Nova lica starih aveti

Crne košulje nisu fašizam, već su, uz poznati simbol pruća obmotanog oko sekire, samo njegova najprepoznatljivija pojavna referenca. Crne košulje su zapravo proslavili italijanski arditi, navodno prve specijalne jedinice na svetu, nastale u jeku Prvog svetskog rata, a snop i sekira su još u antičkom Rimu bili znamenje moći, autoriteta i ugleda. Isto važi i za antidemokratski sentiment, koji je prisutan u svakom totalitarizmu, kao i za nacionalizam koji je sastavni deo svake konzervativne ideologije. Ni supstrati pandurske države nisu fašizam, jer se ispoljavaju u svakoj hijerarhijski ustrojenoj političkoj zajednici čija vrhuška smatra da joj preti opasnost. Fašizam nije ni groteskni rasistički imaginarijum prepun čudovišta druge fizionomije ili druge boje kože, premda je nezamisliv bez straha od drugog i posledične agresivne mržnje. Kao takav, povezan je s ekspanzionizmom i kolonijalizmom, iako bi, prateći tu logiku, i De Golova Francuska bila fašistička zbog ophođenja prema alžirskoj borbi za nezavisnost. To ipak ne bi bilo tačno. Ni militarizam nije ekskluzivno vezan za fašizam, jer se visoka borbena gotovost i danas zagovara i u nominalno liberalnim uređenjima. Međutim, svi ovi elementi jesu činili fašizam kao istorijsku kategoriju, nastalu pre ravno sto godina, kada je novinar Benito Musolini, vrativši se iz Prvog svetskog rata sa četrdesetak šrapnela zalutalih u telu, u društvu oko dve stotine sličnomišljenika u Milanu obnovio rad tamošnjeg „fašija“, što je do tada označavalo italijanske revolucionarne kružoke ma koje ideološke provenijencije. Ime „Italijanski borbeni odredi“ je iz današnje perspektive prilično znakovito. Fašizam je, dakle, stoglava himera koja viri iz društvenog podsvesnog, i, kao što se društvo menjalo u toku poslednjeg veka, tako se menjao i fašizam. Ako su elementi iz uvodnih redova i danas prisutni kojekude, zaključak da je fašizam nadživeo svog tvorca, streljanog pa naglavačke obešenog na jednom milanskom trgu aprila 1945. godine, nije mnogo daleko od istine. Paralele s današnjicom se ne završavaju s navedenim ideološkim tendencijama. Beleške istoričara i Musolinijevog savremenika Luiđija Salvatorelija zloslutno odjekuju i u 21. veku. S jedne strane, zapisao je on, „pored bogatog fabrikanta i siromašnog radnika, javlja se treći čovek: fašista“. Nepomirljiv, probojan, preduzimljiv i odlučan da korenitim politikama reši sve probleme koji opsedaju društvo. Musolini je malo po povratku iz rata zapisao da je „Italiji neophodan čovek dovoljno nemilosrdan i energičan da otadžbinu potpuno očisti“. Nije precizirao od čega, ali je period do marša na Rim 1922. godine, kada je s oko 60.000 crnokošuljaša od kralja Emanuela Vitorija Trećeg iznudio premijersku poziciju, nudio nedvosmislene odgovore. Za nedeljnu platu od sto funti – danas bi iznosila solidnih 8.250 funti – koju je dobijao od britanske MI5, sa svojom družinom je razbijao antiratne proteste, širio militarističku propagandu i premlaćivao i katkad ubijao političke neistomišljenike. Za razliku od Adolfa Hitlera, rasizmom je vitlao posve selektivno: premda u fašističkoj Italiji nikad nije bilo otvarano jevrejsko pitanje, jer su „italijanski Jevreji pre svega Italijani“, drugde je rekao da bi rado „žrtvovao 50.000 Italijana zarad nestanka 500.000 jugoslovenskih varvara“. Znao je i da govore začinjava retorskim pitanjem: „Gde su silni Afrikanci i Arapi? Pa, pred vratima!“ Ipak, opaske o južnoslovenskim narodima i drugim etničkim grupama treba pre svega sagledavati u kontekstu italijanskog širenja „životnog prostora“ na Etiopiju i istočnu obalu Jadrana, stremljenja koja će direktno uticati na Hitlerovo tumačenje lebensrauma. Verovao je da prosperitet nacije zavisi i od veličine teritorije koju zauzima, ali i od njene brojnosti. Otuda je svojevremeno procenio da je za pobedu u sledećem velikom ratu neophodno bar šezdeset miliona Italijana, što je direktno uslovilo i strogu rodnu politiku: muškarac da brani i radi, žena da rađa. S druge strane, beleži Salvatoreli, taj fašista je znao da će od fabrikanta dobijati novac, a od radnika aktivističku podršku. Zato je sklopio ugovor s građaninom u kojem je za dobijanje političkog kredibiliteta obećao mere koje, iako revolucionarne, neće ni najmanje uzdrmati baš njegov položaj. Musolini možda 1919. nije ušao u parlament, ali je već 1921. osvojio poslaničko mesto. Odatle je naredne godine umarširao u kraljevsku palatu, a do 1925. i de fakto zaveo diktaturu. Nemalu ulogu u njegovoj popularnosti odigrala je i vera u državni korporativizam u kojem država kartelizuje privatne firme i rukovodi njihovim poslovanjem u ime „nacionalnog interesa“. Inspirisan genijalnim ekonomistom Vilfredom Paretijem, koji je ustanovio istorijsku povezanost društvenog i finansijskog kapitala, tj. uticaja i novca, Musolini je demokratiju označio kao „uređenje slabića“. Kao premijer je bio zabranio sindikalno udruživanje, ali je stvorio iluziju učešća radnika u odlučivanju; paralelno je podsticao i privatizacije i državne intervencije. Potkraj tridesetih je ipak morao da zlatne rezerve zanavlja topljenjem nakita svojih sunarodnika. Godinama strpljivo građen kult ličnosti o Dučeu kao sveprisutnom, sveznajućem bogolikom ocu nacije je, nimalo slučajno usred globalne ekonomske krize, inače najveće do one iz 2008. godine, počeo da se preliva i van „čizme“. Gotovo svaka evropska država imala je fašističku podružnicu, ali su neki krvoloci bili krvoločniji od drugih. Musolini je, recimo, zazirao od Hitlera, a Hitler je, hoteći da impresionira svog uzora, izgradio daleko potentniju i opasniju birokratsko-militarističku mašineriju. Između njih dvojice je neslavno završio grčki diktator Joanis Metaksas, koji je, prepisavši skoro do tančina Musolinijeve strategije i programe, na vlast došao 1936. godine. U jeku Drugog svetskog rata, upravo mu je Musolini prvi objavio rat, a 1941. se pridružio i Hitler. Metaksas je tad i potpisao kapitulaciju. Francisko Franko je kao najmlađi general u Evropi s Musolinijem i Hitlerom sarađivao za vreme trogodišnjeg Španskog građanskog rata (koji se završio pre tačno osam decenija) i za vreme Drugog svetskog rata, u kojem Španija nije učestvovala. Budući da je pobedu nad republikanskim snagama izvojevao uz pomoć fašističke partije Falanga, do 1945. se kriomice deklarisao kao fašista; nakon sloma ove ideologije, Falangu je, baš kao dojučerašnje zajedničke neprijatelje, udaljio iz političkog i biološkog života i pod budnim okom SAD se smerno okrenuo hrišćanskom tradicionalizmu. Baš zbog izostanka revolucionarnog zanosa, teritorijalnih pretenzija i zbog tek sporadičnog ideološkog pervertiranja, makar u odnosu na tradicionalnu desnicu, Franko se ne može smatrati punokrvnim fašistom; ujedno može ponuditi mogući odgovor na pitanje u šta bi se evropski fašizam pretvorio da je kojim slučajem ipak preživeo Drugi svetski rat. I dalje je, doduše, proganjao i zatvarao neistomišljenike – prema UN-u, za Frankovog vakta, bez traga je nestalo nepojamnih 400.000 ljudi, od čega 31.000 dece, što Španci nazivaju „Beli teror“. Kontrolisao je medije, pa se o nestalim i ubijenima nigde nije moglo čuti. Zabranjivao je upotrebu manjinskih jezika i sve do smrti 1975. godine granao mrežu žbirova i potkazivača. Situacija je u Portugaliji ideološki bila jasnija. Državni udar 1926. godine lansirao je Antonija de Oliveiru Salazara kao premijera „estade nuove“ (nove države) kojom je vladala zvanična „nacionalna diktatura“ sve do 1974. godine. Pojedini Musolinijevi postulati su i dalje bili tu – državni korporativizam, jednopartijsko uređenje, totalitarizam, virulentni nacionalizam – a prethodeća šesnaest godina duga „prva republika“ bila je toliko nestabilna da su tradicionalno melanholični Portugalci čak u Salazarovoj verziji fašizma videli naznake svetle budućnosti. Kao i u Frankovom slučaju, nacionalna diktatura se morala prilagoditi atmosferi posle kraha nacizma. Državna represija bila je umerena, kult vođe diskretan, a ekspanzionistička politika je postojala na nivou sna o očuvanju kolonija na drugim kontinentima. Paradoksalno, upravo se u sprezi španskih i portugalskih istorija fašizma i kolonijalizma ova ideologija zapatila u Centralnoj i Južnoj Americi, toliko da je jedno vreme funkcionisala pod krovnim nazivom „falangizam“. Tamošnji fašistički režimi bi, doduše, bili neuporedivo kraćeg veka da se nije umešala jedna geopolitička specifičnost – fanatična podrška SAD. Vašington je neskriveno redom pomagao Rafaela Truhilja koji je Dominikanskom Republikom vladao od 1930. do 1961. godine, nikaragvansku dinastiju Somoza koja je vladala od 1936. do 1979. godine, potom paragvajskog diktatora Alfreda Stresnera koji je vedrio i oblačio od 1954. do 1989. godine i krvoloka Avgusta Pinočea koji je Čile pretvorio u svoju prćiju od 1973. do 1990. Posledice koje je fašizam nakon 1945. ostavio u Evropi, kao i blizina Sovjetskog Saveza, onemogućili su militantni antikomunizam, ali su navedeni južnoamerički zločinci zato kao prve mete odredili upravo levičare i s njima povezane urođenike, studente i sindikaliste. U drugoj polovini 20. veka, jedina evropska zemlja u kojoj je otvoreno vladao razulareni fašizam, punih sedam godina, bila je Grčka. Tamo je od 1967. godine, jašući upravo na talasu antikomunizma i antiliberalizma, nakon državnog udara zavladala „diktatura pukovnika“ za čijih je svega prvih mesec dana bilo uhapšeno više od 10.000 osoba. Činjenice da su pukovnici iz Ustava izbacili član 14 koji je predviđao pravo na mišljenje i slobodu medija, kao i da su radijski proglasi započinjali s „odlučujemo i naređujemo“, izvesno bi i kod Musolinija izazvale spontani aplauz. I, šta onda pametno reći ako se predsednik Brazila Žair Bolsonaro neskriveno služi gebelsovskim tehnikama propagande dok sebe eksplicitno pozicionira kao fašistu? Ili ako podilaženje Donalda Trampa konzervativnim glasačima za posledicu ima ponovnu popularizaciju rasističkog Kju-kluks klana? Ili ako predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani kaže da je Musolini učinio i ponešto dobro, a njegov zemljak i ministar unutrašnjih poslova Italije Mateo Salvini zabranjuje pristajanje broda Akvarijus, kojim rukovode Lekari bez granica i na kojem je bilo više od 600 izbeglica u teškom stanju? Možda ovo: fašizam se u 21. veku sigurno neće ispoljiti kao u prvoj trećini 20. veka, ali to ne znači da njegovi elementi ne postoje. To samo znači da njegovi uzroci nisu isti kao ranije – ako je tad odgovarao na međudržavne konflikte u ratom razorenim društvima promovišući pravo jačeg kao političku vrlinu i mračnjaštvo kao nauku, danas odgovara na ekonomske i demografske posledice globalizacije i činjenicu da tri firme u „silicijumskoj dolini“ imaju više uticaja no bilo koja vlast na svetu. Jedno je, doduše, bilo i ostalo isto – ranije su postojali fabrikanti i radnici, danas su to jedan odsto prebogatih i preostalih 99 odsto. Ali, borba za ravnopravniji svet i nije u interesu fašizma, kao što je pre jednog veka služio industrijskim elitama, tako danas služi tom jednom postotku na vrhu.