne granice posle koje više ništa neće biti isto, nego naprotiv, vlast stavlja u pogon sve resurse da se kriza podstiče i forsira haos za koji će biti optužena uvek ista trojka. Za cenu ne pita. U ovom progresivnom ludilu izgleda da nema nikog razboritog da kaže – zaustavite se ljudi! Zar je opasnije da u nekom studiju razgovaraju predstavnici vlasti i opozicije nego da se na ulicama tuku. Ironija je da potrebu za dijalogom ovih dana tako napadno forsiraju i protežeri aktuelne vlasti. Apeluju za debatu u medijima kako bi se konačno čulo drugačije mišljenje iako znaju da postoji striktna zabrana da bilo ko iz vlasti gostuje u medijima koji su etiketirani kao opozicioni, e da bi ih onda svi zajedno optuživali da su jednostrani. O tom triku, novinarima u poverenju, šapatom, govore čak i neki aktuelni funkcioneri. Bilo bi, dakle, normalno da svaki odgovoran čovek razmišlja o riziku koji može da proizvede plasirana lažna vest da je jedan čovek na protestu divljački šutiran zato što podržava Vučića, iako snimci pokazuju da ga niko nije ni dodirnuo. Ali, izgleda da se taj rizik uračunava. I da je neko u tom centru za odbranu lika i dela Aleksandra Vučića razrađivao temu istinskog nasilja koje može da plane zbog stalnih simulacija i koreodrama koje se režiraju pri svakom bliskom susretu vlasti i opozicije. I da ga za to nije briga, jer računa valjda na odnos snaga i instrumente sile koji su vlastima na raspolaganju, ako zatreba. Ali i na to da su preventivno pripremili javnost ko je jedini krivac za sve. Ipak, kako se kaže: možeš neko vreme da lažeš neke ljude, ali ne možeš sve vreme da lažeš sve ljude. Nije zato loše, s vremena na vreme, podsetiti vlast na opasnost idolopoklonstva. Opšte mesto za tu priču je politička krivulja uspona i pada Slobodana Miloševića. Ali ima još primera koji pokazuju kako se ovde politike i političari lako vinu do neslućenih visina, ali se, potom, kad za to dođe vreme, naglo strmoglavljuju. I uglavnom je bilo tako, kolika je nekritičnost u obožavanju, tolika bude i žestina osporavanja. Ono počne da se širi kao virus, najpre u ograničenom prostoru, u malim brojevima, dok ne bukne epidemija. Ko se, na primer, danas više može setiti da je rejting Vojislava Koštunice u prvoj godini predsednikovanja dostigao Miloševićev iz vremena njegove najveće slave, posle Gazimestana. O tome kako entuzijazam podrške raste, ali i kako se postaje kriv za sve kad padneš sa vlasti, mogao bi da svedoči i Boris Tadić, ali i DS. Zato i ovoj vlasti, a naročito predsedniku Srbije i kreatorima medijske strategije za očuvanje njegove podrške, ne bi bilo naodmet obnavljanje gradiva iz najnovije političke istorije. I to baš sada, kad je podrška predsedniku prošla zenit. Kao prilog razumevanju autoritarnog mentaliteta, popravljanju političke kulture i rušenju fantazma o svemoći vlasti. Možda ta perspektiva nije loše da se ima u vidu baš uoči organizovanja tih spektakularnih mitinga podrške koji se tokom aprila najavljuju.