Krađa ili prisvajanje ideja

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević izjavio je krajem marta da drugom najvećem gradu u Srbiji predstoji „nešto potpuno novo“, „revolucionarni“ projekat o kojem su Novosađani „do sada mogli samo da sanjaju“ – pravljenje mosta za pešake i bicikliste na stubovima nekadašnjeg železničkog mosta koji bi se nastavio na rekonstruisani i restaurirani železnički tunel koji prolazi kroz Petrovaradinsku tvrđavu i čiji je izlaz u Starom Majuru na sremskoj strani. Planirana je i instalacija lifta koji bi građane i turiste iz tunela vodio direktno na platoe same tvrđave. Idejno rešenje se, nastavio je Vučević, očekuje u toku tekuće godine i trebalo bi da predstavlja konsenzus stranih i međunarodnih urbanista, inženjera i arhitekata. Lepa ideja, naročito s obzirom na titulu Evropske prestonice kulture kojom će se Novi Sad okititi 2021. godine. Trebalo bi i da efikasno posrami brojne urbicidne poduhvate koji se ostvaruju u Beogradu – izmeštanje glavne železničke stanice, gradnja žičare od Ušća ka Kalemegdanu, nasilno pretvaranje delova užeg centra grada u pešačke zone, primera je mnogo – budući da predviđa potpuno očuvanje kulturnoistorijskog nasleđa. Kroz servisne i turističko-ugostiteljske sadržaje bi se osnažila lokalna ekonomija, a projekat bi izvesno olakšao kretanje dvotočkašima. Postoji, međutim, jedan problem. „Ono o čemu gradonačelnik Vučević do sada nije mogao ni da sanja, kako je rekao, ja sam osmislio, projektovao i predložio mu“, kaže za NIN Mirko Radovanac, nekadašnji direktor Jugoslovenskog instituta za urbanizam i stanovanje (JUGINUS), saobraćajni inženjer i urbanista u penziji. Naime, Društvo ljubitelja biciklizma (DLJB) je za potrebe Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture svojevremeno uradilo projekat „Mogućnosti transformacije napuštenih pruga u zelene biciklističke staze u Srbiji“. U tom društvu je i Radovanac, čovek koji je pre tačno četiri decenije objavio prvi stručni članak o biciklizmu u Jugoslaviji. Ujedno je i autor ideje koju je gradonačelnik Vučević predstavio kao do sada nedosanjanu. U novembru 2017. godine, s projektom se upoznao još jedan član DLJB-a, Rambo Amadeus. Radovanac je preko njega uspostavio kontakt s direktorom Egzita Dušanom Kovačevićem, a potom je u decembru svoju zamisao objavio na društvenim mrežama. Mesec dana kasnije, usledio je još jedan sastanak – ovog puta sa Zdravkom Vulinom iz Egzita i glavnim gradskim arhitektom Novog Sada Darkom Polićem. U februaru prošle godine, Radovanac je ispred DLJB-a uputio i zvaničan dopis gradonačelniku Vučeviću. U maju mesecu se potpuno slučajno susreo s njim na jednom skupu u Solunu na kojem su se okupili i brojni drugi vojvođanski gradonačelnici. Vučević je, tvrdi Radovanac, s oduševljenjem iskazao spremnost da se projekat pod nazivom „Most-tunel-lift-Egzit“ ostvari. Napomenuo je i da su papiri u tom trenutku bili u rukama ljudi iz Zavoda za zaštitu spomenika. „Sledeće što sam od njega na tu temu čuo bila je izjava za javnost u kojoj bezmalo godinu dana kasnije predstavlja moju ideju kao nekakvo čudo neviđeno koje se pojavilo niotkuda. Pa funkcija mu valjda nalaže da ima nekakvog etičkog i intelektualnog poštenja. Pritom, najavljuje razgovore s nekakvim svetskim stručnjacima, a nije mi jasno zašto nisu prvo razgovarali s onim stručnjakom koji je celu priču pokrenuo. Takvo zanemarivanje struke me je strašno pogodilo, iako znam da je postalo sveprisutno. S gradonačelnikom sam saglasan samo u tome da je u kontekstu našeg podneblja ova ideja revolucionarna“, kaže Radovanac. Ostavivši malo prostora za tumačenje da je došlo do eventualnog nesporazuma, naš sagovornik je Vučeviću početkom aprila poslao pismo u kojem je napisao da ga je veoma obradovala vest o realizaciji projekta. Istovremeno ga je i podsetio da je u nekoliko važnih prilika već bio predstavljen s jasno naznačenim autorstvom – na međunarodnoj konferenciji Saveta Evrope o primeni Konvencije o Predelu u Trebinju, na Međunarodnom kongresu železničara u Sarajevu, na Konferenciji Evropske asocijacije zelenih staza u Namuru u Belgiji, a u maju će ga videti i publika na 12. Samitu biciklista u Gracu. Ponovo je zatražio sastanak, ali je odgovor izostao. Ni redakcija NIN-a nije imala više sreće s odgovorima na dva pitanja – dokle se stiglo u realizaciji projekta i da li je tačno da iza njega stoji Mirko Radovanac. Iza ovog saobraćajnog inženjera i udruženja ispred kojeg nastupa stoje ozbiljne reference. Evropsko udruženje zelenih staza je, recimo, pre dve godine nagradilo užičku zelenu stazu kao drugu najlepšu u Evropi. Sam Radovanac ima višedecenijsko iskustvo s domaćim i međunarodnim projektima od kojih su neki bili i milionski – lift na Brankovom mostu je, primera radi, jedan od njih, učestvovao je i u osmišljavanju mosta na Adi, kao i predloga lakog šinskog metroa u prestonici, od kojeg se u međuvremenu odustalo. Tu je negde i danas zaboravljeni predlog žičare koja je trebalo da spaja Blok 44, Adu Ciganliju i Košutnjak. „Za ove potrebe sam napravio okvirnu analizu – dužina železničkog tunela iznosi 361 metar, a visina lifta oko 35 metara. Penjanje liftom trajalo bi oko 20 sekundi, što znači da bi lift mogao da preveze najviše 900 putnika u jednom satu u jednom smeru. Nakon konsultacija s kolegama iz struke, ustanovio sam i okvirni proračun instalacije lifta na osnovu zahteva i specifikacija. Kopanje vertikalnog tunela iznosilo bi između 35.000 i 40.000 evra, koliko bi otprilike koštala i kabina“, kaže on i dodaje da bi ozbiljan investitor solidno platio sličnu studiju. Grad Novi Sad dobio ju je za džabe. Zametak ideje o lakom, ekološkom i ekonomičnom povezivanju Novog Sada i Petrovaradina nastala je još pre dve decenije kada je Radovanac slično rešenje video u Luksemburgu. Prvo je koncept pretvaranja napuštenih pruga u pešačke i biciklističke staze predložio Beogradu, ali su prestoničke vlasti tradicionalno gluve kad je reč o sličnim projektima. Novi Sad ga je ne samo uzeo u razmatranje, već ga je, izgleda, i prisvojio, uprkos obimnoj dokumentaciji koja potvrđuje autorstvo.