Vaskrsenje u Nišu

Pitam se: da li svi pisci, kada upišu i poslednju rečenicu u roman koji završavaju, da li, dakle, puste bar jednu suzu? Jer, u prošli četvrtak, kada sam završio roman o Hipatiji, ronzao sam za laptopom, toliko da od suza ekrančić nisam video, a tastatura mi je bila „pofajtana“ toplim suzama. Oh, kako sam ridao kada je mladi arhimandrit Sava Nemanjić odlučio da trećeg dana Sabora u Rasu zapali na lomači Veroniku, inače, Hipatijinu družbenicu iz Aleksandrije. A Veronika mu je donela Knjigu proroka Enoha, koja je napisana na najstarijem, „dunavskom pismu“. Zbog te Enohove knjige je aleksandrijski patrijarh Kiril i naredio da se Hipatija ubije u najvećoj aleksandrijskoj crkvi! Eeej, strugali su joj školjkama meso sa kostiju! I, ronzajući kao neka strina, stigao sam, ovako, da razmišljam: da li sam u nekom od prošlih života bio Veronika? Ili, možda, Sava Nemanjić, jer i on je gorko plakao dok je Veronika na lomači gorela. A ona mu se gorući na lomači smejala u lice, baš kao Hipatija njenim aleksandrijskim dželatima. Nego, uoči Uskrsa, slična drama zbivala se u hodnicima Kliničkog centra u Nišu. Jer, Aleksandar Rajković (73) iz Aleksinca došao je autobusom u Niš, na redovnu kontrolu. Uredno se prijavio dežurnom lekaru u niškom Kliničkom centru; pregledan je, uzeo zdravstvenu knjižicu sa šaltera, a onda se stropoštao nasred hodnika! I umro! Taj Aleksandar je, kasnije, kada je oživeo, za Politiku ispričao da su mu lekari rekli „da je umro“ i da je njegovo „oživljavanje trajalo skoro sat i po“, dok se nije probudio u bolničkoj sobi... E, sad, ovo niško „vaskrsenje“ nameće jedno mnogo važno pitanje. Ostaće zapisano ne samo u niškom Kliničkom centru, već, i u porodici Aleksandra Rajkovića, da je on umro pa oživeo 14. aprila 2019. A kako onda nije zabeležen tačan datum Isusove smrti i vaskrsenja? Pređimo preko toga da se ne zna datum Isusovog rođenja. Jer, bože moj, zašto bi se neko sećao datuma rođenja sina nekog tamo drvodelje iz Nazareta? Ali, kada je razapet, Isus je već bio „megazvezda“, praćen apostolima i buljukom žena, pa i ranohrišćanskih istoričara. I kako da niko ne ubeleži taj nesrećni, pa srećni datum? K. G. Jung, moj guru iz Švice, oduševljeno, klikće: „Pokrenuo si pitanje nad pitanjima! Jer, smešno je da se datum Isusovog vaskrsenja ’šeta’ od početka aprila pa do maja, i tako evo vekovima. Na kraju neko će se zapitati: da li je taj Isus iz Nazareta, uopšte, postojao kada se ne zna ni njegov datum rođenja ni njegov datum smrti, to jest, vaskrsenja! A na primeru ovog Aleksandra iz Aleksinca vidi se da i vaskrsenje nije, baš, neko toliko čudo!“ A moj Alek se vratio iz Kine, navodno uspešno obavljenog posla, ali šta mu to vredi kada, u gradu Hang DŽou, glavni trg nosi ime Vu Lin! Čuj, desetar Vulin dobio trg, a vrhovni komandant srpske vojske nema ni sokače u Pekingu! Ti moja Crna na mene frkće: „Umesto što si cmizdrio za Hipatijom iz Aleksandrije, bilo bi ti bolje da si napisao roman o Konfuciju i dobio neki trg u Pekingu. Ovako, nećeš imati ni uličicu u Beogradu!“