Bolne tačke kulture

Nacionalne penzije su najbolji dokaz u šta se pretvaraju naše najbolje namere ako se sprovode bez pravog institucionalnog okvira – u ruglo i ismevanje i naših građana i kulture i, na kraju, u ismevanje ljudi koji su toj istoj kulturi dali svoj doprinos. Sve dok se ne učvrste mehanizmi i profesionalni kriterijumi, nećemo dodeljivati nove nacionalne penzije, svesni da će time neki ljudi koji su kulturu zaista zadužili biti oštećeni. Ali ova agonija mora da se prekine. Prilikom dosadašnje dodele penzija pokazalo se da nije najveći greh samo to što su penzije dobijali ljudi koji su bliski političkim strankama, već što se na taj način izbrisala granica između kulture i estrade, između smisla i besmisla. Ovim rečima je pre šest godina u NIN-u, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac najavio autoru ovog teksta ukidanje tzv. nacionalnih penzija. A ovako je, u januaru ove godine, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević najavio povratak tzv. nacionalnih penzija: „Priznanja ne bi trebalo dodeljivati inflatorno jer jasno je da velikih, iznatprosečnih, višedecenijskih doprinosa kulturi nema toliko da svake godine treba dodeljivati petnaest do dvadeset laureata. Ne bih želeo da dajem prognoze, ali mislim da će ih ove godine biti tri do pet, i to jedno društvo može da prihvati. Ne govorim o finansijskom delu, nego o tome da svaka inflatornost obezvređuje smisao priznanja.“ Prošle nedelje, u zgradi Jugoslovenske kinoteke u Beogradu, završena je poslednja, četvrta javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o kulturi. Pre toga razgovaralo se u Subotici, Novom Sadu i Nišu. I svuda je jedna od najčešće pominjanih u raspravi bila upravo tema s početka ovog teksta. Nacionalne penzije, kako ih svi popularno zovu, u predlogu Ministarstva su priznanja koja Vlada dodeljuje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u vidu svečane plakete i doživotnog novčanog mesečnog primanja umetniku, odnosno stručnjaku u kulturi, koji je navršio 60 godina života. Predlog za dodelu priznanja mogu podneti nacionalni savet za kulturu, reprezentativna udruženja, ustanove kulture, obrazovne i naučne ustanove i verske zajednice. Treba podsetiti da sadašnje nacionalno priznanje iznosi 45.000 i da je dodeljivano isključivo umetnicima koji su stekli status penzionera. Nacionalni savet za kulturu takođe je problematičan po svom načinu izbora, što se najbolje pokazalo u dosadašnjoj praksi. A poslednji razgovor je pokazao da je i novi predlog o izboru 21 člana Saveta takođe sumnjiv. Ispada, čulo se u raspravi, da predstavnici vlasti, tačnije Ministarstvo kulture, najviše odlučuje o članovima Saveta, pa tako ova institucija gubi svrhu i postaje produžena ruka vlasti, umesto da bude njen korektiv. Recimo, za svaku oblast kulturne delatnosti iz koje se biraju predstavnici za Savet, Ministarstvo kulture određuje ustanovu koja organizuje postupak predlaganja. Ministarstvo određuje i udruženje koje sprovodi postupak izbora predstavnika udruženja iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa, i konačno, ili na prvom mestu, Vlada predlaže svoja četiri člana Saveta, a njih pet dolaze iz ustanova kulture koje finansira Ministarstvo kulture. Ima li se u vidu da svi ovlašćeni predlagači moraju da predlože duplo veći broj kandidata, iz pojedinih umetničkih udruženja stižu upozorenja da je to još jedna mogućnost da vlast u Savet bira sebi podobne. Finansiranje manifestacija i festivala je – još jedno sporno mesto u predloženim izmenama. Vlada pokušava da svojom uredbom određenim manifestacijama i festivalima dodeli „poseban značaj“. Preuzimajući pravo odluke o festivalima kako je predloženo, može da pokaže svu neophodnost rangiranja ogromnog broja manifestacija, ali ujedno i otvara vrata cenzuri. Cilj je i da se uvede red u funkcionisanje manifestacija i festivala kroz uredbu kojom bi se odredile manifestacije čije sigurno finansiranje treba država da obezbedi. Još jedna bolna tačka odnosi se na finansiranje tzv. izuzetnih projekata bez konkursa. Izuzetnost se definiše opštim kriterijumima, što znači da svaki projekt koji ministar i drugi nadležni u pokrajini i lokalnoj zajednici kažu da je takav, može da se podrži bez konkursa. Tako se dolazi do obilja takozvanih nacionalnih projekata koji to postaju po slobodnoj proceni, uglavnom jedne nadležne osobe iz vrha vlasti. To znači da projekti koji su po želji vlasti legalno mogu bez ikakve komisije da postanu prioritetniji od svih drugih. Dovoljno je za njih predvideti sredstva u budžetu ili iz rezervi, i eto novih i novih nacionalnih projekata. Ivan Tasovac tokom svog mandata na mestu ministra kulture, svesno i namerno nije koristio svoje diskreciono pravo objašnjavajući to brojnim mogućnostima zloupotrebe. Ovim dopunama i izmenama se to diskreciono pravo ministra kulture vraća na velika vrata. Međutim, neki drugi predlozi daju nadu da bi sa jednom lošom praksom moglo da se prekine. Recimo, v. d. stanje upravnika ustanova kulture do sada je imalo svoje ekstreme u slučaju nedavno smenjenog upravnika Narodnog pozorišta Dejana Savića. Da mu nije toliko godina produžavano stanje v. d. upravnika, sigurno ne bi došlo do rasula u Narodnom pozorištu koje je krajem prošle godine okončano njegovom smenom i postavljanjem rediteljke Ivane Vujić na mesto v. d. upravnika. Sada je prošlo pet meseci od njenog v. d. stanja i čujemo da su u toku pripreme za raspisivanje konkursa kojim će njeno v. d. stanje biti završeno u roku od godinu dana, koliko je predviđeno dopunom Zakona. Naravno, javna je tajna da v. d. stanju kumuje aktuelna vlast koja po pravilu ne da da ode njen čovek koga je tu postavila, pa je Dejan Savić u ime moći SNS kao vršilac dužnosti opstajao šest godina u tom statusu. Tako je i Ivanu Vujić postavila ova vlast, ali ubrzane pripreme za raspisivanje konkursa očigledno govore da se prekida sa starom, lošom praksom.   I zmene zakona koje se mogu nazvati lošima, prema mišljenjima koja su se čula u raspravama, nalaze se u delu zakona koji se odnosi na uplate socijalnog i penzijskog osiguranja slobodnim umetnicima, konzervatorima i restauratorima. Još jednom su se čula nemušta objašnjenja nadležnih iz Ministarstva kulture da nije krivica u njima već u činjenici da je loš položaj slobodnih umetnika rezultat loše regulative nekoliko raznih zakona iz raznih domena. Osnovne primedbe odnose se na status samostalnih umetnika i na neusaglašenost Zakona o kulturi s Poreskim zakonom, zbog čega oni moraju da „plaćaju velike kamate na doprinose koje nisu nastale njihovom krivicom.“ Čule su se i primedbe na deo zakona koji nalaže da se delatnost zaštite kulturnih dobara ograničava samo na ustanove zaštite, što znači da će, na konkretnom primeru, konzervaciju i restauraciju spomenika kulture moći da rade samo ustanove zaštite koje je faktički osnovala država. Kao veliku prednost budućeg zakona o kulturi, nadležni iz Ministarstva kulture ističu digitalizaciju koja je predviđena slovom zakona, koje glasi: „Digitalizacija kulturnog nasleđa je sastavni deo rada zaposlenih u ustanovama kulture. Bliže uslove, procese, standarde i nadležnosti u oblasti digitalizacije kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva i primenu jedinstvenih informativnih sistema uređuje posebni podzakonski akt koji donosi Vlada.“ Rok za buduće predloge kad je reč o izmenama i dopunama Zakona o kulturi je 1. avgust 2019. i treba verovati da će mnoge nejasnoće o kojima se govorilo u dosadašnjim raspravama biti otklonjene.