Veseli hod ka paklu

Za posvećenije ljubitelje filma, ime američkog reditelja Harmonija Korina ima magijsku privlačnost. Ono je svojevrsni pasvord u malo istraženu filmsku zemlju u kojoj vlada veoma originalan estetički poredak. Buntovnica, njegov film iz 2012, koji prethodi filmu Bitanga s plaže, po mnogim kompetentnim mišljenjima jedan je od superiornijih izdanaka američkog filma u ovom milenijumu. Taj film, na samoj granici deliričnosti, potpisan sigurnom rukom majstora koji filmski jezik unapređuje inovativnim režijskim rešenjima, ostavlja mnogobrojne američke filmove daleko iza sebe. Bitanga s plaže, film je manje barokne inscenacije i sa tek upola one imaginacije koja je odlikovala Buntovnicu, ali i kao takav je još vredan gledalačke i analitičke pažnje. Samosvojan, duhovit, otkačen, Bitanga s plaže se u pažljivom gledanju nameće kao slojevit film s brojnim značenjskim implikacijama a neverovatan je način na koji Harmoni Korin svojim nepretencioznim filmom završava u čistoj subverziji. Čitav film nosi Metju Mekonahi, koji igra propalog pisca, kapacitetnog ali neostvarenog autora koji svojim načinom života dovodi, zapravo, u pitanje sve bitnije vrednosti američkog života: brak, karijeru, uspeh, akademski milje… Iako za razliku od Buntovnice Harmoni Korin u Bitangi s plaže koketira s nadrealizmom (ne smemo olako preći preko činjenice da mu je Flaneri O’Konor jedan od najomiljenijih pisaca, i njen duh odlikuje gotovo sve njegove filmove pa tako i ovaj), prevashodna funkcija njegove vizije i ideje „gubitnika“ zadržava psihodeličnu perspektivu. Način na koji Harmoni Korin skenira pukotine američkog građanskog miljea, čini njegov sken ubojitim. Nemojmo zaboraviti da sam Harmoni Korin ima običaj da milje u kojima smešta svoje filmove naziva „američkim pejzažom“, i mapiranje i ovladavanje ovim pejzažom Korin smatra jednim od prioriteta svoje poetike. Kao luzer koji je u fokusu, pisac Mundog (Metju Mekonahi) zapravo poručuje da svi gube, samo, da se poslužimo naslovom jednog čuvenog filma Doroti Arzner, Veselo idemo u pakao. Ironijski naboj koji pritom koristi Harmoni Korin, čini da njegovo ludo zabavljanje završava pljuvačkom koja dobacuje znatno iznad crte. Mundogova ideja gubitništva nema nikakve tragičke tonove, i suštinsko obeležje Korinove destrukcije je u stvari demitologizacija kontrakulturalnih kodova koji su jednom učinili da poverujemo da je alternativa moguća. Kad vam najbolji prijatelj spava sa ženom punih sedam godina, kad vam agenti „pakuju“ Pulicera za književnost, malo ili nimalo toga ostaje vredno mitologiziranja. Fascinantno je, pritom, koliko Korinov junak ne pristaje na savremenost, iako po mnogim svojim akcentuacijama film pripada new age-u. Bitanga s plaže je, osim što je himna individualizmu, projekat udvaranja radikalnom anarhizmu, onom kojem pristupamo (ako pristupamo) sa svešću da više nema popravnog. Ako je ideja opuštanja u doba svekolike napetosti jedna od ideja vodilja ovog filma, onda je ova relaksacija ipak rizična, jer podrazumeva kartu u samo jednom smeru. Inače, Bitanga s plaže efektno funkcioniše i kao miks raznoraznih funkcionalnih muzičkih ugođaja (numera), o čemu Korin brižljivo vodi računa. S obzirom na njegovo iskustvo u radu na muzičkim video-spotovima (saradnja sa Sonik Jut, Ket Pauer, Bjork…) ova dimenzija filma je nešto što se podrazumeva. Ono što je istinski prelepo u ovom filmu jeste upravo Korinovo i Mekonehijevo odbijanje da resetuju ideju američkog sna, čak i ako je taj san znatno spustio kriterijume svoje ekskluzivističke upotrebljivosti.