I po babu i po stričevima

Neću da kupujem glasove... Žao mi je tih ljudi. I moj brat je uzeo kredit u „švajcarcima“, ali to nije pitanje milosti prema ovome ili onome, već pitanje može li to prema našim zakonima ili ne. Sve što možemo pomoći ćemo, ali ne očekujte da država interveniše i u privatne obligacione odnose - odgovarao je pre tačno tri godine, u jeku kampanje za parlamentarne izbore budući-bivši premijer Aleksandar Vučić na pitanja čitaoca dnevnog lista Alo. Godinu kasnije, predsednik Vučić reći će skoro isto - da mu ne pada na pamet da povlađuje bilo kome, pa ni rođenom bratu koji ima kredit u „švajcarcima“, jer u Srbiji nema povlašćenih. Država se vodi „ni po babu, ni po stričevima, narod se ne može voditi tako što će neko biti povlašćen a neko ne. Neću da se tresem od straha od naslovnih strana“, govorio je tada u emisiji Ćirilica Milomira Marića aludirajući na naslovnice lista Kurir. Naslovnih strana koje bi mogle ako ne uplašiti, ono barem iznervirati aktuelnog predsednika, manje je no te 2017, ali je on ipak ovog aprila zbog štrajka glađu zaduženih u švajcarskim francima, koje su jednog dana obišli pojedini opozicioni lideri, rešio da promeni način na koji se, prema njegovoj viziji, vodi država i narod. Gazeći po sopstvenim tvrdnjama i obligacionim odnosima i zanemarujući primedbe većine stručne javnosti, Vučić je obećanje dato štrajkačima pred Vrhovnim kasacionim sudom nedugo potom i ispunio, privilegujući ih naspram svih drugih građana Srbije. Predlog Zakona o konverziji kredita indeksiranih u švajcarskim francima biće, veruje se, usvojen ove nedelje u Skupštini Srbije, a država će za sanaciju ovog problema izdvojiti 100 miliona evra. Kako je NIN već pisao, dužnicima će, ako se ovakav predlog usvoji, preostali iznos duga biti pretvoren u evre, a onda i smanjen za 38 odsto. Trošak tog smanjenja snosiće banke i država, i to banke 23, a država 15 odsto i on je, prema svedočenju predlagača zakona, rezultat teškog kompromisa zainteresovanih učesnika, odnosno države, banaka i zaduženih građana. Ipak, iza takvog kompromisa krije se, čini se, nezadovoljstvo građana koji će umesto države plaćati ovaj ceh, iako ga nisu napravili, banaka koje su teškom voljom pristale na kompromis, pomalo nejasno zbog čega ako tvrde da su pravni argumenti na njihovoj strani, ali i samih dužnika, pošto jedan deo njih, okupljen oko udruženja Efektiva, traži odlaganje primene zakona, odnosno zahteva sudske odluke o poništenju ugovora o kreditu verujući da su ih banke prevarile. U svojoj oceni predloženog Zakona o konverziji, Fiskalni savet Srbije tvrdi da ovakvo trošenje budžetskih sredstava nije opravdano, ali i da može predstavljati presedan i otvoriti vrata za neke nove troškove. Fiskalni savet podseća da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da je „indeksacija kredita u švajcarskim francima ništava ukoliko nije utemeljena u pisanom dokazu da je banka plasirana sredstva pribavila zaduživanjem u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko-finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve indeksacije“ i da taj njihov stav ne podrazumeva trošenje novca iz budžeta za rešavanje ovog problema. „Izdvajanje iz budžeta u iznosu od oko 10 milijardi dinara smatramo neosnovanim, jer će troškove obeštećenja dužnika, proistekle iz sudske odluke, umesto isključivo komercijalnih banaka delom snositi i poreski obveznici”, kažu u svojoj oceni predloženog zakona članovi Fiskalnog saveta. Uz to, upozoravaju i da ovakav presedan koji se odnosi samo na grupu dužnika koji još nisu otplatili svoja dugovanja bankama za kredite u „švajcarcima“, a ne na sve dužnike, može doneti i druge fiskalne rizike. „Moglo bi doći do novih zahteva za budžetskim sredstvima prilikom obeštećenja onih koji su svoje kredite već otplatili ili ih konvertovali u evre u skladu sa pređašnjim preporukama Narodne banke Srbije“, upozorava Fiskalni savet navodeći i da trošenje javnog novca za rešavanje spora između privatnih banaka i njihovih dužnika „nagoveštava mogućnost da se i ubuduće novac svih poreskih obveznika troši na sporove u kojima su obe ugovorne strane iz privatnog sektora“. Kritika ovakvog predloga zakona i njegovo slanje u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, stigla je i od organizacije Transparentnost Srbija, koja navodi da razgovori Ministarstva finansija sa bankama i dužnicima ne mogu biti opravdanje za izostanak javne rasprave, pogotovo što se radi o rešenju koje podrazumeva izdvajanje 100 miliona evra iz budžeta, ali i neke druge posledice po tržište nekretnina i politiku banaka u Srbiji. Narušavajući, naime, principe koje je sam isticao pre dve godine, predsednik Srbije poslao je nedvosmislenu poruku ne samo zaduženima u nekoj drugoj valuti koja je prethodnih godina varirala, već i svim građanima Srbije sa nekim problemom, da svoj cilj mogu postići štrajkujući ispred sudova ili kakvih drugih državnih institucija, uključujući i onu na Andrićevom vencu. Pošto je isticanu narodnu izreku „ni po babu ni po stričevima“ pretvorio u svoju suprotnost, predsednik neke buduće zahteve ne bi imao čime rešiti do ponovnim angažovanjem državnih resursa, uključujući i novac iz budžeta. Jer, kada se Pandorina kutija, u ovom slučaju nazvana valutna klauzula, jednom otvori, ko će sprečiti, primera radi, one zadužene u evrima da dokazuju da su prevareni, pošto ih niko nije upozorio striktno i na vreme o rizicima koji će proisteći iz činjenice da je evro nekada vredeo manje od 80 dinara, a danas je nešto manje od 120. „Suština društva i države je da li se u njima poštuju zakoni i ugovori, odnosno da li mi imamo pravnu ili revolucionarnu državu, demokratski ili autokratski sistem vladavine. Da li vi narodu sugerišete da se jedino isplati poštovati zakon ili mu sugerišete suprotno“, kaže za NIN ekonomista Miodrag Zec. On dalje navodi nekoliko primera koji pokazuju da je, kako kaže, „naša voljena država“ pokazala da se ovde zakoni i ugovori ne poštuju, odnosno da se retroaktivnom primenom uvode neka nova pravila. „Po starom Zakonu o visokom obrazovanju sprovedene su procedure izbora i produžetka angažovanja profesora nakon penzionisanja da bi se onda retroaktivno ta pravila promenila. Istovremeno, umesto da primenjujući isti propis država poništi oko 100 doktorata stečenih na neakreditovanim visokoobrazovnim ustanovama, država amnestira kršenje tog propisa, jer to ne radi. Drugi primer je retroaktivno i sistemsko poništenje zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju odlukom da se nekima koje je Vlada odlučila da kazni smanji penzija, odnosno ukinu njihova stečena prava. Time se šalje poruka da se u ovoj zemlji ne isplati uplaćivati penzijsko osiguranje, ako država umesto da stabilizuje penzijski fond, donosi propise koji ga destabilizuju“, kaže Zec navodeći i treći primer koji se odnosi upravo na predloženi Zakon o konverziji kredita u „švajcarcima“. „Vlada je rešila da se umeša u ugovorni odnos banaka i njihovih klijenata, tako što će jednoj kategoriji građana pomoći da smanje svoj kredit. Mogao bih da razumem da je Vlada intervenisala da bi sprečila da jedna od ugovornih strana krši ugovor, pa i da je želela da pomogne ugroženima koji imaju pravo na egzistencijalne potrebe, ali da pomaže budžetskim novcem neselektivno, i one koji su od tih kredita kupili prvi stan i one koji su možda kupili treći ili četvrti, to nema opravdanja“, objašnjava profesor Zec navodeći da država ovakvim odlukama šalje poruku dužnicima da ukoliko imaju dovoljno uticaja mogu da ne vraćaju dugove. „Jednoj grupi penzionera uzimaju se zakonom stečene penzije, a drugoj grupi dužnika otplaćuju dugovi. Vlada i javna preduzeća redovnim platišama daju popust od pet odsto, a dužnicima koji godinama ne plaćaju račune smanjuju dug za 40 odsto. Mi smo dakle društvo u kome se isplati biti dužnik, gde će svi deficiti biti pokriveni. Zato i kažem da smo mi društvo sistemskog deficita“, zaključuje Miodrag Zec.