Vulin želi da je Kija Kockar

Ako je nekome laknulo što Aleksandar Vulin ipak neće štrajkovati glađu, to je sigurno Dr Nele Karajlić. NJegov apsurd smišljen radi komike ipak se nije pretvorio u nečiju ličnu tragiku. Obistinivši se, bar u najavi, štrajk glađu - kojim je kod Karajlića vladajuća vrhuška pretila rudarima - nesrećno se, ipak, ugradio u politički folklor Srbije. Za Neleta Karajlića važi da ne govori mnogo o aktuelnoj politici. To je, valjda, i zato što se upleo toliko duboko da na svakih par godina neki od nezamislivih apsurda - čija je jedina svrha u kultnoj Top listi nadrealista bila da izazovu smeh - postane realnost. „Mi radimo dan i noć i šta imamo od toga? Imamo to da su nam se na kosti navalili i glad i nacionalna netrpeljivost i nemaština i na kraju rat, e ne može tako“, bunio se Nele u ulozi predsednika vlade tadašnje BiH pred rudarima i njihovim „velelepnim oknom“, s kraja 80-ih prošlog veka. Aprila 2019, ministar vojni najavio je štrajk glađu zbog nasilja opozicije, a tobožnju nameru da mu se pridruže imali su i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i čitava plejada poslanika SNS, predvođena šefom im u Narodnoj skupštini Aleksandrom Martinovićem. Od te namere Vulina je odgovorio „vrhovni komandant“ i „saborac“ Aleksandar Vučić, ali, avaj, istorija je zabeležila. I to ne samo srpska ni novija nego i svetska - zahvaljujući globalnim kanalima društvenih mreža, preko kojih je vest stigla i do konvencionalnih medija poput Si-En-Ena. Tako je trik dospeo i do spoljašnje publike, iako je bio namenjen isključivo unutrašnjoj. Čemu je služila najava štrajka glađu, od kojeg je Vulin, pa za njim i ostali, odustao nakon razgovora sa (sumnja se, bez dokaza, idejnim tvorcem trik-štrajka) predsednikom Srbije, sem da, po Vučićevom priznanju, preduhitri istu nameru opozicije? Da li SNS sa priključcima toliko ozbiljno strahuje od mogućnosti da neko drugi ispadne žrtva i zašto? „Vučić ima dve publike, jednu u Srbiji, drugu na Zapadu, a te dve publike imaju protivurečne zahteve. On ne potiče iz tradicionalnih miljea iz kojih se regrutuju političke klase. I beogradska elita ima veliki problem, bez obzira na to koje je orijentacije, da sazna ko stoji iza njegovih poteza“, objašnjava Zoran Ćirjaković, novinar i predavač na Fakultetu za medije i komunikaciju. „NJegovi potezi ponekad neprijatno mnogo podsećaju na poteze lidera u drugim zemljama, sa sličnim saveznicima, od izbora premijerke, pa nadalje.“ Ćirjaković procenjuje da Vučić, poput Slobodana Miloševića, instinktivno dobro oseća naše kulturne obrasce i njima se služi, dok drugorazredni ili trećerazredni lik poput Vulina prolazi zato što je Vučićeva senka. Podsećajući da na kulturne obrasce utiču brojni faktori - sociološki, istorijski, geografski, antropološki - Ćirjaković kaže da je u našem svakako duboko utemeljena kultura kukanja. „Naš obrazac, specifično sa elementom kulture žrtve, verovatno je najgori mogući obrazac za neoliberalni kapitalizam. Mislim na verovatnoću da će se neko ponašati na određeni način ili, u ovom slučaju, verovatnoću da će neko razumeti tu ulogu žrtve i na nju odreagovati u skladu sa našim obrascem. Ali naši najbolji političari to instinktivno rade.“ Osmodnevnim odbijanjem hrane (pa i vode nekoliko dana), u aprilu, pre osam godina, Tomislav Nikolić nije izgubio ništa. Sem nekoliko kilograma. Nije dobio ni vanredne parlamentarne izbore, koje je štrajkom zahtevao, barem ne tad, ali je na narednim, predsedničkim, pobedio Borisa Tadića, što mu je omogućilo da izbore raspisuje sam. Nad posteljom iznurenog Nikolića bdio je njegov tadašnji zamenik Vučić, koji se na licu mesta uverio u efikasnost uloge žrtve. Sem tog modela pred očima je Vučić imao i dugogodišnji eksperiment života - televizijske rijalitije iz kojih kao pobednici izlaze žrtve. Da li su modeli iz rijalitija postali uzori za upravljanje državom i društvom? „Ovde je duboko ukorenjena kultura kukanja“, objašnjava Ćirjaković. „Verovatno je i (Miroslav) Mišković na vrhuncu kukao kako mu je teško i ne može da isplati plate. Sve što je deo kulturnog obrasca ima duboke korene. Ne samo kod nas, ali sad govorimo o nama - ovde se isplati biti žrtva. Samoupravni socijalizam podstakao je nematerijalne načine pravljenja distinkcije. Sad glavni impuls dolazi od Kije Kockar, zvezde rijalitija, koja je pridobila ogromne simpatije kao prava žrtva. Naravno, ništa u rijalitiju nije realno, ali ključan deo Kijine priče je realan. Zato ministar Vulin nije Kija Kockar iako pokušava to da bude i da takvom logikom dobije simpatije. On je Aleksandra Subotić, junakinja iz tekuće Zadruge, kojoj ne ide najbolje baš zato što nema autentične, realne priče. Ključan je stvarni, iskreni aspekt žene koja je, kakav god da je bio njen brak, bila ostavljena i iskreno patila - dakle, stvarna priča.“ U proučavanju rijaliti programa Ćirjakoviću se potvrđuje da su mehanizmi upravljanja korporacijama, političkim partijama i političkom scenom isti, a da rijalitiji to samo ohrabruje. „Naročito kod objektivno loših političkih igrača kao što je Vulin. Rijaliti je izuzetno kulturalan. Ono što proizvodi haos u kući, u kulturama kao što je naša - kulturi obraza i časti - potpuno je različito nego u individualističkim kulturama. Rijaliti jeste odraz nekih aspekata naše realnosti.“   J edan od najvećih živih tumača apsurda, često i sam prorok nadrealnog, umetnik Rambo Amadeus u odgovoru na NIN-ovo pitanje kako je on doživeo najavu štrajka glađu vlasti zbog postupaka opozicije, na početku, podseća da je „enciklopedija Britanika prije nekog vremena  frazom godine proglasila - post truth society“. U modernom društvu, kaže Rambo, u kom je istina prestala da bude važna, prestaju da budu važni i sami događaji, mnogo važnije postaju interpretacije ili najave događaja, kao i lažne vijesti - naročito one koje nemaju oznaku fake news. „Na primer, od pojave interneta naovamo umnogostručio se broj ljudi koji su ubijeđeni da je zemlja ravna ploča, što govori o činjenici  da mnogi  još uvijek  jednako  vjeruju onom što čuju ili  pročitaju, bez obzira na izvor informacije.  Vlast očigledno sve ovo  zna jako dobro, i  upotrebljava kako zna i umije, manipulišući svojim  biračkim tijelom. To što se   u našoj javnosti  baratanje  lažnim informacijama pretvara u grotesku, to je stvar  ukusa i stila protagonista, nikako suštinska razlika od rata informacijama na svetskoj političkoj sceni.“ I sam Vulin nevešto se izvlačio iz drame. Predomislio se, kaže, „ne lako i ne sa velikim entuzijazmom“, jer on u biografiji, još od 2003, kada se protivio hapšenju Veselina Šljivančanina, beleži da je najistrajniji političar - štrajkač glađu. Pa, ipak, poslušao je sugestiju „vrhovnog komandanta Vojske“, jer mu veruje. Na novinarsko pitanje da li postoji država u kojoj vlast štrajkuje glađu, Vulin je uzvratio pitanjem: „Da li postoji država u kojoj se ne bi silom sprečio upad u javni servis?“ Verovatno ne postoji. Jer kad imamo nasilje, država - u koje je sila - dužna je da ga zaustavi. A odgovor na pravo pitanje - zašto srpska država nije uhapsila i Boška Obradovića, frontmena upada na RTS- zatvara vrata svih dilema o Vulinovom štrajku. Zato što bi u tom slučaju Obradović bio žrtva. „To je jedna politička borba za simpatije javnosti gde i jedni i drugi igraju na ulogu žrtve. Imamo iskrene štrajkove glađu u politici širom sveta. Ovde su i neke fejk i polufejk varijante imale puno uspeha, tako da obe strane imaju razloga da igraju na tako nešto“, kaže Ćirjaković, ali, ipak, ne veruje da politika prepisuje iz rijalitija, jer i rijaliti ima puno razloga da prepisuje naš kulturni obrazac. „Vrlo je moguće da je na njih uticao rijaliti i ta ludačka popularnost Kije Kockar. Ne kažem da i ta popularnost nema neku političku pozadinu, ali ona je, kao i sve u vezi sa spinom, morala da ima neki materijal. Opozicija nema prave selebritije, iako danas u ime opozicije više govore selebritiji nego opozicioni lideri. Nema samo Tramp u Americi selebriti kulturu, nego širom sveta u ovom prividnom postideološkom vremenu ta selebriti kultura i elementi rijaliti šoua dobro plasiraju one koji mogu da povežu realnost i glumu. To je ideal Kije Kockar koji verujem da oni imaju u glavi, ali mislim da je, ipak, sekundaran u ovoj političkoj igri u odnosu na neke možda i temeljnije elemente našeg političkog obrasca i logiku same političke borbe. Ne zaboravite da su svi oni decenijama na političkoj sceni. Mi manje ili više, ako želimo, o njima znamo sve što vredi znati. Tu je sad borba za duše ljudi koji su možda manje fokusirani na medije, manje medijski pismeni.“ Scenarista kultne serije s početka teksta ne zna šta bi dodao onome što je već rekao pre 30 godina, a i šta bi mogao kad u njegovoj satiri nisu izostali čak ni sendviči - prosti obroci od kojih su Vučićevi protivnici za njegove pristalice izveli kovanicu „sendvičari“, a koje, računajući na efekte obrta, i SNS sada koristi u kampanji kojom najavljuje svenarodni skup 19. aprila. „Neletove“ sendviče je trebalo da pojedu „cela vlada, predsedništvo, skupština i sve tri vladajuće stranke“ pre nego što započnu štrajk nakon „neuspešnih pregovora sa rudarima“ od kojih su, na koncu, tražili i da ne prave pauzu dok se u rudarska okna upumpava vazduh. Sa Tvitera su danas, kao onomad u vestima TLN, stigle poruke podrške Vulinu da u štrajku „istraje do kraja“. Osvrćući se na subotnji protest opozicije Vojislav Šešelj je upotrebio sarkastičnu opasku analogno primenjivu i na ovaj Vulinov slučaj. „Šta ćeš drugo s njima (opozicijom) nego da ih ismevaš? Ako im suviše ozbiljnosti daš, ispašće neki ozbiljni ljudi.“