Kvar u univerzumu

Teško da postoji jedna kritika serije Ruska lutka (Russian Doll) (inače, gotovo isključivo pozitivne) koja u prvom pasusu ne pominje film Dan mrmota. Zaista, nalik voditelju vremenske prognoze Filu Konorsu, vremenski zarobljenom u danu „kada mrmot traži svoju senku“, njujorškoj programerki Nadiji Vulvokov ponavlja se dan kada puni trideset i šest godina. No, bitnije od oružja je način na koji ga koristite. Dan mrmota je budistička stilska vežba napisana od strane scenariste koji je u privatnom životu upražnjavao zen budizam (još uz Bila Mareja, neku vrstu svetovnog budiste). Radi se o ponavljanju kojim se dolazi do savršenstva, prvo u jednodnevnom ljubavnom odnosu sa ženom do koje Filu nije uopšte stalo, zatim isto to ali sa ženom za koju mu je stalo da zavoli najbolju verziju njega (lažnu, naravno), konačno kroz savršen jednodnevni odnos sa svim ljudima što ga okružuju. I, nekako, kroz faze uživanja, patnje, altruizma, dolazi se do spokoja putem negiranja sebe. Zadovoljstvo života u dimenziji bez posledica pretvara se u prihvatanje života u trenutku, bez obzira na to da li će se, kao i hiljadama puta do tada, isti dan ponoviti ili će vremensko-duhovni kvar biti otklonjen, posledice biti vraćene a fizička smrt nastaviti približavanje. Poslednja replika filma je, podsetimo se, „Hajde da živimo ovde!“, jer, zašto ne bismo tu živeli? Nadija iz serije Ruska lutka je, kao i Fil, na početku zadovoljna svojom baksuznom egzistencijom ili je barem prihvata kao svojevoljni izbor koji ne dovodi do pomisli na samoubistvo što, priznaćete, nije uopšte malo. I, onda, desi se kvar i univerzum ne dozvoljava Nadiji da nastavi dalje. Sad, za razliku od Fila, Nadija u svom hipsterskom, „single girl“ životu već ima sve zadovoljstvo koje može da poželi (mada, sa druge strane, nije ni tip osobe koji se preterano pali na zadovoljstvo) te serija odmah skače na potragu za razlogom problema i njegovu popravku. Nevolja je što Nadijin život, uz svu urbanu raznovrsnost istog (najbolje drugarice – Azijatkinja i lezbijka, rastrzani i nedavno razvedeni bivši ljubavnik, novi potencijalni ljubavnik – intelektualni nihilista...) nije dramski upotrebljen/upotrebljiv, naročito kada je prikazan u formi dramske kulise, budući da Nadija, individualka kakva jeste, problem rešava sama. No, to se menja na polovini serije kada nam se priključuje novi lik, sterilni, robotizovani Alan, u istom problemu kao Nadija, koji, koliko je to bilo moguće, spasava seriju. Razlog zašto je Alan, najdosadniji čovek na svetu, zanimljiv za gledanje, a Nadija nije, sasvim je jednostavan – Alan je stvarna osoba dok je Nadija Frankenštajnovo čudovište scenaristkinja (ima ih sedam, što donekle objašnjava seriju nastanjenu prilično jadnim primercima muškog roda) koje bi htele da ispadnu pametne na najgori način, veštački visprenom replikom. Valja reći da scenaristkinje nisu u potpunosti krive, budući primorane da pišu dramske dijaloge u svetu začaranog kruga u kojem su u jednom trenutku stvarni ljudi počeli da govore kao da su likovi u filmu o svom životu a ne u životu samom, da bi zatim umetnost počela da imitira taj simulakrum stvarnosti. Odakle onda unisono oduševljavanje kritičara? Čini se da serije u proizvodnji Netfliksa, koji je prešao put od omladinske ka porodičnoj platformi, više nisu same po sebi nešto što pametan kritičar mora da pohvali kako ne bi „ispao glup u društvu“. Dakle, ako nije to u pitanju, ostaje nam, uz sada popularni dominantno ženski proizvod, mešavina žanrova koja, izgleda, biva nanovo otkrivena svakih dvadeset i pet godina. Naime, Ruska lutka je, kada je smešna, dobro nije baš smešna, ali se scenaristkinje barem upinju da bude, dok, kada je strašna, zaista jeste strašna, i to na najboljem, ontološkom nivou.