Fiskalni savet na klizavom pravnom terenu

Uoči parlamentarne rasprave o predlogu Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, Fiskalni savet (FS) je izneo dve primedbe, koje nisu na nivou zasluženo visokog renomea koji ta institucija i njeni članovi uživaju. U prvoj, FS kaže da se zakonom predviđaju znatna izdvajanja iz budžeta i da je to neosnovano, jer će troškove obeštećenja dužnika, proistekle iz sudske odluke, umesto banaka delimično snositi i poreski obveznici. Prvi deo primedbe mogu da razumem, ali ne i ulazak na klizav pravni teren. Naime, na osnovu koje to odluke ili zakona FS smatra zdravo za gotovo da troškovi obeštećenja dužnika padaju na teret banaka? To da će trošak pasti na banke ne može se „pročitati“ čak ni iz pravnog (neobavezujućeg) stava Vrhovnog kasacionog suda (VKS). Da bi tako nešto bilo i moguće, mora se dokazati da banke nisu imale finansiranje u „švajcarcima“ i da nisu obavestile svoje korisnike o rizicima i posledicama. Nije zgoreg ponoviti da je valutna klauzula bila zakonita. NJena svrha je očuvanje vrednosti datog, mereno deviznim kursom, a ne očuvanje realne vrednosti novca (to obezbeđuje indeks rasta cena). Zato se banke ne bune što za evrokredite dobijaju od dužnika manje dinara nego pre par godina, zbog jačanja domaće valute, a pride je taj iznos u međuvremenu obezvređen i inflacijom. One za te dinare mogu da kupe istu sumu evra koje su dale klijentima i koje duguju kreditorima i deponentima. Država je i osiguravala i subvencionisala takve zajmove, a neki kasnije doneti propisi ne mogu se retroaktivno primenjivati. Oni su predviđali eventualno novčane sankcije, a ne ništavnost valutne klauzule. U to vreme je bilo tri puta više korisnika stambenih kredita indeksiranih u evrima nego u „švajcarcima“ (60.000 prema 22.000), što govori da su korisnici bili obavešteni - inače bi većina „kupovala“ ono što je jeftinije. Druga je primedba da je Zakon presedan koji nosi fiskalne rizike jer se odnosi samo na grupu dužnika koji nisu otplatili dugove bankama u francima, a ne i na one koji su ih ranije otplatili ili konvertovali, te da bi moglo doći do novih posezanja za budžetom. Kad se već krenulo ovim putem, Zakon nije ni mogao da se odnosi na sve, jer bi to donelo i retroaktivnost koju Ustav predviđa samo u slučaju zaštite opšteg interesa. Imajući u vidu broj korisnika i uticaj na finansijsku stabilnost, to ovde nije slučaj. Da se tim putem išlo, to bi dovelo do velike pravne nesigurnosti. Neke od okolnih zemalja, koje su posegnule za retroaktivnim rešenjima, nalaze se pred međunarodnim arbitražnim sudovima, na osnovu kršenja bilateralnih ugovora o zaštiti međusobnih investicija, sa potencijalno izuzetno visokim troškom za sve poreske obveznike. Problem nije od juče i FS je trebalo da se pozabavi i mogućim troškovima za poreske obveznike u najgorem scenariju, jer je Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita osigurala više od 85 odsto ovih kredita. Potencijalne obaveze NKOSK po tom osnovu već godinama su iznad zakonom propisanog limita. Ako sve banke napuste ovu „šemu osiguranja“, ugrozili bi se tokovi gotovine NKOSK i zbog niske kapitalne osnovice bi, pre ili kasnije, država morala da interveniše iz budžeta. Zato je interes i poreskog obveznika da danas plati manje (ne tvrdim da je to 15 odsto) i stavi buduće rizike za budžet pod kontrolu, konvertujući te kredite u evro, nego da mu se sutra ispostave daleko veći računi. FS nije stao na primedbama nego savetuje i kako da se problem reši. Pozvao se na automatsku primenu sudske prakse u ranijem slučaju, kada je NBS preporukom direktno intervenisala 2015, jer su banke, u skladu sa svojom poslovnom politikom menjale kamatne stope (i u više slučajeva su izgubile spor). U slučaju kredita u „švajcarcima“, međutim, nema nijedne pravosnažne presude koja govori o tome šta to jedna strana drugoj ima da plati! Pa gde je tu praksa? Ili FS savetuje da se u Zakon pretoči stav VKS, pri čemu se u fusnoti tvrdi da nema indicija da je stav VKS u suprotnosti sa praksom u drugim evropskim državama, te se posredno ima zaključiti da ni arbitraže pred međunarodnim sudovima to ne bi dovele u pitanje. Tu je trebalo biti oprezniji, jer smo u međuvremenu dobili sasvim suprotan stav Vrhovnog suda Grčke. Mislim da je zarad očuvanja visokog ugleda u javnosti važno da FS objavi i da li neko od njegovih članova ima kredit u „švajcarcima“. Naravno, ja ću i dalje imati puno poštovanje za FS, od koga bi o načinu rada i delovanja štošta mogle naučiti i druge nezavisne institucije.