Sveti nam se prećutano

Već po objavljivanju, roman Deca zla, prvenac Miodraga Majića, rekli bismo stekao je status kultnog. Ovdašnjoj javnosti poznat kao sudija Apelacionog suda, britkog jezika i često vrlo kritičan u javnim nastupima prema društvenom i političkom sistemu, sada kao „mladi pisac“ – kako za sebe kroz širok osmeh kaže – Majić se predstavlja u sasvim novoj, za mnoge neočekivanoj ulozi – kao autor krimića. Deca zla su poslastica i za ljubitelje žanra i za one koji traže skrivene sadržaje iz naše društvene zbilje, stilizovane u proznom obličju. Već u uvodu dešava se brutalno ubistvo, koje će potom u slučaj uvesti jednog posve čudnog junaka, beogradskog advokata Nikolu Bobića. Istraga koja sledi odvodi čitaoca do neslućenog završetka, koji obiluje brojnim preokretima, a direktno se vezuje sa prepoznatljive događaje, kako iz sadašnjosti tako i na one iz naših ne tako davnih prošlosti. I kako onda voditi razgovor sa autorom, a ne otkrivati sadržaj dramatičnih radnji, koje nas očekuju u finalu romana, gde su utkana brojna pitanja i teze koje bi nas u razgovoru interesovale? Sa tom dilemom smo i počeli intervju, složivši se da nije u redu da pravimo nenadane spojlere. Majić se smeje zadovoljno i već iz tog osmeha nestaje svaka sličnost sa njegovim antijunakom. Krimić je za njega kod nas nepravedno zapostavljeni žanr, jer brojni slučajevi iz ovdašnje realnosti ponekad vape za književnom formom. „Čitav roman je zapravo jedan eksperiment“, počinje Miodrag Majić razgovor za naš list. „Pišući krimić, hteo sam da podmetnem čitaocu mnogo toga. Temeljno sam radio da kroz tu osnovu, najvidljiviju priču upletem i druge teme, pre svega likove i atmosferu pravosuđa, ali i jednog društvenog konteksta onakvog kakvim ga ja vidim. Dakle, oni koje samo zanima ko je ubica dobiće i tu ravan, ali isto tako svako će moći da prepozna situaciju iz našeg zbilje. To je bila jedna opasna ideja.“ Skandinavski pisci krimića su promovisali tu formu društveno angažovanog krimića. Kao neko ko piše iz pozicije vaše osnovne profesije, pritom to radi u zemlji Srbiji, imate mnogo razloga da se krimićem bavite. Prepoznajemo mnogo toga, neke ljude, situacije… Tačno je to da su nordijski pisci počeli sa tim trendom krimića još šezdesetih, s tim što je žanr posebno popularizovan nakon uspeha trilogije Milenijum. I oni to savršeno rade. Ali ono što je mene provociralo i ohrabrilo da pišem roman, jeste činjenica da ako iko treba i može nešto da kaže o krimiću, to smo onda, nažalost, mi. Naravno, ta činjenica donosi mnogo toga negativnog, ali zašto bismo se stideli da to ponudimo najpre sebi, a onda i drugima. U Srbiji, nekako, krimić nije zaživeo. Mislim da je vreme da kažemo da i mi imamo našu školu krimića i da pratimo domaće teme. Isto tako, pisati čist krimić, bez ulaženja u ambijent naše zbilje, bilo bi neozbiljno. Kod nas kao da žanr nije stvar fikcije. Sećam se kad je Ju Nesbe rekao da u njegovim romanima ima ubistava koliko nikada nije bilo u Norveškoj… Ovde je obratno, ne bismo mogli da napišemo toliko romana koliko ima zločina. Postoji i druga teorija, da u sredinama u kojima nema kriminala postoji potražnja za time čega nema. A kod nas se stiče lažna slika da čitaoci nisu zainteresovani da to i čitaju. Ja ne mislim tako. Mislim da je krimić u kome policajci ne jedu krofne već pljeskavice, i u kome se sudije ponašaju na način na koji se kod nas ponašaju, zapravo vrlo autentičan. Odakle ta konstantna želja za konzumiranjem crne hronike? Nije to slučaj samo kod nas. To je opšteprisutno. I u bogatijim društvima najpre se čita crna hronika. Postoji potreba u čoveku da se suočava sa nečim čega se plaši, da gleda nešto strašno sa bezbednosne distance. Kao neko ko se čitavog života bavi društvenom patologijom, smatram da je potpuno pogrešno mišljenje da su normalan i patološki svet razdvojeni. Svako od nas ima i tu devijantnu stranu, koja u određenim okolnostima može da proradi. I apsolutno ne gledam na te ljude kao na neka drugačija bića, koja treba posmatrati kroz gumene rukavice. Stoga me tim pre čudi kako je moguće da tu oblast u literaturi ili filmu nismo više razvili. Radnju romana pokreće jedan stresan događaj iz prošlosti. Da li ćemo mi kao narod, još dugo biti žrtve jednog stresnog sindroma? Nažalost da. I nismo samo mi nespremni da razrešimo teskobe i probleme, i da priznamo neke stvari sebi. Ako pogledate u prošlost, samo recimo od Drugog svetskog rata naovamo, videćete sijaset toga prećutanog. Dugo se nisu otkrivali zločini, već su se samo gomilali. Većina Beograđana recimo ni ne naslućuje koliko se mi i dan-danas nalazimo na stratištima i prelazimo preko grobnica. I koliko teško otvaramo te teme. Još teže se suočavamo sa njima. Recimo, mnogi nisu spremni da se suoče sa time da je na 20 kilometara od Beograda otkrivena masovna grobnica. Nije to samo za nas karakteristično, slično je i u drugim zemljama regiona. I duboko sam uveren da, dok se te bolne teme ne otvore i ne prihvate, teško da ćemo moći u nekom civilizacijskom smislu ići napred. Živećemo stalno u zavaravanju. A ako se stalno zavaravate, otvaraju se mogućnosti da se neke greške ponavljaju neprestano. A ko treba da odgovara? Ko je taj koji treba da nas suoči sa istinom? Uvek odgovornost kreće od vrha, od političke volje, ali niko od njih dosad nije pokazao neku zainteresovanost za to. Sudski mehanizam je veoma spor, često ne može da utvrdi šta se zapravo desilo. Građanima je potrebno otvoriti oči. I to nepristrasno i nenavijački. Neophodno je da se podignu roletne, da se suočimo sa ružnim stvarima koje su se dešavale. Roman jednim delom govori o prošlosti, koja se poput refleksije pojavljuje na kraju romana. Kada se likovi suoče sa traumama, dolazi do ekstremnog nasilja. Da li konstantno odlaganje suočavanja sa istinom vodi ka nekim sledećim ekstremima, kakve još nismo videli? Crne hronike ponekad demantuju maštu pisca… Nažalost, istinu spoznajemo na jedan iskrivljeni način, jer kada se iskreno, otvoreno, kompetentno raspravlja o određenim stvarima, stvara se prostor za mešetare, za ljude koji se igraju sa brojkama. To je još jedan razlog zašto je važno objektivno sagledati činjenice i suočiti se sa onim što se zapravo dogodilo. Međutim, izgleda da preovlađuje stav da ne treba da razgovaramo o sopstvenim zločinima, jer ni drugi ne govore o svojima. Identično je mišljenje i u Hrvatskoj i u Bosni. I paradoksalno je da se ljudi izjednačavaju sa zločincima, samo zato što su potekli iz istog naciona. U takvim svrstavanjima, mnogi optužbe doživljavaju kao atak na zajednicu kojoj pripadaju, što je veliki problem i na tom raslojavanju treba mnogo da se radi. Mora se razviti svest da između nas i ljudi koji su počinili zločine nema dodirnih tačaka, bez obzira na to kome ili čemu oni pripadaju. Moja koleginica Tanja Nikolić Đaković otkrila vam je priču o silovanim ženama, do koje dođete u jednom trenutku romana. U zahvalnici njoj na kraju knjige kažete da je to najemotivnija priča koju ste čuli. Šta je bilo toliko emotivno? Pa znate, čak i sudije koje se bave krivicom imaju emocije, verovali ili ne (smeh). Nagledao sam se svega, tokom dvadeset godina u sudnici. I verovatno izgleda da nema ničega što bi moglo više da me šokira. Međutim, nije sve u tome što vidite. Naravno da nasilni zločini podrazumevaju mnogo krvi i neprijatnosti, ali mene je dirnulo nešto drugo – razmišljanje kako jedan zločin utiče na druge ljude, koji su sa tim nastavili da žive. Roman je stoga sastavljen iz više slučajeva. Jedan pravac je svakako ta priča, koju je Tanja objavila u NIN-u. Drugi pravac je izveden iz slučaja koji sam sudio i od kojeg je priča krenula da se razvija. To je bio nukleus romana, o kome sam dugo razmišljao. I neizbežno, kao i uvek kada o nečemu mnogo razmišljate, dođete do tačke kada se zapitate – kako bih ja reagovao da sam tome prisustvovao: da su moju majku silovali u ratu, da sam nastavio da živim sa njom… kakva bi bila dinamika naših odnosa, da li bi naš život mogao da nastavi dalje… ili kako bih reagovao da su mi ubili roditelje, da su me ostavili sa bratom o kome sam morao da vodim računa, i sa dvanaest godina da preuzmem ulogu roditelja koja mi prirodno nije bila namenjena? To su bila pitanja koja su me pogodila. Da li onda deca mogu da budu zla? Vi u poslednjem delu romana i te kako zastupate tezu da zločinac nije uvek kriv za počinjeni zločin… Gotovo nikada zločinac nije kriv sam. Baš kao što ni za uspeh koji postignete u životu, nikada ne možete da budete sami zaslužni. Uvek je tu čitav niz faktora. Svi mi u životu krećemo sa potpuno različitih pozicija. Te pozicije su posebno vidljive u nesrećnim društvima poput ovih naših, punih siromaštva, razorenih problemima. Zato je vrlo neodgovorno ceniti ljude činovnički ili šablonski, naročito one kojima nije pružena nikakva šansa. Zamislite dete koje je raslo pored nasilnog oca, alkoholičara, osuđivanog na desetine puta. Ono je sigurno preuzelo model po kome su to sasvim normalne stvari ponašanja. Kao što je meni bilo normalno da imam klavir u kući i da idem u muzičku školu... Zato je šablon vrlo opasan. Upravo iz tog razloga i insistiram u romanu na tome da nikada nije odgovoran samo onaj ko je nešto loše učinio. Mnogo je onih nevidljivih, koji nikad ne odgovaraju za zločine. Pogledajte samo ljude koji su gurnuti na ratišta. Koliko „glava“ zapravo stoji iza toga, koje se ne vide, a koje su deci od 16-17 godina gurnule puške u ruke, i rekle da sve što uzmu je njihovo! I onda kada je došlo do odgovornosti, ti su se povukli i ostavili pravosuđu da rešava probleme. A tim „glavama“ je nemoguće suditi? Nekad jeste, nekad nije. Ali pravim gospodarima rata se retko sudilo i u drugim sredinama. Međunarodno krivično pravo stalno pokušava da dosegne što je moguće dalje, međutim politička realnost sveta u kome živimo je takva da svi sklanjaju svoje vojne glavešine, kako bi opravdali moć svojih zemalja. Zato najčešće i žrtvuju „pešake“, kada dođe do kažnjavanja. U jednom trenutku romana dogodi se hapšenje svih korumpiranih sudija. Koliko je to moguće u realnosti? Moguće je, naravno da je moguće. Svako ko daje mito, sutra je potencijalni svedok saradnik nekog potencijalnog tužilaštva koje bi bilo spremno da pokrene postupak protiv korupcije. Zato me, makar malo, raduje činjenica da je svako ko je ikada nekog potplatio sada potencijalna tempirana bomba, za koju se nikad ne zna kako će se aktivirati. Trudio sam se da kroz pisanje odagnam jednu teskobu... Nažalost, daleko smo od istinskog rešavanja društvenih problema, u kojima je korupcija u državnom aparatu sigurno jedan od prisutnijih. Ko je glavni junak, Nikola Bobić? Vrlo zanimljivo, otkriva se i njegova paranormalna strana ličnosti, premda se taj motiv ne razvija previše, ali priča neočekivano ulazi u domen fantastičnog. Otkud to? Obično u krimićima nema tih paranormalnih momenata, ali ja sam ih svesno uveo. Nikolin mentor u romanu, doktor Papić, koji se pojavljuje u samo jednoj sceni, „otvori mu prozor“ pomoću kojeg Nikola sagleda neke stvari drugačije… Ja ne spadam u domen onih koji dele stvari na materijalne i nematerijalne, i ne prihvatam samo ono što je opipljivo. Smatram da između ovozemaljskog i onostranog ne postoji jasna granica. A na to moje razmišljanje uticala je jedna ličnost iz mog odrastanja, koju sam pretočio upravo u lik doktora Papića. Bio je to doktor Veselin Savić, naš poznati neuropsihijatar, sada već davno počivši, jedan sjajan stručnjak i veliki ekscentrik. Taj čovek je opisivan i u drugim delima, recimo poslužio je Vuku Draškoviću za roman Doktor Aron. On mi je kao klincu otvorio neke čakre. I to je jedini lik u romanu direktno inspirisan stvarnim likom. Šta vam je pričao? Kod njega se nikada nije postavljalo pitanje da li savremena medicina treba da se zaustavlja na nekim propisanim pravilima. U njegovoj kući se recimo raspravljalo zašto postoji Sveti duh. Raspravljalo se o komunikaciji na daljinu, sa mrtvima… A bio je neuropsihijatar! Dakle nije bio čovek od koga bi se to očekivalo. Međutim, toliko je bio uverljiv u tome, da neka saznanja nikada nisam dovodio u pitanje. I zato baš glavni lik ima paranormalne sposobnosti? Nikolu sam zamislio kao vrlo kompleksnog lika, antijunaka. U čitavu istragu ulazi iz sebičnih interesa, a da mu pritom nije ni najjasnije zbog čega treba tim slučajem da se bavi. Tako sve njegove mane polako izlaze na površinu. A paranormalno predstavlja deo njegove višeslojnosti i činjenicu da je on drugačiji, i da ponekad ne zna šta sa tom svojom različitošću da radi. On ne zna da protumači neke signale, ne zna zbog čega vidi određene boje u auri. Kroz roman, on spoznaje sebe, i tu mu donekle pomaže doktor Papić. I to ne do kraja, jer na sasvim drugačiji način dolazi do rešenja slučaja, iako je paranormalnom metodom mogao na izvestan način sve da reši. Meni je bilo interesantno igranje sa time, jer se vrlo često čini da mi, u gotovo svakoj situaciji, možemo da vidimo rešenje nekog problema, ali, još češće, to ne umemo da primenimo.