Milosrđe od koga se umire

Dok je uboga sudbina šačice preostalih stanovnika hotela Bristol ovih dana opet u žiži pažnje javnosti, zbog novih pritisaka da se isele, mnogo je veća grupa vojnih lica sa porodicama, „privremeno“ skućenih u kolektivnom smeštaju u Surčinu još početkom 90-ih, odavno zaboravljena. Da ironija bude veća, njihovo naselje u okviru Sportsko-rekreativnog centra napravljeno je od azbesta, koji se od 1940. povezuje sa izazivanjem kancera.A, da se cinizam njihovog usuda dovede do apsurda, nedavno je pokrenuta inicijativa da se popišu svi objekti u Srbiji koji u sebi sadrže opasne materije. U sklopu ideje koju su promovisale Privredna komora Srbije i Agencija za zaštitu životne sredine, kao prvi korak ka uklanjanju takvih građevina, naglašeno je da je azbest toliko štetan da oni koji budu njime rukovali, moraju da nose zaštitna odela, sve sa kapuljačom. I da se čak i ta odela od polipropilena tretiraju kao opasan otpad nakon upotrebe i treba da se odlažu na posebne deponije. A žiteljima SRC Surčin azbest je životni ambijent već četvrt veka. NJihovo stanište na prvi pogled deluje idilično, sve u cvetnim baštama, okruženo bujnim zelenilom. Ono je poput raja na zemlji, u koji niko ne veruje. Kobnu realnost otkrivaju umrlice na oronulim fasadama i stalna zabrinutost već ostarelih žitelja. „Samo je u našoj ulici sedmoro umrlo, petoro rak otkrilo u početnoj fazi, lečeno, pa je sad na posmatranju, dok je dvoje upravo operisano“; žrtve kancera nabraja Vlado Đukić, pilot, potpukovnik u penziji, predsednik Udruženja vojnih beskućnika Srbije, čija je supruga podlegla toj opakoj bolesti. Spisak se odnosi na surčinski SRC, dugačak dvestotinak metara, a slično je stanje i u ostalim ulicama. Kako su oni dospeli u ovaj rasadnik boleštine? „Kada je Savet bezbednosti naložio da se JNA povuče, nas su u Srbiju sa jedinicama premestili iz drugih jugoslovenskih republika“, objašnjava Đukić. Ispred njegove kuće, već je osnovan „krizni štab“, razgovoru su se priključili Dragojlo Krpić, pukovnik u penziji, Drago Soldo, potpukovnik u penziji, predsednik Udruženja SRC Surčin, i Nenad Bursać, penzionisani pukovnik. Svoje žene oni štede od iznošenja fakata, već su dovoljno tereta ponele. Jer, dok su muške glave početkom ’90-ih po nalogu spasavale vojnu tehniku, one su zbirale porodice u bežaniju. Kad su se najzad našli na okupu u Beogradu, „snalazili su se kako su znali i umeli“, te podneli zahteve za rešavanje stambenog pitanja. Ponuđeni su im službeni stanovi na određeno vreme ne sluteći šta će ih zadesiti. Sve i da su znali da ovaj „privremeni“ smeštaj nosi opasnost po zdravlje, nisu smeli da ga odbiju, jer bi automatski bili vraćeni na začelje rang-liste za dobijanje stanova. Ni ovako nisu bolje prošli, uzeli su im pripadajuće bodove na ime „rešenog stambenog pitanja“. Zato su sada beskućnici, iako su tokom radnog veka stanove otplatili, izdvajajući 4,5 neto do 6 odsto bruto plate. Preuzimajući još neizgrađen službeni smeštaj na četiri kilometra od centra Surčina, u naselju bez ikakve infrastrukture, do kog je vodio mračan i izlokan put, oni su morali i da vrate stanove na koje su imali stanarsko pravo ili ih čak otkupili u bivšim prebivalištima. Samo zbog njih su u Sportsko-rekreativnom centru Surčin („građenom znate već zašta“, aludira jedan na izolovanost kampusa i idiličnost ambijenta), pridodate te montažne kuće od azbesta, na nekoliko postojećih drvenih bungalova. Namera nadležnih je bar u tom trenutku bila da se naselje urbanizuje i legalizuje. Niko tad nije mogao da sluti da će ono ostati poput logora za osuđene na dugo i bolno umiranje. Ili je mogao, da je imao više savesti i pameti? Međutim, prve su znake da nešto nije u redu sa njihovim kućama stanari brzo primetili. Ako je neko hteo da okači sliku, nije bilo te bušilice koja je mogla da napravi rupu za zakačaljku. Očigledan problem su malo skrjanuli ulazeći u drugu borbu koja traje do danas – da sebi obezbede trajni krov nad glavom. Jer, ispostavilo se da jedino oni od svih korisnika službenih stanova, ne mogu da ih otkupe, budući da se nalaze u okviru vojnog objekta. Sad se čovek pita kakva je to Vojska, kad pod onim što smatra vojnim objektom nema rampe, stražara, ograde, vojne opreme, arhive, kantine… Ili, kakav je to podzakonski akt ministra Vulina što drži ljude kao taoce tog navodno vojnog objekta. I, na koncu, kakvi su to ljudi koji skrivaju prirodu materijala od kojih su kuće pravljene, zabranjenog u svetu od 1986, iako u Ustavu jasno piše da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju“, kako naglašava Đukić. A, ne da se za to dozna na najbolniji način, kad ljudi počnu da umiru. „Mi smo tehnički obrazovani, pa smo tražili projektnu dokumentaciju kuća za koju su nam rekli u Ministarstvu odbrane da je izgorela u bombardovanju“, kažu uglas Đukić, Soldo i ostali. Epidemija raka, njih je nagnala da se obrate Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, koji im je dao tačne instrukcije kako da dostave uzorke. Stručnjaci „Vinče“ su potvrdili da su i ploče za izolaciju fasade, i one u enterijeru od azbesta. S tim su se izveštajem iz februara 2016, žitelji SRC Surčin obratili Ministarstvu odbrane, koje je obećalo da će da formira svoju komisiju. Najstručnijoj za tu oblast –„Vinči“, Vojska izgleda nije verovala, ali do dana današnjeg nije pristupila svojoj ekspertizi. Niti bilo ko od adresiranih dopisima (od predsednika do ministra odbrane), odgovara na apele kanceru izloženih. Paralelno sa bitkom sa bolešću, valjalo je bar upristojiti uslove života. Građeno na brzinu, i premašujući prvoplanirane potrebe, naselje nije dobilo valjanu kanalizaciju. Otpadne vode su se skupljale po šahtovima, odakle su ispumpavane u prečišćivače. Te glomazne vojne skalamerije odavno ne rade, pa se smrdljiva tečnost sliva u prividni mir obližnjeg jezera, nekad predviđenog za pecanje. Čvrsti talog se zadržava na površini, šireći opori vonj s prvih toplijih meseci. I preti zarazom. Tad kreću i rojevi komaraca, trava buja, pa vlada i najezda krpelja, zmije izgmižu iz svojih zimskih skrovišta. I, umesto da vojska povede računa o svom objektu, sve se nabrojane nedaće otklanjaju uz pomoć nadležnih u Opštini. Na njihovo insistiranje tek je pre par godina ustanovljena autobuska linija, ćudljiva i sporadična. Ovo je ipak bar delom približilo prve radnje, školu i Dom zdravlja, čije usluge žitelji SRC Surčin učestalo potrebuju. „Ne zaboravite, svi smo mi uveliko zašli u sedmu i osmu deceniju“, kažu naši sagovornici uglas. Na svu tu muku, Vojska se još u nečem pokazala kao zla maćeha: računi za komunalije su bili višestruko veći od gradskih, i uz to zbirni, a deljeni po kvadratnom metru stana. U obračun su spadali i divlje naseljeni, bez ikakvih papira, i oni što pale po tri TA peći po kućici. NJima nije zameriti, s obzirom na to da je razlika u spoljnoj i unutrašnjoj temperaturi – pet stepeni Celzijusovih, bilo leto ili zima. „Zato smo pribegli građanskoj neposlušnosti i prestali da namirujemo fiktivne dugove“, kažu. Posledično su tuženi, pa se sad vuku po sudovima dokazujući da Vojska na ovaj način vrši preprodaju javnih resursa. Iako se u tom „privremenom“ smeštaju rodila četvrta generacija, mladi odatle beže, čim se steknu kakve-takve prilike. Ostali su prepušteni „prirodnoj selekciji“, kako je davno primetio jedan general (Zdravko Ponoš). Sve to zajedno – azbest, oholost pretpostavljenih oličena u ignorisanju zahteva za pravima, komarci, zmije, smrad, sudsko gonjenje, getoizacija…, povoljni su uslovi za razvoj bolesti. I dok ovde priroda svoje odnosi, a jednu trećinu je već pokosila, Vojska je podelila više od 20.000 stanova onima što su na „volšeban način“ skočili na rang-listi. Zato žitelji SRC Surčin Ministarstvo odbrane i smatraju „generatorom problema“. A na tu se adresu vraćaju sve druge žalbe, kao na jedinu kompetentnu. Zato im je ovaj organ krivlji i od države, koja je pre neku godinu objavila da kolektivnih centara više nema na teritoriji Srbije. Zaboravljajući i ovo u surčinskoj zabiti, i hotel Bristol, i vojno-samačke hotele gde ujutru vlada histerija oko jednog spratnog kupatila. A čini se da je najkrivlji sam ministar, koji svojim odlukama određuje koliko će kojoj grupaciji stanova dodeliti. Ili je odgovoran propis koji mu to omogućava, pa se Dragojlo Krpić nije makao sa 130. mesta već 25 godina, povremeno uzleteći na 126, pa padajući na 134. A sve zbog dobijanja službenog stana u vojnom objektu, što mu se računa da je svoj problem u dovoljnoj meri rešio. „Ministarstvo odbrane je zatvoren sistem, pa su svakakve manipulacije moguće“, objašnjavaju uglas. Horski se slažu u još jednom: kad bi ministar(stvo) ona 134 stana dobijena od Grada (na ime uzurpacije zemljišta u Savamali), a prebačena na Republiku, čija je Vojska korisnik, dodelila prema pravu prvenstva i u skladu sa pravdom, svi bi oni bili namireni. A ne prepušteni sudbini. Za kraj, šetamo azbestnom idilom, nailazimo na tragove prethodne države. Restoran, sav u drvetu, gde su služeni zajednički ručkovi, sad je ojeden zubom vremena i nemara. Nekad raskošna kapija, sada je baš jadnog izgleda. Pa se čudom čudimo novom, dubljem utisku: zar je moguće da je Vojska, ona ista što se visoko rangira po poverenju građana, u to stanje dovela „svoj“ objekat, a „svoje“ ljude ostavila na cedilu? Da se vratimo inicijativi za popis azbestnih i objekata od drugih opasnih materijala. To će koštati, tvrde inicijatori. Koštaće ne samo registar, već i regulacija pravila kako takav inventar da se tretira, kao i gde i kako da se otpad skladišti. Na (varljivu) sreću, Ministarstvo zdravlja je formiralo radnu grupu za prevenciju bolesti izazvanih azbestom. Ironično, zar ne? Ali, na to smo već navikli. Jer, ironično je i to što je ministar odbrane izbegao služenje vojnog roka zbog slabovidosti, pa je nedavno „progledao“ po mišljenju komisije. Ironično je i kad taj isti, kao i gradski zamešatelji, zaprete štrajkom glađu zbog „nasilja opozicije“, pa ga odlože, nakon „dugog i ne baš tihog razgovora sa saborcem, koalicionim partnerom“, i (voljenim) predsednikom Vučićem. Ironično i tragikomično kad se drugi optužuju za fašizam, a to je, gle čuda, odraz u ogledalu.