Kinta pre digniteta

Odnos srpskih vlasti prema žrtvama iz Drugog svetskog rata u jednom aspektu poprilično liči na njihov odnos prema potomcima tih žrtava koji do sad nisu pobegli iz Srbije, a koji se lako da urečiti: kinta pre digniteta. Recimo, to što je na Slobodištu pokraj Kruševca streljano skoro 1.650 partizana, četnika, njihovih pristalica i Roma ne znači da odmah pored ne treba da blesne pre oko nedelju dana najavljeni zabavni park Šarengrad, načičkan replikama dinosaurusa. Nema veze ni što će se graničiti sa spomen-parkom iz 1965. godine, arhitektonskim remek-delom Bogdana Bogdanovića, kao ni to što bezecovana parcela od oko jednog i po hektara prema GUP-u nije predviđena za komercijalne sadržaje. Povode treba tražiti u 75 miliona dinara, koliko će građane koštati ovo morbidno šarenilo. Ili: to što su u avgustu 1941. u koncentracionom logoru Topovske šupe na teritoriji Beograda združeno otpočeli Holokaust i Porajmos nije bila nikakva prepreka da Delta holding 2005. kupi JP Autokomanda, a s njim i 3,3 hektara spornog zemljišta, ili da pre desetak dana od Grada Beograda otkupi dodatnih 0,6 hektara za 4,2 miliona evra. Gigantski tržni centar će ili sa zemljom sravniti ili ciglu po ciglu premestiti materijalne ostatke početaka romskog i jevrejskog stradanja pod nacistima i njihovim lokalnim kolaborantima. Privremena zaštita koju ovaj kompleks uživa pod budnim okom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda ionako ističe za dve godine. Ili: nema veze što je zadužbina Nikole Spasića u okviru Starog sajmišta onomad služila kao bolnica najvećeg nacističkog logora u jugoistočnoj Evropi, isprva pod nemačkom, a pred kraj i pod ustaškom čizmom. Dok se zvao „Jevrejski logor Zemun“, do maja 1942, u njemu je stradalo više od 6.000 Jevreja i Roma. Kad je postao prihvatni logor, kroz njega je prošlo oko 32.000 ljudi, a oko 11.000 ih je nastradalo. Mahom su to bili Srbi iz NDH-a, uz malobrojne partizane i četnike koji su češće bili deportovani na prinudni rad u Rajhu. To ne sme da bude dovoljno dobar razlog da se baš tu, na nešto više od 1.000 kvadratnih metara, uskoro ne otvori privatni vrtić „Savsko obdanište“ čije je geslo: „Mesto gde će se vaše dete osećati sigurno i voljeno!“ I, zaista, nema veze. Raskrstimo već jednom s tim vražijim dignitetom i poštovanjem stradalih. Uostalom, po paviljonima Starog sajmišta su od Drugog svetskog rata otvarane kancelarije, redakcije, klubovi, teretane, auto-perionice i restorani, a neki i danas rade. Prisutan je i mesni odbor SNS-a, koji je početkom prošle godine istakao, pa nakon negativnih reakcija, uklonio partijske banere. Dakle, debata o tome da li je tamo umesnije edukovati decu ili, recimo, jesti biftek, u startu je promašena, pa i neumesna. Kinta pre digniteta. Recimo, u istom tom Spasićevom paviljonu je 1998. godine, kada ga je kupio Miodrag Krsmanović, otvorena diskoteka. Jedanaest godina kasnije, vlasti su urgirale da se lokal zatvori i uputile su zahtev da se objekat prenameni za potrebe zdravstva ili obrazovanja. Krsmanović je za vrtić dobio sve neophodne dozvole, osim one najefemernije – dozvole javnosti. Međutim, valjalo bi makar eksperimenta radi zamisliti drugačije okolnosti gde bi plastični tiranosaurusi i metalni šoping molovi mogli stajati negde drugde i gde bi vrtić, koliko god neophodan, mogao da se otvori u drugom prostoru. One bi, doduše, podrazumevale i kakvu-takvu ideološku konzistentnost, kulturu sećanja na žrtve i svest da stratišta upravo to sećanje i oživljavaju. Pisac Filip David je saglasan da takva kultura ne postoji, naročito kada govorimo o sećanju na civilne žrtve. „To je razumljivo, ali nikako i opravdano, ako imamo u vidu uveliko prisutnu reviziju istorije gde se zaboravlja ili namerno prećutkuje ko je bio na kojoj strani. Ne postoji, recimo, nijedan pravi spomenik žrtvama Holokausta, iako je u toku Drugog svetskog rata stradalo blizu devedeset procenata srpskog stanovništva jevrejskog porekla. Nažalost, kod nas, ali ne samo kod nas, sve je postalo podložno političkim zloupotrebama, pa tako i istina o žrtvama Drugog svetskog rata“, kaže on za NIN. Najdelotvornija prepreka politikantskom oportunizmu u pogledu očuvanja sećanja na stratišta iz Drugog svetskog rata bilo bi osnivanje memorijalnog centra. Možda su vlastodršci sve svoje vreme ulagali u seče platana, noćno rušenje objekata i projektovanje nepotrebnih gondola, a možda znaju da bi osnivanje takvog centra podrazumevalo dugotrajno, naučno i institucionalno bavljenje tom temom. Tek – maglovito osmišljeni „srpski Jad Vašem“ na Sajmištu je ostao nedosanjan. U tom vakuumu, smatra Stefan Radojković, istoričar, sekretar Odbora SPC za Jasenovac i saradnik Muzeja žrtava genocida, angažman svih vlasti, pa i trenutne, može se opisati kao simboličan. Komemoracije kod spomenika određenih datuma i manje ili više uspešne izložbe s ograničenim rokom trajanja služile su kao surogat suštinskom, dakle institucionalnom pristupu. Istini za volju, Grad Beograd jeste svojevremeno oformio Komisiju za Staro sajmište. NJen se sastav menjao. O Zakonu o Starom sajmištu, koji bi uspostavio neophodne okvire za potonje osnivanje memorijalnog centra, poslednji put se u javnosti govorilo prošlog jula, a ovih dana ponovo ga je aktuelizovao zamenik gradonačelnika Goran Vesić. Radojković je pomno pratio rad Komisije i danas ocenjuje da su dva koloseka na kojima je uporedo radila – nacrt predloga Zakona i otvaranje prvih kancelarija u Centralnoj kuli na Sajmištu – bila onoliko uspešna koliko su republička i gradska vlast bile spremne da ih podrže. „Nacrt je sačinjen, ali nije pušten u proceduru, Centralna kula je očišćena od stanara i ateljea, ali konkurs za njeno renoviranje nije raspisan. Na sve to, jedna romska porodica se ilegalno uselila u jednu od prostorija kule, što će dodatno da oduži ionako složen posao osnivanja Memorijalnog centra. Pošto je finansijska situacija u zemlji stabilna, a naša zakonodavna tradicija ima praksu donošenja zakona za institucije od nacionalnog značaja – primera radi, Narodna biblioteka Srbije i Matica srpska – nepostojanje političke volje vidim kao jedini razlog što od jula 2018. čekamo da nacrt predloga Zakona uđe u proceduru“, zaključuje on za NIN. Uostalom, slučaj Beograda na vodi ponajbolje svedoči da jedan lex specialis zaista može da preko noći promeni ne samo imovinsko-pravne odnose i GUP, već i fizičku vizuru Beograda. NJegov izostanak se u ovom slučaju delom može obrazložiti i činjenicom da memorijalni centra nisu isplativi koliko i luksuzni stambeno-poslovni kompleksi. Ponovo – kinta pre digniteta. Pritom, za razliku od Radojkovića, istoričar i direktor Centra za primenjenu istoriju Milovan Pisari ne smatra da Srbija ima dovoljno novca za realizaciju velikog projekta kakav je memorijalni centar. Drugi razlog zbog kojeg ne veruje da će buduće generacije imati sistematski predočeno sećanje na tamošnje žrtve su „razlike i oportunizam raznih pojedinaca u Komisiji koji su toliko dominantni da neće uspeti da se postigne dogovor“. Doduše, smatra on, zbog izraženosti nacionalističko-revizionističkog diskursa je možda i bolje da do izgradnje centra ne dođe, makar dok se ne uspostavi ozbiljan, naučni i apolitični pogled na prošlost. Paradoksalno, potreba za njim raste s obzirom na ponovnu emancipaciju fašističke ideologije i njenih metoda, kod nas i u Evropi. „Ne postoji evropski okvir u kojem je ustanovljen isti način očuvanja mesta stradanja. U Nemačkoj postoji razvijeni, direktno državno finansirani sistem očuvanja mesta gde su se nalazili logori. Negde drugde, kao u Hrvatskoj, postoji nešto što bi se moglo definisati kao državni negacionizam, jer se ustaški zločini negiraju ili minimiziraju. Srbija se nalazi u čudnoj poziciji – nasledila je memorijalne centre od Jugoslavije, ali ih potpuno zanemaruje, dok s druge strane nije izgradila ništa novo, niti memorijal posvećen Holokaustu, niti genocidu nad Romima ili genocidu nad Srbima u NDH. Za vreme SFRJ, postojala je memorijalizacija mesta vezanih za partizansku borbu i stradanje partizana, ali ne i za civile, izuzev za lokalna dešavanja poput onih u Kragujevcu i Kraljevu ili Jasenovcu. Staro sajmište i Topovske šupe u tom smislu nisu izuzetak: tu su prevashodno stradali civili, uglavnom Jevreji, a ne borci. Tokom devedesetih godina, nije bilo moguće baviti se tim stvarima, dok su trajali ratovi, sankcije, bombardovanja. A nakon ’demokratskih promena’, nastupila je opšta indiferentnost“, kaže Pisari za NIN. Ta indiferentnost, naravno, da se kontekstualizovati spram šireg rasta međunarodnih tenzija i trvenja. Čak i iz etnopopulističke perspektive, neki vid institucionalizacije sećanja na, recimo, srpske žrtve u NDH samo naizgled deluje logično. Jer, taj bi poduhvat značio stavljanje jasne, nepomerljive tačke na dugu istoriju prvo etničkog prebrajanja krvnih zrnaca, a potom i okrvavljenih leševa. Dostojanstveno odavanje počasti žrtvama onemogućilo bi buduća licitiranja brojkama i posledične političke manipulacije; znalo bi se da li je u, primera radi, Jasenovcu ubijeno 83.000 ili 700.000 ljudi i teže bi se Staro sajmište pominjalo kao mesto stradanja prevashodno Srba, pa tek onda Jevreja, Roma, Albanaca, Grka i pripadnika drugih naroda. Uz opasku da Srbija nipošto nije usamljeni slučaj ovakvih oportunističkih manevara, za ovdašnje je politikantske potrebe jedan monumentalni spomenik Stefanu Nemanji daleko delotvorniji i svrsishodniji od izgradnje „srpskog Jad Vašema“ i zanavljanja drugih stratišta. Jedan jarbol će političarima biti daleko vredniji od uvažavanja na desetine hiljada ljudi koji su pod tom ili drugom zastavom nastradali. Izgovor će možda biti zagledanost u budućnost, ali će razlog uvek biti i ostati izostanak želje da se istupi iz traumatične prošlosti. A traume se bar lako revitalizuju, naročito kad se kinta pretpostavi dignitetu.