Novinske fotografije nisu Holivud

Petao se šepuri u prvom planu, izrešetani Hondurašanin leži u drugom, a oko njih je urbana pustoš San Pedro Sule. Moguća su brojna čitanja te fotografije Gorana Tomaševića – i da je ljudski život jeftin, i da će priroda trijumfovati kada se poubijamo do poslednjeg, i da Honduras ne stoji baš najbolje na Indeksu ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija. No, rekosmo, mi smo imali sve vreme sveta da to shvatimo. Goran Tomašević imao je samo trenutak. „Novinske fotografije nisu Holivud. To su stvari koje se dese, i vremena nema. Prepoznam momenat, i zabeležim ga ili ne zabeležim.“ Taj zabeleženi momenat Tomaševiću je doneo Pulicerovu nagradu. NJemu i ostatku tima Rojtersovih fotografa koji su snimali izbeglički jad Latinske Amerike. „Pokušavao sam prošle godine da uradim priču o tamošnjim kriminalnim grupama. Honduras, El Salvador, Meksiko, pod velikim su uticajem kriminalnih grupa koje kontrolišu trgovinu belim robljem i narkoticima. Imaju prste u svim sferama društva. Bilo je teško dobiti pristup tim ljudima – i od njih samih i od vlasti. Na kraju su me pustili da slikam i u ćelijama, i narkotike, oružje i maskirane kriminalce“, kaže Tomašević za NIN. I u zatvoru i van njega bavio se organizacijama koje su poznate i ovdašnjim pratiocima američke kriminalne scene – Mara Salvatruča i Bario 18. Ako pravite priču o jednoj, ne možete o drugoj, rivalitet je to, ali Tomaševiću je nekako uspelo da pokrije obe. Fotografiju koja mu je donela „pulicera“ snimio je na policijskom uviđaju, i odlično se uklopila sa radovima kolega koje su pratile latinoameričke izbeglice, kako bi sumnjičavima pokazala od čega ti nesrećnici beže. A nesrećnici koji od nekog beže čest su motiv Gorana Tomaševića. Dve nedelje pred Olimpijadu 2012, za koju je spremao foto-aparat, šef ga je pitao da li bi otišao u Siriju. Odmah je zaboravio na sport. Zaraćene je nekada razdvajalo petnaest ili dvadeset metara, a Tomašević je bio među njima. „Na terenu nema vremena za emocije. Morate da se ponašate u skladu sa borbenom situacijom. Kada se vratite kući, vraćaju se i slike; onda dolaze i emocije. Priprema je veoma bitna. Fotograf mora da zna zašto ide na takvo mesto i da bude svestan šta može da se desi. To je ključ da izađete zdravi iz priče. I živi.“ Rođen u Beogradu, Goran Tomašević je prve ratne snimke napravio u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Foto-aparat ga je kasnije odveo do Palestine, Iraka, Libije. i Burundija. Izveštaj o sreći u svetu – da, zaista se tako zove – kojim se takođe služe Ujedinjene nacije, tu je afričku zemlju 2018. godine smestio na poslednje, 156. mesto. U pokušaju državnog udara 2016, rulja je pred Tomaševićem pokušala da linčuje policajku. Sa druge strane, ekskluzivno je slikao predsednika dok igra fudbal. „Uspeo sam da održim kontakte sa obe strane“, lakonski kaže. Niste valjda mislili da je prošlogodišnja epidemija ebole u Demokratskoj Republici Kongo mogla da prođe bez njega? „Tu nema šale, pravila su striktna, ali nije bilo tako teško – samo treba držati distancu od bolesnih. Nakon obilaska njihovih prostorija, skidaju se zaštitno odelo, maske, čizme, dezinfikuje se foto-aparat... Bogu hvala, sve je prošlo kako treba.“ Ne prolazi uvek sve kako treba, o čemu svedoči i priča o grupi sumnjičavih Pigmeja koji zdravstveni centar napadaju strelama. Ne pred Tomaševićem, doduše, ali projektila mu nije nedostajalo ni u Kongu, jer ga je vojska vodila u akcije protiv islamista. U rudnike u kojima deca kopaju rudu za naše telefone i tablete, išao je sam. „Veoma su nepristupačni – danima po brdima motorima i džipovima. Radi se ručno ili lopatama. U Africi deca često rade. Ne mogu da osuđujem; kada nemate šta da jedete...“ Odakle će doneti sledeći rad za naslovnice svetskih medija? „Venecuela, Libija, Kongo, odlučiću u narednih nekoliko dana.“