Čovek koji je uzbunio planetu

Da se odmah razumemo: minulog četvrtka u Londonu nije se dogodilo ništa neočekivano. Jer, već neko vreme, moglo se golim okom videti da se priprema hapšenje DŽulijana Asanža, nakon sedam godina provedenih u ekvadorskoj ambasadi. Ali, isto tako je jasno da se dogodilo nešto veoma važno, nešto što nadilazi i samog Asanža. Dogodilo se hapšenje ideje, utamničenje istine i pravde. I ma koliko teško dostižna, ta pravda jednako je lako shvatljiva i to do mere da se ne mora posebno ni objašnjavati. Tada, pre desetak i možda malo više godina kada je iz Vikiliksa curilo i 10.000 stranica dnevno, desio se blesak kratkotrajne ushićenosti, uverenje da tehnologija može izmaći iz ruku država s monopolom na istinu, osećaj da se tek sada završilo mračno doba s nekoliko vekova zakašnjenja i da će rifrešovana istina moći da bude postavljena na mreže širom sveta i dostupna svima. Danas, gotovo deceniju kasnije, Asanž je suočen sa mogućim izručenjem Sjedinjenim Američkim Državama gde ga terete da je odavao državne tajne. U međuvremenu, na Velikoj Britaniji je da odluči da li će ekstradicije biti po optužbi da je kovao zaveru s Čelsi Mening, bivšom analitičarkom američke vojske, te da su njih dvoje, navodno, skinuli četiri poverljive baze podataka. Isto tako, sedam godina spekulisalo se informacijom postoji li zaista američki zahtev za izručenje ili Asanž treba da se suoči sa optužbama švedskog pravosuđa za navodne seksualne prestupe, koje su u međuvremenu odbačene. Sve te godine Asanž je bio voljan da odgovara na pitanja švedskih istražnih organa u Londonu, što su oni uporno odbijali da učine. Kao da se čekao povod da se Asanžu ukine azil u ambasadi Ekvadora u Londonu. To što ekvadorski predsednik Lenin Moreno sada tvrdi da je suvlasnik Vikiliksa pokušao da stvori špijunski centar u ambasadi ove zemlje neko će nazvati realpolitikom, neko bednim izgovorom. Ako pojam realpolitike posmatramo kao apsolutizaciju moći i minimiziranje ideologije i morala kao političkih komponenti koje imaju za cilj da ostvari korist ili bar umanji štetu za neku državu, grupu ili pojedinca, Morenov potez možemo donekle objasniti, ako ga ne možemo opravdati. Posebno ako se ima u vidu da je realpolitika za zemlje manje snage poput Ekvadora daleko složenija i opasnija nego za velike sile. Iz te perspektive posmatrano nije preterana pamet zaključiti da je ekvadorski predsednik bio pod pritiskom. Opet, nije da takvom mrcvarenju nije bio izložen i njegov prethodnik Rafael Korea, koji je optužio svog nekadašnjeg saradnika za „zločin koji čovečanstvo nikada neće zaboraviti“ i opisao Morena kao „najvećeg izdajnika i istoriji Ekvadora i Latinske Amerike“. Iz tog diskursa, Morenovo objašnjenje zaista izgleda kao jadno odustajanje od bilo kakvih moralnih i ideoloških postavki. Ono što, međutim, Asanžovo hapšenje čini izuzetno opasnim presedanom, a na čemu je insistirala i njegova advokatica DŽenifer Robinson, jeste činjenica da će Amerika ili bilo koja druga dovoljno moćna zemlja, moći da traži hapšenje bilo kog novinara na bilo kojoj tački zemaljske kugle samo ukoliko joj se ne bude svidelo ono što ovaj objavljuje. Otuda, blago rečeno, licemerno deluje ponašanje najvećih mejnstrim medija koji se sada utrkuju u pohvalama administraciji u Vašingtonu i idu dotle da Vašinngton post u uvodniku zaključuje da „Asanž nije heroj slobodne štampe, jer je do materijala došao na nemoralan način“. Nema mnogo razlike ni u stavovima NJujork tajmsa, Los Anđeles tajmsa ili En-Bi-Si njuza. Ostaje samo pitanje gde je bila ta profesionalna etika kada su ti isti mediji objavljivali informacije od javnog značaja, dobivši ih od uzbunjivača. Tako je britanski Gardijan svojevremeno zaključio da „ako neka vlada ili velika korporacija žele da sakriju neku svoju prljavu istinu, Vikiliks predstavlja njihovu najveću noćnu moru“. A bilo je toga koliko hoćete. Od prvog dokumenta koji je optuživao somalijske vlasti zbog angažovanja kriminalaca za likvidacije, preko materijala o ubistvima u Keniji, odlaganju otrovnog otpada u Africi do informacija o dejstvima SAD u Iraku, Avganistanu i nehumanom postupanju sa zatvorenicima u Gvantanamu... Ključno pitanje sada je šta će se nadalje događati s Asanžom? U opticaju je nekoliko varijanti, ali se najizglednijim čine dve. Prva je da se protiv njega ponovo podigne optužnica u Švedskoj – rok je do 2020. i u tom slučaju bi London bio obavezan da ga izruči Stokholmu. Ali, ako ćemo do kraja biti pošteni, bio bi to samo međukorak do izručenja Americi. Druga opcija sadrži ozbiljnu disproporciju u reciprocitetu na osnovu ugovora o ekstradiciji koji su 2003. potpisale Velika Britanija i SAD. Naime, ukoliko Britanija želi da joj Amerika nekog izruči mora podastrti konkretne dokaze protiv tražene osobe. S druge strane, Vašington od Londona može tražiti ekstradiciju samo na osnovu „sumnji“. Za mnoge je i u samoj Britaniji ovo ostalo neprijatni podsetnik o superiornoj i inferiornoj poziciji dve države – konkretni dokaz o tome ko drži visak, a ko meša malter. I tu neće mnogo pomoći ni izjava britanskog ministra za evropske poslove Alana Dankana da neće biti izručenja Asanža Americi ako mu tamo preti smrtna kazna. Kao poslednja linija Asanžove odbrane pominje se navodna „mrtvačka kutija“, koja opet navodno sadrži brojna kompromitujuća dokumenta, koja bi trebalo da posluže kao zaštita osnivača Vikiliksa. Prema toj spekulaciji, ukoliko mu život bude ugrožen, Vikiliks će objaviti materijale koji teško optužuju krupne igrače na globalnoj sceni. Ali, sve i da je tako, da li je ono što smo do sada saznali na bilo koji način pomoglo Asanžu? Atmosfera u samim Sjedinjenim Državama mogla bi se opisati kao likovanje u kome se ide dotle da pojedinci poručuju da je Asanž sada imovina Amerike s kojom može da čini šta hoće. Posebno zanimljivom čini se pozicija predsednika Donalda Trampa, koji može da zaustavi progon Asanža. Ne tako davno, potkraj 2016. u toku kampanje, Tramp je ushićeno poručivao da voli Vikiliks i sve to samo par dana nakon što je sajt počeo da objavljuje elektronsku poštu njegove protivkandidatkinje Hilari Klinton koja joj i te kako naškodila. „Naučio sam tako puno iz Vikiliksa“, rekao je oktobra te godine Tramp za Foks njuz, da bi u nedeljama koje dolaze rad Vikiliksa opisivao epitetima poput „izuzetnog“, „fantastičnog“ i „blagog“. Danas, američki predsednik koji je, sasvim moguće, ušao u Belu kuću baš zahvaljujući Vikiliksu, pilatovski pere ruke poručujući da „ne zna ništa o Vikiliksu i da to nije njegova stvar“. Jasno je da Tramp za svog prvog mandata napravio mnoge pogrešne izbore, ali sada kada je na pragu nova izborna trka ogoljeni dvostruki aršini za američkog predsednika su podrazumevajući, nešto kao politička agenda koja bi trebalo da mu obezbedi još jedan mandat. Uostalom, zar na putu ka tom cilju na žrtveni oltar nisu prinete glave mnogih njegovih bliskih saradnika. U poređenju s njima, Asanž je samo još jedan lik iz prošlosti koji je poslužio svrsi. Ali, više od Trampove bezočnosti, brine inertnost ostatka planete. Znači li to da svet nije spreman za istinu? Ili je, još gore, ne zaslužuje. Da mu se fućka za zviždača koji je razbio začarani krug laži. Nije stiglo ni priznanje za ono što je učinio. Poneka pohvala ili predlog za Nobelovu nagradu za mir, poneki protest – da, sve u svemu premalo za saznanja da su ratovi na Bliskom istoku u kojima su izgubile život stotine hiljada ljudi zbog nečijih interesa, novca, politike, nafte. Asanž i Čelsi Mening optužnica su protiv ratnih lidera, ali i beleg sramote na licu onih koji su u zabludi ili s namerom, sasvim svejedno, podržavali invazije i ratne zločine. Uz sve počasti za Čelsi Mening ili Edvarda Snoudena, od početka je bilo jasno da je Asanž glavna meta. On je postavio platformu, ohrabrio druge i kao takav postao globalna opasnost. Danas nad njegovim hapšenjem seire mnogi – od sitnih secikesa preko oportunista koji žive od izrabljivanja do onih nad čijim je glavama ispisao najteže optužnice. Isti ti likuju i nad letargičnom planetom, činjenicom da se čovečanstvo pretvara u informatičko roblje koje pokušava da dokuči razmere sopstvene tragedije. Asanž je bar na trenutak uspeo da istinu oslobodi cenzure, demontirajući usput poredak koji je bio sazdan na monopolu na kontrolisanu istinu. Na simboličkom nivou, šta god se u mesecima i godinama koje dolaze desi, Asanž će ostati simbol otpora, vodilja budućim uzbunjivačima, nešto kao sajber Če Gevara. I zato će još dugo zvoniti njegove reči dok ga britanski policajci guraju u auto: „Oduprite se, možete se odupreti“. Jer ako bi neko ideju otpora učinio uzaludnom, učinio bi uzaludnim i sve ostalo. Ukoliko bi se dogodilo da neko obesmisli otpor, značilo bi to da je moguća samo vlastodržačka samovolja. Zato se valja nadati da ispod apatije klija zrno pobune, jer na ideji pravde, više nego na bilo čemu drugom, počiva svet koji poznajemo. Opet, ako se ispostavi da se pravda i istina Asanžovim hapšenjem mogu zaključati iza rešetaka, onda se ljudski rod nema čemu dobrom nadati.