Novinari na merama

Uverenje da se kritičari i neistomišljenici vlasti, kao i radoznali novinari, prisluškuju i tajno prate bilo je u Srbiji uvek rasprostranjeno u široj javnosti. Stvarne sumnje da takve prakse ima i danas osnažene su iskazom jednog policajca na zatvorenom suđenju prošle i pretprošle godine, koji je potvrdio navode iz ekspresno odbačene krivične prijave drugog policajca 2016. da je pri kabinetu ministra Nebojše Stefanovića postojao nelegalni centar za prisluškivanje i praćenje. Ta tema je, naime, u fokus javnosti došla kad je, 30. decembra 2015, policajac Dejan Tripković podneo krivičnu prijavu protiv ministra Stefanovića i sadašnje državne sekretarke MUP-a Dijane Hrkalović, tada zamenice šefa kabineta ministra, da su nezakonito organizovali grupu u okviru policije koja je prisluškivala i tajno pratila novinare, kao i ljude iz političkih stranaka i javnog života. Prijavu su februara 2016. ekspresno odbacili tužilaštvo i BIA, iako nisu proverili ponuđene dokaze. Međutim, 2017. i 2018. policajac Milan Dumanović koji je sa kolegom Mladenom Trbovićem ranije prijavio nezakonit odlazak policije u Srebrenicu i Banjaluku, izneo je sumnje koje se poklapaju sa navodima prijave Tripkovića - da je u kabinetu ministra bila organizovana grupa za nezakonito prisluškivanje i tajno praćenje. Ove tvrdnje čak ni formalno nisu proveravane. Krenimo redom od detaljne prijave Tripkovića koji je Stefanovića i Hrkalovićevu optužio za zloupotrebu službenog položaja i trgovinu uticajem. On u prijavi navodi da je bio u Palati Srbija u svojoj kancelariji Odeljenja za poslove bezbednosti kabineta ministra, kada je 4. decembra 2014. na zajedničkom štampaču uočio dokument na kome je pisalo „Izveštaj u vezi izvršene opservacije“. Na dokumentu je bila fotografija sa ličnim podacima novinarke lista Alo Svetlane Vojnović koji su, kako navodi, dobijeni iz Jedinstvenog infomacionog sistema (JIS) u kojem su podaci svih građana Srbije. Na tom dokumentu je bilo i detaljno opisano kako je novinarka praćena dan pre 3. decembra 2014. od stana do posla. Tripković navodi da su pristup štampaču imala dvojica njegovih kolega S. L. i M. S. koji su i bili prisutni. „Pogledavši dokument, uznemirio sam se i iznenadio. Istog trenutka sam shvatio o čemu se radi, koja grupa i po čijem naređenju sprovodi ove nelegalne i tajne aktivnosti. S obzirom na to da sam od 2004. bio član radne grupe za rasvetljavanje ubistva Milana Pantića, kao i da sam pomogao u rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije, pomislio sam da novinarki Vojinović može nešto da se desi. U tom slučaju niko ne bi mogao da skloni odgovornost i bruku sa Odeljenja i kompletnog MUP-a“, naveo je Tripković, koji je svojim telefonom fotografisao dokument, koji je zatim uništio. Kolege koje su štampale dokument, mislile su da ga nisu odštampale. Fotografiju je dostavio kao dokaz. U prijavi navodi i da je sa postavljenjem Stefanovića u Odeljenju za poslove bezbednosti kabineta zaposlen ministrov kum Goran Papić, koji nije radio u MUP, a tada je imao završenu srednju školu. Naveo je i da su zaposlena još tri radnika od kojih dvojica nisu imala iskustva u policiji. Ti novozaposleni u Odeljenju od septembra 2014. počinju da se bave poslovima koji se kriju od drugih, a izveštaje dostavljaju Hrkalovićevoj. Dobijaju službene automobile i piše im se veliki prekovremeni rad koji ne provode u kancelariji. U stalnom su kontaktu, sa onima na terenu, dvoje zaposlenih koji su u kancelariji na računarima sa pristupom JIS-u na kome nezakonito obrađuju podatke građana. Svestan svega toga, kada je pronašao dokument, Tripković je, kako je naveo, smatrao da mu je dužnost da upozori ministra Stefanovića da se dešavaju zloupotrebe. „Mislio sam da je ministar naredio tu vrstu poslova, ali da on nije kriv što se poslovi sprovode nezakonito, već je uzrok tome neiskustvo...Na poslu nisam mogao da dođem do ministra, a da pre toga šefu kabineta Ivanu Ristiću ili njegovoj zamenici Dijani Hrkalović ne obrazložim razlog za prijem. Iz tog razloga odlučio sam da preko prijateljske veze stupim u kontakt sa Brankom Stefanovićem, ocem ministra“, naveo je Tripković. Opisao je susret sa Brankom Stefanovićem u sredu 10. decembra 2014. u restoranu Stara Hercegovina, koji mu je rekao da će se videti sa sinom tokom vikenda i da će mu preneti. Branko Stefanović se u ulozi posrednika izgleda našao više puta. Poslednji put, po sopstvenom priznanju, u slučaju nedavne afere oko Hotela Šumadija. Samo što je ovog puta tvrdio da je iz čistog altruizma hteo da pomogne bivšem vlasniku hotela NJegomiru Kilibardi da vrati dugove. O detaljima te afere javnost u Srbiji danima je brujala, postavljajući pitanje da li je ministrov otac nosio torbu sa 300.000 evra, zašto je Hotel Šumadija 8. februara prodat na licitaciji za 280.000 evra i ko je iznajmio nasilnike da demoliraju hotel. Ministar Stefanović nije želeo da govori o ulozi njegovog oca ni u toj aferi, naglašavajući da sve to ima cilj da naškodi njegovom ugledu. Nakon tog sastanka u restoranu Stara Hercegovina sa Brankom Stefanovićem koji mu je rekao da će videti za vikend sina, Tripković je očekivao da će ga neko u ponedeljak na poslu pozvati na razgovor. Nije bilo tako. „Odmah po dolasku na posao A. LJ. tada zamenik načelnika odeljenja, saopštava da je Kancelarija saveta za nacionalnu bezbednost naložila da se zamene hard diskovi na računarima i da se stari unište... Izabrani su samo računari na kojima su radili pripadnici ove grupe operativaca koja je sprovodila tajne zadatke“, napisao je Tripković u prijavi i naveo da je izabran za člana komisije za uništenje računara. Nije video pisano naređenje za uništenje. Organizovano je i uništavanje štampača koje je ista grupa koristila, a Tripković navodi da se tada setio da je ministrovom ocu rekao: „Izvukao sam iz štampača.“ Kada se kasnije razduživao za štampač, dobio je usmeno obrazloženje da je uništen, a na pitanje da li može da dobije zvaničnu potvrdu rečeno mu je da je to strogo poverljiv dokument. Zaključuje u prijavi: „Uništenje opreme smatram da je nastalo kao posledica mog neposrednog uzbunjivanja ministra i njegovog uticaja, te ga smatram odgovornim.“ Tripković je naveo i da je o svemu obavestio sledećeg dana 16. decembra 2014. svog kolegu oficira D. K. pa su zajedno otišli do savetnice ministra T. S. kojoj su sve ispričali. Dan nakon toga počelo je razmeštanje pripadnika tajne grupe na druga, bolja radna mesta. Ministrov kum Goran Papić je danas zamenik načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, još jedan tada zaposleni bez iskustva je policijski izaslanik u Rimu... „Vidi se poseban, pozitivan odnos prema njima, iza kojeg stoji Dijana Hrkalović“, naveo je Tripković u prijavi povodom toga. On opisuje kako je godinu dana kasnije bio premešten i da mu je to u prisustvu nadređenog M. A. saopštio kum ministra Papić koji više nije radio u kabinetu. „Papić mi je odmah rekao da je pričao sa ministrom i da ja treba da budem u novoj službi... Pitao sam nadređenog: ko tebi vodi službu, ti kao doktor nauka ili Papić izvršilac sa srednjom stručnom spremom... Interesantno je da je za moj premeštaj intervenisala Dijana Hrkalović, tada kao sekretarka Uprave kriminalističke policije.“ Ona je tada postala sekretar UKP nakon što su izmenjeni uslovi za to radno mesto da umesto 10 godina rada u MUP bude dovoljno godinu dana. Danas je dogurala do državne sekretarke MUP-a.   Tripković, koji i dalje radi u MUP-u kao stručnjak za telekomunikacije, zaključuje u prijavi: „Osnovano sumnjam da slučaj novinarke Svetlane Vojinović nije jedini, već da su praćeni i drugi novinari, Sveta Marjanović na primer, a takođe i visokorangirani pripadnici ministarstva, ljudi iz političkih stranaka i javnog života, te da broj tajno i nezakonito praćenih od strane ove grupe prelazi stotinu.“ Prijava je odbačena, a kako NIN saznaje, nisu ispitani svi dokazi. Nisu provereni elektronski podaci iz JIS koji bi otkrili ko je i kada ulazio u sistem i za koje građane su uzimani podaci. Niti su saslušani svi svedoci iz prijave, poput oficira koga je Tripković obavestio o svemu. Slučaj je zatvoren, ali je NIN došao do zapisnika sa tajnog suđenja policajcima Milanu Dumanoviću i Mladenu Trboviću. Sudi im se zbog navodnog odavanja službene tajne iza zatvorenih vrata samo zato što su potvrdili medijima da su prijavili da su pripadnici MUP Srbije nezakonito angažovani u Srebrenici i Banjaluci (o tome u NIN-u od 4. aprila 2019. u tekstu Tajne specijalnih zadataka). U zapisniku od 28. maja 2017, kada su iznosili odbranu, Dumanović je govorio o nezakonitom prisluškivanju i praćenju. „U naše odeljenje 15. avgusta 2015. dolazi Goran Papić, koga sam ja znao sa obuke. Pozvao sam ga da popijemo kafu, interesovalo me je odakle dolazi i šta je radio. Rekao mi je da je u MUP-u od 2014. i da je radio u restoranu koji i sada drži njegov otac. Pričao je da je u MUP-u radio sa srednjom školom, vozio se sa ministrom i Dijanom Hrkalović, i radio je tajnu pratnju. Više puta mu je zvonio telefon, a on je rekao - zove me Nebojša. Pitao sam ga koji Nebojša, a on je odgovorio: ministar, mi smo kumovi i drugari... Otišao sam kod kolege Trbovića i sve mu ispričao. Ovo pričam iz razloga što su se posle 2014. dešavale neke stvari kao naš odlazak u Potočare, tako i da neko sa svega tri godine radnog staža postane zamenik načelnika Službe za organizovani kriminal, kao Papić. On je ostao u našoj službi par dana. Sam mi je rekao da se bavio tajnim praćenjem u kabinetu ministra... Kada mi je rekao za tajno praćenje rekao mi je da su pratili novinarku...“ Dumanović je tada prekinut uz obrazloženje da to nije predmet sudskog postupka. On se žalio da su navodi o nezakonitom praćenju i prisluškivanju bili u prijavi koju je podneo, kao i da tužilaštvo nije htelo da ga sasluša. Milan Dumanović je 10. septembra 2018. na suđenju ponovio: „O tome da postoji odeljenje koje se u okviru kabineta bavi tajnim praćenjem saznao sam od Gorana Papića koji je radio u tom odeljenju.“ Ovo do danas nije provereno. U međuvremenu su policajci Tripković, koji je podneo prijavu, kao i Dumanović i Trbović bili izloženi blaćenju u režimskim medijima. Zanimljivo je šta je otkrila tužba za klevetu Tripkovića protiv jednog režimskog nedeljnika koji čak i nije registrovan kao medij. Na suđenju po toj tužbi urednik tog nedeljnika se branio da je insinuacije koje je objavio o Tripkoviću dobio od Dijane Hrkalović. Optužbe za nezakonito prisluškivanje i praćenje izneo je i Momir Stojanović, bivši direktor Vojnobezbednosne agencije i nekadašnji poslanik SNS i predsednik Skupštinskog odbora za bezbednost. On je za NIN novembra 2017. rekao da nije paranoja već stvarnost da se novinari, lideri opozicionih stranaka i direktori medija prisluškuju. Istraživačka novinarska mreža KRIK žalila se zaštitniku građana zbog sumnji da je njihov urednik Stevan Dojčinović tajno praćen i prisluškivan marta 2016. Informer je objavio delove telefonskih razgovora Dojčinovića i fotografije na kojima je tajno sniman. Epiloga još nema, jer BIA ne odgovara na zahteve zaštitnika građana. I CINS je prijavio MUP-u novembra 2016. da su nepoznate osobe pratile njihove novinarke i fotografisale ih, ali do danas počinioci nisu otkriveni. Tu je i javno priznanje Marka Parezanovića, visokog funkcionera BIA iz oktobra 2018, o „unutrašnjim neprijateljima“ - nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, sindikatima i opoziciji. U zemlji u kojoj je novinar Slavko Ćuruvija ubijen posle tajnog praćenja i prisluškivanja, kao i četvorica funkcionera tada opozicionog SPO i Ivan Stambolić, nadležne službe bi morale da budu osetljivije i samo na nagoveštaj sumnji. Optužbe dugogodišnjih policajaca o nezakonitom praćenju i prisluškivanju nisu samo nagoveštaj. Ozbiljna istraga bi naročito morala biti obaveza vlasti oličene u nekadašnjem ministru informisanja iz vremena kada su se tajna praćenja i prisluškivanja završavala ubistvima kojima je prethodilo medijsko blaćenje. Međutim, po povratku Aleksandra Vučića na vlast ponovo imamo medijske satanizacije, tu su i napadi koji se na sreću nisu završili tragično - na novinara Milana Jovanovića i opozicionara Borka Stefanovića, a imamo ozbiljne sumnje na nezakonito praćenje i prisluškivanje, koje se ne ispituju.