Krvopije koje opčinjavaju

Bio je to jedan od najčudnijih slučajeva u srpskoj istoriji, zapamćen u svetskim okvirima. Početak 18. veka. Centralnom Srbijom širi se strah od epidemije nepoznatog porekla. Po nalogu austrijske uprave, u Srbiju stiže komisija kako bi istražila da li su tačne glasine da u tom delu sveta mrtvi ustaju iz svojih grobova. Nakon istrage, usledila su dva izveštaja - u njima se direktno opisuje kako su mnogi ljudi, nakon smrti na čudan način, ustajali iz svojih grobova, i noćima se ukazivali živima, davivši ih mahom u snu. Komisija je iskopala grobove iz kojih su, po verovanju lokalnih seljana, mrtvi ustajali. U grobovima, kako zapis veli, leševi tih pokojnika nisu bili istruleli, a na usnama su imali tragove sveže krvi. Izvesni Petar Blagojević, prvi zvanični vampir tada prozvan vampir iz Kisiljeva, smatrao se krivim za smrt devetoro ljudi. NJegovo telo je tom prilikom zapaljeno a posmrtni ostaci prosuti u Dunav. Misteriozna epidemija je tada stala. Nedugo zatim, 7. januara 1732. godine, usledio je kompletan izveštaj nakon narednog sličnog slučaja, ovoga puta u selu Medveđa, nedaleko od Trstenika. Po tom izveštaju, jedan srpski hajduk Pavle koji je vojevao u osmanlijskoj vojsci kao hrišćanski najamnik i dobio tako nadimak Arnaut, vampiri se tridesetak dana nakon smrti. Izveštaj beleži da ga je, dok je bio živ, mučio vampir kod Kosova, te je Pavle jeo zemlju sa vampirskog groba i mazao se njegovom krvlju, da bi se oslobodio pretrpljene muke. Sve to je uslovilo, verovali su seljaci, da se nakon smrti i sam povampiri. Četrdeset dana kasnije, leš Arnauta Pavla biva pronađen gotovo netaknut u grobu. Po već ustaljenom običaju, seljaci mu zabadaju kolac u srce pri čemu je on, stoji u zapisu, glasno kriknuo. Telo su mu potom spalili i vratili u grob. Nadalje u izveštaju, navode se imena svih drugih ljudi, koji su se potom povampirili… Dokumentovano i detaljno saopštenje o vampirima ili ljudskim krvopijama koji su se ove godine i prethodnih godina pojavili u Kraljevini Srbiji sa razmatranjem o tome i rukopisom jednog oficira iz puka princa Aleksandra iz Medveđe u Srbiji upućenim čuvenom doktoru Univerziteta u Lajpcigu, kako se u celini zove rukopis štampan 1732. godine - nakon kojeg nastaje potpuna pomama za vampirima svuda u Evropi, a ubrzo zatim i sama reč „vampir“ kao jedina reč srpskog porekla ulazi u Oksfordski rečnik i biva internacionalizovana - prvi put je nedavno publikovan na srpskom jeziku u knjizi Vampiri u Srbiji u XVIII veku u izdanju Službenog glasnika, u prevodu Nikoline Zobenice. Drugu polovinu knjige čine komentari Marije Kleut, koja se fokusirala na ove posve neobične događaje, još neobičnije kad se o njima čita iz originalnog rukopisa. Kleut se poziva i na dva romana, čiji su autori inspiraciju našli u pomenutim događajima. Jedan je Strah i njegov sluga Mirjane Novaković, a drugi Poljubac leptira DŽejmsa Lajona u čijim je podtekstima i narativima upravo događaj iz 18. veka. U ostalim kratkim i sažetim poglavljima, Kleut se nije toliko interesovala za istoriju vampirizma, koliko joj je u fokusu bio sukob dva sveta – onostranog i ovostranog, odnosno sukob dve kulture: zapadnoevropske i srpske, naročito tog tako mističnog i neobjašnjivog razdoblja u našoj zemlji. Isto tako, neverovatno je da se barem u jednom poglavlju Marija Kleut nije posvetila pripovetki Milovana Glišića Posle devedeset godina, u kojoj se prvi put iz pera jednog našeg književnika pripoveda o sukobu racionalnog i natprirodnog. Događaj u osamnaestovekovnoj Srbiji ostavio je tako dubok trag da je izvršio i ogroman oticaj na pop-kulturu, o čemu takođe nema reči u ovoj knjizi. No i pored ovih zamerki, Vampiri u Srbiji u XVIII veku, na osamdesetak stranica, jedno je od onih štiva kome ćete se neprestano vraćati. Granica između dva sveta, između različitih civilizacija, gotovo da nikada nije bila tako decidirano opisana kao u izveštaju od pre nekoliko vekova, a na temu bića za kojima opsesija ne jenjava do danas.