Skok u nepoznato

Sve je, još od završetka prvog kruga glasanja na predsedničkim izborima u Ukrajini, ukazivalo na to da će u prošlonedeljnom drugom krugu pobedu odneti popularni glumac Volodimir Zelenski - i tako je i bilo. Tri sedmice ranije ostvarena skoro pa dvostruka prednost u broju osvojenih glasova u odnosu na dosadašnjeg šefa države, konditorskog tajkuna Petra Porošenka, u drugom krugu je još značajno uvećana, pa je na kraju Zelenski osvojio tri puta više glasova od rivala (prema nekompletnim rezultatima, 73,2 prema 24,5 odsto), što je skor kakav se u današnje vreme na slobodnim izborima retko postiže. Život je, dakle, još jednom imitirao umetnost. Čovek bez ikakvog političkog iskustva, najpoznatiji po tome što u satiričnoj televizijskoj seriji Sluga naroda igra nastavnika koji igrom slučaja postaje predsednik Ukrajine, i u stvarnosti će zasesti u predsedničku fotelju. Omiljeni komičar i uspešni biznismen - njegova produkcijska kuća Kvartal 95 ima razgranatu mrežu poslova i ostvaruje milionske prihode - sada će, međutim, morati da demonstrira sasvim drugi set sposobnosti, za koje je upitno da li ih poseduje, budući da se o političkim uverenjima Zelenskog zna malo, a o njegovom političkom programu, ako je do ovog trenutka uopšte formulisan, još manje. Drugim rečima, najveći deo ukrajinskih birača - izlaznost je iznosila ne naročito visoka, ali sasvim pristojna 62 procenta - na ovim je izborima glasao iz protesta: više protiv aktuelnog predsednika koji je izneverio njihova (prevelika) očekivanja, nego za njegovog oponenta. Očito im je bilo manje bitno to ko će biti i za šta će se zalagati taj protivkandidat: s obzirom na ogromnu razliku u glasovima u drugom krugu, te na to koliko im je malo toga konkretnog u kampanji Zelenski ponudio, stiče se utisak da ishod ne bi bio mnogo drugačiji ni da je naspram Porošenka stajala nečija dvodimenzionalna kartonska figura u prirodnoj veličini. Raspodela glasova jasno ukazuje na to koliko su Ukrajinci gnevni. Kad su ga pre pet godina izabrali za predsednika, oni su u Porošenka polagali velike nade, da bi se ispostavilo kako je dotadašnji kleptokratski poredak samo zamenjen plutokratskim, i kako od obećanog obračuna s visokom korupcijom i poboljšanja niskog životnog standarda nema ništa. Jedino u čemu je Porošenko koliko-toliko uspeo bilo je strateško okretanje zemlje ka Zapadu, ali je za to plaćena - i još se plaća - visoka cena u obliku ruske aneksije Krima i separatističke pobune na jugoistoku zemlje, dešavanjima koja su kolektivnu frustraciju samo uvećala. To osećanje loše beskonačnosti s kojim žive mnogi Ukrajinci, pogotovo mladi, dodatnu posledicu ima i u ogromnom odlivu radno sposobnog stanovništva: procenjuje se da samo u susednoj Poljskoj trenutno boravi oko dva miliona ukrajinskih državljana - od čega približno 400.000 njih tamo boravi legalno, dok ostali rade na crno, najčešće poslove koje Poljaci izbegavaju. Ali im je i to prihvatljivije nego da ostanu u domovini. Ukrajina je, prosto rečeno, zemlja s gomilom problema, i potrebno joj je nešto što dosad nije imala: kompetentna, odgovorna i nekorumpirana vlast koja će krenuti da rešava, ili barem umanjuje, one čije rešavanje je u njenom domenu (kad je reč o pitanjima državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, tu stvari, jasno, ne zavise samo od Kijeva). Može li takva vlast da bude administracija predsednika Zelenskog? To niko ne zna. Sve vreme od objavljivanja predsedničke kandidature pa do završetka izbora dosledno je izbegavao da se konkretno izjasni o bilo kom političkom pitanju - osim što je najavljivao obračun s korupcijom i stavljao do znanja da preferira diplomatsko, a ne vojno rešenje konflikta u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Sistematski je izbegavao ne samo intervjue, nego i bilo kakva javna oglašavanja i nastupe, sve do televizijskog duela s Porošenkom na Olimpijskom stadionu u Kijevu dva dana pre drugog kruga, kada takođe nije izrekao ništa suštastveno. I mada je tokom kampanje poručivao da neće davati obećanja („Nema obećanja, nema razočaranja“), po objavljivanju preliminarnih rezultata upravo je to učinio - i pogrešio. Sunarodnicima je, naime, poručio da ih „nikada neće izneveriti“, što je obećanje kakvo, po prirodi stvari, nijedan političar nije i neće biti u stanju da ispuni, budući da se izneverena očekivanja u politici podrazumevaju. Razlika je samo u meri. Ali Zelenski sebe još i ne vidi kao političara, već kao „običnog građanina koji je došao da razbije ovaj sistem“, kako se izrazio u duelu s Porošenkom. To je, na kraju krajeva, pristup koji mu je i doneo toliku podršku birača i doveo ga do predsedničkog mesta. Onog trenutka kad položi predsedničku zakletvu, međutim, ta rečenica više neće zvučati autentično; zato je sada važno da se što pre ustanovi od kakvog je materijala zapravo sačinjen, odnosno da li će nešto istinski promeniti u Ukrajini ili ne. Ne treba naglašavati da je zato, u moralnom smislu (u meri u kojoj se u moralu u politici može govoriti), njegova odgovornost nesrazmerno veća nego što bi bila u slučaju da je sada na njegovom mestu neki „pravi“, prevejani političar. Ključni test u tom smislu za Zelenskog će biti da dokaže da je svoj čovek, a ne, kao što ga oponenti optužuju, igračka u rukama Igora Kolomojskog, jednog od najmoćnijih - i, neizbežno, kontroverznih - ukrajinskih tajkuna koji, suočen s brojnim istragama njegovog poslovanja, poslednjih godina živi u samonametnutom egzilu. Obojica insistiraju da je njihova povezanost isključivo poslovne prirode (to što se Sluga naroda prikazuje na televiziji 1+1 čiji je vlasnik Kolomojski samo je najvidljiviji deo te saradnje), ali, s obzirom na ključnu i po pravilu štetnu ulogu koju tamošnji magnati već dugo imaju u nacionalnoj politici, Zelenski će morati da na mnogo demonstrativniji način uveri prvo domaću, a onda i stranu javnost da neće slediti naloge Kolomojskog, odnosno da će biti samostalan u odlučivanju. Mada je izgleda ovo što se tiče samostalnosti pod znakom pitanja i bez uračunatog faktora Kolomojski. Izveštač Bi-Bi-Sija tako u prvoj postizbornoj analizi pominje „neke katastrofalne nastupe“ Zelenskog na zatvorenim brifinzima za strane diplomate - dodajući, doduše, da je ovaj posle toga angažovao savetnike s kredibilitetom kako bi buduće sagovornike uverio da će, „koliko god izgledalo da ne zna šta radi, biti okružen pametnim ljudima i moći da računa na najbolje savete“. U tekstu se ne kaže, ali se zaključak nameće: slaba vajda i od samostalnosti ako novi predsednik ne bude znao šta mu je činiti. Biće, reklo bi se, zanimljivije od TV serije.