Dobrila i Tolstoj

Ah, kako me rastužila Dobrila! Napustila je Srbiju, navodno, iz čista mira, i sa Uvca poletela u pravcu istoka, a onda je iscrpljena pala na kraj Turske, tačnije, na granici sa Sirijom! Našli su je, srećom, turski pastiri i nahranili je, pozvali nadležne turske službe i Dobrila je, u prošli petak, vraćena avionom! Sletela je ali ne svojim krilima, već, Turkiš erlajnom, na aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu. Odatle je vraćena na Uvac, u stanište beloglavih supova, ne supovaca. A ovih krilatih lešinara ima, na Uvcu, oko petsto. Mada, lešinara u Srbiji ima mnogo više! Samo što ti lešinari nemaju krila već sa sobom nose tajkunske aktentašne i laptope. I, nisu beloglavi, ali su im glave šuplje, i zveči i odjekuje dok blebeću na ulici ili u kafiću. Dobrila nije jedina orlica koja je razočarana opštim stanjem u zemlji napustila ovu svu nikakvu Srbiju. Onomad je i Uroš Nejaki zbrisao preko granice i pao, grdno povredivši desno krilo, nadomak Varšave u Poljskoj gde je uredno, sa pasošem, vraćen u Srbiju. A neki beloglavi Jovan pao je u Izmiru i da ne ređam dalje... I ako je Crnjanski napisao Seobe, što da ne napišem roman o seobi beloglavih supova iz Srbije?! Veslajući na suvim veslima ka Aleksandriji, pitam se što li beloglavi supovi beže iz Srbije? K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima potpuno blesavu tezu: „Beloglavi supovi beže iz Srbije zbog onog dvoglavog orla u grbu Srbije! Da li ste, bre, vi Srbi svesni da imate dvoglavog degenerika u državnom grbu?! Neko vam je, još od Nemanjića, uvalio dvoglavog i te dve glave kljucaju jedna drugu, još od stvaranja raške države! Kljucaju se između sebe, svetosavci i staroverci, karađorđevićevci i obrenovićevci, partizani i četnici, i evo sada vučićevci i đilasovci! I tako će biti sve dok ne izbacite dvoglavog orla iz državnog grba!“ Nego, u Politici Petar Olegovič Tolstoj, zamenik predsednika Državne dume Ruske Federacije kaže: „Bila je greška što nismo zaštitili Srbiju od agresije 1999. godine.“ Kao, tada su i oni bili slabi, a sada su, jelda, jaki. A pradeda ovog Petra Tolstoja poslao je bar Vronskog da pomogne Srbima u srpsko-turskom ratu. Ali, gle, Vronskog iliti Rajevskog, nisu ubili Turci već Rusi pošto se u štabu posvađao sa generalom Černjenkom! Moj pukovnik Jović, osnivač i prvi komandant 63. padobranske pokazao mi je čak i rov, pored koga je Vronski smrtno pogođen sleđa pao, a to je bilo kod Gornjeg Adrovca, nadomak Aleksinca. Petar Tolstoj zna da mu je pradeda iz Jasne Poljane krenuo za Srbiju, za Novi Sad, da provede poslednje godine života. A šta ako su Tolstojevi sa Čarnojevićima krenuli za Rusiju? Nije li Ivan Grozni, tvorac Rusije, bio poreklom Nemanjić!? Ili ćemo i to da zaboravljamo, Petre Olegoviču, a i vaš otac se rodio u Vršcu! Da odmorim glavu od Dobrile i Tolstoja, u subotu, pođem u pozorište, sa mojom prijateljicom Gretom iz Zemuna, da gledamo Kada je Niče plakao. Kad, predstava otkazana zbog „bolesti glumaca“! Ne može ni Niče, inače lužički Srbin, da plače kad hoće u Srbiji! Ah, nesrećni Niče nije mogao ni Evropu pa ni ovdašnje Srbe da ubedi da je „hrišćanski bog mrtav“, još dok se nije ni rodio! Sa Gretom odemo u Poslednju šansu, na domaće kolače od višanja, a sa megafona subotnjih šetača čuje se, opet, da je moj Alek peder. Pa šta?! Pederi su bili i Sokrat i Platon i Aristotel, i, šta ćemo sad?!