Revolucionarno na gardu

Tog jula 2015, kada je konačno potpisan Nuklearni sporazum sa Iranom, kojim se Teheran obavezao da smanji svoje ambicije u zamenu za ukidanje ekonomskih sankcija, Barak Obama je zadovoljno zaključio. „Bez sporazuma, rizikujemo još više ratova na Bliskom istoku. I druge države na Bliskom istoku osećaće se prinuđenim da razviju svoje nuklearno oružje.“ Potpisi su stavljeni, ali ne bez zebnje, niko nije bio siguran da će se iranska strana zaista držati dogovora. Ispostavilo se da jeste, ali se isto tako ispostavilo da Vašington nije. Pošto je prošle godine odlučio da povuče Ameriku iz sporazuma, Donald Tramp sada je objavio da je Iranska revolucionarnu garda stavljena na spisak terorističkih organizacija. Ta je vest, osim njegovih saradnika i američkih saveznika na Bliskom istoku, još malo koga obradovala. Države koje se još uvek drže sporazuma nemoćne su pred onim što nagoveštava ovakva američka politika. Nije do sada bio običaj da se vojska jedne države, ma kako neprijateljski bila nastrojena, proglasi terorističkom organizacijom. Ali mnogi su običaji prekršeni u regionu koji je potopljen u krv i sukobe, dok se na ostacima onoga što se nekada zvalo Irakom ili Sirijom, odmeravaju snage. Iranska revolucionarna garda mnogo je više od vojske. Zvanično ime joj je Vojska čuvara Islamske revolucije (IRGC) i u tom čuvanju je dosledna na svim nivoima i u svakom smislu. Formirana je 1979, kada je revolucija srušila šaha Rezu Pahlavija, američkog odanog saveznika i ustanovila nešto sasvim novo. To novo donelo je, između ostalog, uspon islamista, a trebalo je imati i zaštitu, pa je iste godine 2. aprila formirana IRGC, sa zadatkom da brani novu islamsku republiku. U početku tek paralelna struktura iranske vojske, sastavljena od vatrenih boraca revolucije, svoj uspon doživljava tokom iračko-iranskog rata. Okupljala je mlade ljude, uglavnom iz nižih slojeva, koji nisu imali ni mnogo iskustva ni mnogo znanja o ratu. Ali kada je sukob počeo, pokazali su da su spremni na sve, da su spremni da se bore, da se žrtvuju i da ginu, ne pitajući mnogo. To im je podiglo ugled, učinilo ih herojima i ubrzo počelo da privlači sve veći broj članova. Kraj rata dočekali su kao ravnopravna vojska, a potom su u mnogo čemu prevazišli regularne vojne snage. Danas imaju svoje mesto u Ustavu, vodi ih ajatolah Ali Hamnei i samo njemu odgovaraju. Računa se da broje 125.000 vojnika, a moć im je daleko šira od vojske. Imaju ozbiljan uticaj na vladu, kontrolišu političare, veliki deo ekonomije, razne sektore biznisa, imaju sopstvene resore u koje im se niko ne meša. Koliko je njihova moć teško je tačno proceniti, ali nije sporno da su premrežili celu zemlju i sve državne strukture. Čitava ta konstrukcija zapošljava oko 11 miliona ljudi širom zemlje. Ojačali su posebno za vreme Mahmuda Ahmedinedžada, a svoju punu moć pokazali su u ratu sa Islamskom državom. Tu borbu vodili su van granica zemlje, posebno na sirijskoj teritoriji i tu su bili od velike pomoći svim snagama koje su se borile protiv Islamske države. Ali sada kada je Islamska država pobeđena na red je opet došla borba sa Teheranom, a u toj borbi IRGC mora biti prva stavka. „Ne možete postići mir na Bliskom istoku bez suočavanja sa Iranom“, izjavio je nedavno Majk Pompeo, američki državni sekretar. „To prosto nije moguće sa njihovim malignim uticajem u Libanu, Jemenu, Siriji i Iraku.“ On sada objašnjava i da je IRCG samo „maskiran u legitimnu vojnu silu“ dok je zapravo teroristička organizacija koja „organizuje i izvodi terorističke napade širom sveta i aktivno radi na destabilizaciji Bliskog istoka“. Da Iran podržava palestinski Hamas i Islamski džihad, libanski Hezbolah, brigade Ak Aštar u Bahreinu, nije novo, ali je dobro poslužilo za politiku „maksimalnog pritiska“ na kakav se Vašington sprema, računajući da će tako oslabiti IRGC. To se do sada nije pokazalo kao najbolji način za obuzdavanje iranskih ambicija. Pritisak, sankcije, pretnje, nisu pomogli ni DŽordžu Bušu ni Baraku Obami da pacifikuju Teheran. U trenutku kada je Buš dolazio na vlast Teheran je bio daleko od nuklearne sile. Nekoliko godina kasnije iranska nuklearna moć svodila se na 150 centrifuga, kada je, pak, isti taj Buš napuštao predsedničko mesto brojke su govorile o 8.000 centrifuga i 1.500 kilograma osiromašenog uranijuma. To je, dakle, zatekao Obama, posle pet godina njegove politike već se stiglo do 22.000 centrifuga i 10 tona osiromašenog uranijuma. „Potezom olovke Donald Tramp proglasio je 11 miliona Iranaca, gotovo sedminu populacije, teroristima. Ovaj potez bez presedana povećao je zabrinutost da krilo američke administracije koje vode DŽon Bolton i Majk Pompeo, gura Trampa u otvoren sukob sa Iranom“, napisao je Trita Parsi, savetnik Baraka Obame tokom nuklearnih pregovora sa Iranom. u svom tekstu u Gardijanu. „Ali najveći rizik nije kratkotrajan uticaj ove nesmotrene odluke, već način na koji će uticati na buduću administraciju - još dugo pošto Tramp napusti Belu kuću – u nemogućnosti da se prevaziđe neprijateljstvo sa Iranom.“ Tramp za svoje poteze ima podršku Saudijske Arabije i Izraela, ali to je ono što još više zabrinjava. Nije mali broj onih koji smatraju da ovo vodi samo u novi konflikt na Bliskom istoku i da cenu neće platiti samo Teheran. U „najopasnijem regionu sveta“ kako ga je svojevremeno nazvao Obama, preopasno je izazivati još tenzija. On je već prošle godine upozorio da će bez sporazuma Amerika možda morati da bira između Irana naoružanog nuklearnim oružjem i još jednog rata na Bliskom istoku. Taj izbor je upravo sada pred Vašingtonom.