Revolt protiv vrline

Uobičajeno objašnjenje za uspon desničarskih demagoga širom sveta jeste da mnogi ljudi imaju osećaj da su globalizacija, tehnologija, deindustrijalizacija, nadnacionalne institucije, itd. „zaboravili na njih“. Ti ljudi veruju da su ih „liberalne elite“ napustile, te stoga glasaju za ekstremiste koji obećavaju da će im „vratiti“ njihove zemlje i učiniti ih „ponovo velikim“. Ovakvo tumačenje moguće je prihvatiti kad je reč o zapuštenim delovima istočne Nemačke, sumornim rudarskim gradovima na severu Britanije, ili tzv. Pojasu rđe na američkom Srednjem zapadu. Ali njime nije obuhvaćen veliki broj birača koji glasaju za populiste a žive u relativnom prosperitetu. Ti ljudi su često izašli iz srednjih godina, i najvećim delom su belci. Moguće je da i oni imaju osećaj da su zaboravljeni usled promena u kojima se ne snalaze: uspona nezapadnih sila i rastućeg značaja nebelačkih manjina. Otud njihov prezir prema bivšem američkom predsedniku Baraku Obami i spremnost da poveruju u mit - koji je, pored ostalih, širio i Donald Tramp - kako Obama zapravo nije rođen na teritoriji Sjedinjenih Država. Teže je objasniti izuzetan uspeh nove desničarske partije u Holandiji. Forum za demokratiju (FvD) do pre tri godine nije ni postojao, ali je na nedavnim pokrajinskim izborima osvojio nekih 15 odsto glasova, što ga je učinilo jednom od najvećih poslaničkih grupa u gornjem domu holandskog parlamenta. Ankete sugerišu da bi FvD uskoro mogao da postane pojedinačno najjača stranka u zemlji. U poređenju s većinom drugih mesta, čak i u zapadnoj Evropi, Holandija je izuzetno imućna i, najvećim delom, prilično mirna i miroljubiva zemlja. Neki od onih koji su glasali za FvD možda se osećaju zaboravljenima, ali mnogi od njih žive podjednako komforno kao i visoko obrazovani, urbani lider ove stranke, Tjeri Bode. Ni on ni većina njegovih najglasnijih pristalica nisu frustrirani provincijalci. Mnogi od njih podsećaju na pripadnike američkih studentskih bratstava koji uživaju u privilegijama proizašlim iz njihovog bogatstva i društvenog statusa. Ali Bode je tip političara kakav se češće viđa u Evropi nego u SAD: kicoš s krajnje desnice, napadno doteran u maniru trgovca oldtajmerima. NJegovo rezonovanje u velikoj meri se oslanja na ideologe s početka 20. veka, zabrinute zbog dekadencije zapadne civilizacije koju su, iz njihove perspektive posmatrano, mogli da spasu samo autoritarni lideri. Poput Musolinija, i Bode veruje u „direktnu demokratiju“, gde glas naroda dolazi do izražaja na referendumima. Prema Bodeovom viđenju, imigranti, posebno muslimani, narušavaju čistoću domaćeg stanovništva i svojim stranim običajima potkopavaju kulturu Zapada. On veruje da evropsku civilizaciju u podjednakoj meri ugrožavaju i „kulturološki marksisti“ (formulacija iza koje se skoro uvek krije i antisemitska konotacija, prim.), koje bi trebalo proterati iz školskog sistema i nacionalnih institucija. Bode želi da holandski nacionalni identitet sačuva istupanjem zemlje iz članstva u Evropskoj uniji. Kao Tramp, koga uvažava, i Bode veruje da su klimatske promene prevara. Zašto bi sve ovo bilo privlačno tolikom broju ljudi u jednoj stabilnoj, prosperitetnoj zemlji? I zašto političari zabrinuti zbog imigranata i onog što percipiraju kao slabljenje nacije skoro po automatizmu smatraju i da klimatske promene nisu nikakav problem? Mogući odgovor nisam pronašao u Amsterdamu, već u Londonu, gde sam pre nekoliko sedmica zajedno sa stotinama hiljada Britanaca marširao protiv Bregzita. Okupljenu masu činili su visoko civilizovani, gotovo preterano susretljivi ljudi koji su zračili nekom vrstom vrline. Samo po sebi se podrazumevalo da pristalice Bregzita ne samo da nisu u pravu, nego su i bigoti i ksenofobi. To je možda istina kad su u pitanju mnogi bregzitaši, posebno u slučaju nekih od njihovih najglasnijih zvaničnih promotera. Moj vlastiti doživljaj bio je u potpunom skladu s onim koji su imali drugi demonstranti. Ali polazište onih koji sebe smatraju progresivnim osobama, a prema kome su oni ti koji su nosioci vrline, moglo bi da objasni popularnost agitatora s krajnje desnice, te sponu između antiimigrantskih osećanja i negiranja klimatskih promena. Partije levog centra nekad su zastupale ekonomske interese industrijske radničke klase. Taj fokus je počeo da se menja tokom poslednjih decenija 20. veka, kada su pitanja rase, roda i ekologije postala prioritetne teme levice. Antirasizam, jednaka prava za žene i seksualne manjine, te dobrobit planete - sami po sebi sve vredni ciljevi - uneli su u progresivne politike snažno osećanje vrline. Mi smo znali šta je najbolje za ljude, i oni koji su nam se protivili bili su ili glupi ili pokvareni. Ovakav stav nije lako tolerisati, posebno kad ga izriču društveno i obrazovno privilegovani članovi društva, kao što obično biva. Holandija ima dugu tradiciju vladavine utemeljene na vrlinama. To je moguće videti još na portretima Fransa Halsa koji prikazuju holandske visokodostojnike iz 17. stoleća, obučene u jednostavnu ali skupu odeću crne boje. Ove ličnosti, često zaista podstaknute plemenitim motivima, bile su čvrste u uverenju da im je usađena protestantska vrlina davala pravo da drže upravljačke pozicije. Nešto od ove tradicije u Holandiji je dugo opstajalo. Posebno su liberalne i socijaldemokratske stranke znale da ljudima govore kako dobri građani treba da veruju u evropske integracije, požele dobrodošlicu gastarbajterima i izbeglicama, zdravo se hrane i piju, te čine sve što je u njihovoj moći kako bi umanjili štetu uzrokovanu klimatskim promenama. Reakcija na ovu vrstu paternalizma, koliko god on razuman i dobronameran obično bio, usledila je u formi przničavog populizma. Poput deteta koje odbija da jede spanać samo zato što njegova majka tvrdi kako je to dobro za njega, Trampove pristalice, bregzitaši ili Bode gore od želje da politici vrline pokažu šipak. To je i razlog zbog koga se Najdžel Faraž, glavni promoter Bregzita, rado fotografiše s čašom punom piva i zapaljenom cigaretom u ruci: ako vrla elita želi da manje pijemo i prestanemo da pušimo, daj da naručimo još jedno piće i zapalimo još po jednu. A takva lična pobuna brzo se pretvori u političku. Ako nam „oni“ kažu da treba da ostanemo u Evropi, hajde da izađemo iz nje. Ako nam kažu da prihvatimo imigrante, hajde da ih oteramo. Ako nam kažu da su klimatske promene ozbiljna pretnja, hajde da ih negiramo. Sve je bolje nego priznati da su stručnjaci u nečemu u pravu. Koliko je ovo istina u delovima Amerike koji podržavaju Trampa, toliko je to i u mirnoj, imućnoj Holandiji.