O lezbama i drugim div-ženama

Opšte je mesto, jer se o tome sad naširoko govori i piše, da je savremeno srpsko pozorište postalo - žensko. Ako se vratimo unazad, ova tendencija se može pratiti - o njoj sam, bez lažne skromnosti, među prvima ja pisao - još od sredine devedesetih godina 20. veka, a njen početak je obeležila eruptivna pojava dela Milene Marković i, posebno, Biljane Srbljanović čije su drame prevedene na dvadesetak jezika i igrane, s velikim uspehom, širom sveta, od Rusije do Čilea. Za njima je usledila nova generacija dramskih autorki, od kojih je većina, u skladu sa savremenim svetskim tendencijama u izvođačkim umetnostima (mislim, recimo, na nemački ženski kolektiv She, she pop), stvaralačku aktivnost proširila na režiju, pa i vlastite performerske nastupe i tako subverzivno razobličila ograničenja srpske režije. To su spisateljice i performerke Maja Pelević, Olga Dimitrijević i Milena Bogavac. Sada već nastupa treći talas - pre nego generacija jer su neke njene predstavnice slično godište kao i one iz drugog talasa - Tanja Šljivar, Staša Bajac i Tijana Grumić. Ofanzivi dramskih autorki vremenom su se pridružile i rediteljke, doduše nikad u generacijskim talasima već više kao „izolovane pojave“: Ana Tomović, Anđelka Nikolić, Iva Milošević, Snežana Trišić i druge. One su se pre izjednačile sa svojim muškim kolegama nego što su „izdominirale“; nasuprot tome, u savremenom srpskom dramskom stvaralaštvu muškarca iz puške možeš da gađaš. Dakle, ovo danas svi vide (treba biti slep pa ne videti nešto toliko očigledno), o tome se piše, na fenomen ženskih autora, ali i problematike ukazuje i selekcija Svete Jovanova za Sterijino pozorje. Dakle, u pogledu procentualne zastupljenosti žena, a što je u mnogim profesijama problem (nazivamo ga diskriminacija), pozorište prednjači po svojoj „polnoj otvorenosti“. Ono što, međutim, želim ovde da otvorim kao pitanje jeste da li, pored značajnog prodora u pogledu radnih prava i mogućnosti, dramske autorke realizuju i posebnu poetiku i diskurs: da li, drugim rečima, naše pozorište, makar u izvesnoj meri i vidu, postaje feminističko, što bi bio veliki emancipatorski proboj? Imajući to u vidu, postavka komada dramske spisateljice i scenaristkinje mlađe generacije Staše Bajac Ovaj će biti drugačiji na Sceni „Petar Kralj“ Ateljea 212, a u režiji Đurđe Tešić, označava bitan prodor, iskazuje stav, jer je ova priča nesumnjivo feministička, mada je i sveobuhvatno humanistička (to nužno ide jedno s drugim). NJu čine, sasvim u duhu savremene dramaturgije u kojoj epski modus neretko preovlađuje nad dramskim, paralelne, blago izukrštane ispovesti tri devojke, dizelašice i sponzoruše (ili kako se one već zovu u savremenom žargonu). U takvoj, namerno labavoj, mozaički sklopljenoj narativnoj kompoziciji prepoznaju se, dakle, neke kopče: iako joj je otežavao odlazak iz njihove zavičajne zabiti u velegrad u kojem ona namerava da se, kao sponzoruša - lavica, sama za sebe izbori, Mirela je vezana za brata čiju nasilničku prirodu ne želi da vidi (motiv prihvatanja i interiorizacije muškog nasilja), a koga će, u odbrani od silovanja, ubiti Jovana. Poetski, misaoni i emocionalni naboj, a koji je neverovatno jak, ne proističe, međutim, toliko iz te (labave) priče koliko iz tih ispovesti, tragičnih pojedinačnih sudbina koje se njima oblikuju. Mirela je, kao što rekosmo, provincijalka koja ima samo školu života, grize za sebe ali i, ženski solidarno, pomaže mlađoj drugarici brutalno pragmatičnim savetima kako devojka treba da se proda; Jovana srlja iz jednog u drugi odnos, očajnički se nadajući da će za neku novu mušku svinju moći da kaže „ovaj će biti drugačiji“, ali završava tako što, braneći se od silovanja, ubija jednog od njih; Ivana je najmlađa, iz porodice je niže srednje klase devastirane u ratovima devedesetih i jedina joj je želja da nađe muškarca koji će biti sve suprotno od njenog čestitog, školovanog oca, udavljenog u vrtlogu tranzicije. Važniji, inventivniji i smeliji od ovakvih formalnih obeležja jeste ideološki odnos koji se uspostavlja prema prikazivanom svetu. Svet dizelašica i sponzoruša nije prikazan kao predmet osude, ali, što je još značajnije, ni kao predmet malograđanskog, srceparateljnog sažaljenja. Iako je, izuzetno diskretno, prikazano da su njihove sudbine posledica ratova iz devedesetih i divlje privatizacije, čitaj pljačke društvene svojine koja je usledila (ili ih pak motivisala), Bajac ne oblikuje svoje junakinje kao autentične žrtve: one su za nju prave, skoro pa antičke heroine prema čijoj životnoj snazi osećamo, više nego sažaljenje, neku vrstu poštovanja. Da li preovlađuje sažaljenje ili saosećanje, to je, uostalom, manje značajno: bitno je to da, a što jeste izrazito smelo i drugačije u tretmanu ovog sveta da se mi s njima možemo i želimo da identifikujemo. Ubrzo posle uvodne scene, koja je zaličila na jeftinu karikaturu „majke nacije“, počinjemo da shvatamo (dosledni) stilsko-žanrovski pristup koji je rediteljka Đurđa Tešić gradila s glumicama Tamarom Dragićević (Mirela), Milicom Janevski (Jovana) i Anom Mandić (Ivana). Iako formalni aspekti drame daju mogućnost za sveden, smiren, začudan, sarkastični glumački izraz, ona se opredelila, i to sa sve tri glumice uspešno ostvarila, za potpunu suprotnost: komički sočan i koloritan, groteskni, tragikomičan, a u igri Janevske na momente i radmilovićevski zaošijan način igre. Osim što je bliži senzibilitetu i našeg glumca i našeg gledaoca, ovakav je izraz, uz besprekornu kontrolu glumica koji nisu upadale u neukusno šmiranje (za šta je bilo prostora), upravo bio glavna osnova za željenu identifikaciju gledalaca sa svetom dizelašica i sponzoruša, za činjenicu da smo svi mi, uključujući i vašeg kritičara, u jednom trenu prelazili iz gromoglasnog smeha u jecanje. Svoj stvaralački angažman rediteljka je usmerila na rad s glumicama, a na planu scenskog izraza generalno zadovoljila se uvođenjem tri plišane „mede“ u ljudskoj veličini. Osim što je pomoću njih efektno razigravala mizanscen i fizičku radnju (devojke se s njima i igraju i imaju seks), rediteljka je ovim rešenjem uvela i znak koji metaforički sublimira egzistencijalnu situaciju junakinja: one su ona (ženska) deca kojima je, u Srbiji danas, nekakav oblik prostitucije, prikriven ili ne, jedini način opstanka. Dobro je poznato da je feministički diskurs, istorijski gledano, potpomogao ili čak pokrenuo razvoj „politika identiteta“ u okviru kojih posebno mesto ima društveni položaj LGBT zajednice. Kao što je takođe dobro poznato, feministički diskurs nikako nije vezan samo za žene autore nego ga mogu zastupati i praktikovati i muškarci. Kada se ovo ima u vidu problemski se mogu - mada, priznajem, malo nategnuto - povezati ova i predstava Fine mrtve djevojke, koja je premijerno izvedena na Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta dan pre pisanja ovog teksta, te tako u potpunosti izmenila njegovu početnu zamisao. Ovo jeste bila premijera, ali ne klasična, pošto je reč o diplomskom ispitu studenta režije na FDU Patrika Lazića, a odluka da li će ostati na repertoaru biće naknadno doneta; mada, posle frenetičnih reakcija publike koju nisu činile samo kolege, rodbina i prijatelji-navijači, ta je dilema izlišna. Ovo je onaj redak i dragocen slučaj kada nečije debitantsko delo zasluži da mu se momentalno posveti pažnja. Komad jednog od najrasnijih savremenih hrvatskih i regionalnih dramatičara, Mate Matušića, prikazuje, dramaturški vrlo vešto i žanrovsko-stilski slojevito (krimi-drama, drama apsurda, tragikomedija...) kako jedan klaustrofobični društveni mikrokosmos, u ovom slučaju stanari jedne zagrebačke zgrade (što je očiti presek celog društva) uništavaju život dvema mladim „lezbama“ koje su se uselile u njihov svet (doduše, nesrećnom kraju priče se može, s pravom, ideološki prigovoriti, a što se i desilo u Hrvatskoj, da ne pruža nikakvu šansu ovom identitetu, jer jedna lezba biva ubijena a druga se vraća svom prvotnom, heteroseksualnom identitetu). Mladi reditelj Patrik Lazić je mizanscenski uprizorio ceo komad kao policijsko saslušanje i/ili prizivanje duhova mrtvih, a i za jedno i za drugo u tekstu postoji osnova, i sjajnim radom sa celim glumačkim ansamblom ostvario dosledno grotesknu i tragikomičnu igru koja, kao i u slučaju predstave Ovaj će biti drugačiji, stvara oštre prelaze iz smeha u suze i omogućava punu identifikaciju sa žrtvama: lezbama i drugim div-ženama.