Čukni vo drvo

Mic po mic i teškom mukom, bivša jugoslovenska republika koju je svet odskora dužan da naziva Severnom Makedonijom nastavlja da štiklira jednu po jednu stavku spiska neophodnih mera čije ispunjenje joj daje kakvu-takvu nadu da će se - barem dopola - izvući iz živog blata balkanske politike. Nakon silnih političkih potresa koji su 2017. na kraju nekako ipak rezultirali padom kleptokratskog režima bivšeg premijera Nikole Gruevskog, prošlogodišnjeg nepopularnog Prespanskog sporazuma kojim je (makar formalno) okončan višedecenijski spor s Grčkom oko imena, propalog referenduma o prihvatanju tog sporazuma čiji su rezultati potom ignorisani, te januarskog usvajanja ustavnih amandmana kojima je promena imena verifikovana, proces demontaže starog poretka - iako tek delimične i ni izbliza dovoljne - sada je nastavljen na predsedničkim izborima, isterivanjem VMRO-DPMNE i iz poslednjeg institucionalnog uporišta. Pobedu u drugom krugu glasanja odneo je Stevo Pendarovski, kandidat vladajuće koalicije Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM) i albanske Demokratske unije za integraciju (DUI), koji će na mestu šefa države sada naslediti Đorđa Ivanova iz VMRO, o čijem se obavljanju te dužnosti u protekla dva petogodišnja mandata što manje kaže, to bolje. Pendarovski je osvojio nepuna 52 procenta, ili nekih 58.000 glasova više od protivkandidatkinje iz VMRO Gordane Siljanovske Davkove. To njegovu pobedu čini nespornom, bez obzira na prigovore iz VMRO na račun regularnosti glasanja - prigovore kojima nedostaje uverljivosti, a naročito konkretnosti. Za razliku od prvog kruga, kada je razlika u broju osvojenih glasova između dvoje kandidata bila na nivou statističke greške, ovog puta prevelike neizvesnosti oko toga ko će prevladati nije bilo čim su rezultati glasanja počeli da pristižu. Za makedonske prilike uobičajena politička logika nalaže zaključak da je pobedi Pendarovskog ključno doprinelo to što su se u drugom krugu za njega u većem broju opredelili etnički Albanci, ali naspram te teze stoje izveštaji prema kojima je izlaznost upravo u sredinama s najvećim udelom albanskog stanovništva bila najniža. Neizvesnosti je, međutim, bilo u pogledu ukupne izlaznosti, pošto je, da bi izbori bili proglašeni regularnim, bilo neophodno da na njih izađe više od 40 odsto birača. Na kraju ih je glasalo nepunih 45 odsto, i dalje zabrinjavajuće malo, ali dovoljno da taj uslov bude ispunjen. I iako nije teško pretpostaviti da je ovakva izlaznost prvenstveno posledica sveopšte apatije, zasićenosti i nezadovoljstva građana, biće, ipak, da nešto nije u redu ni s biračkim spiskovima, jer se zvanična brojka o nešto preko 1.808.000 upisanih birača čini nerealno visokom. Bilo kako bilo, SDSM i njen lider, premijer Zoran Zaev, nekako su i ovo preturili preko glave i sada s nestrpljenjem od Zapada iščekuju obećanu nagradu za visoku kooperativnost koju je Skoplje iskazalo u protekle dve godine: za početak, dobijanje datuma za početak pregovora s Evropskom unijom - što će, insistira Zaev, sigurno uslediti u junu ili julu, mada mnogi u to nisu uvereni - a onda, iduće godine, i izvesni prijem u NATO. Okolnost da je Pendarovski, univerzitetski predavač sa solidnim iskustvom u praktičnoj politici (bio je portparol ministarstva spoljnih poslova, savetnik dvojice bivših predsednika, nakratko i poslanik), dosad obavljao dužnost vladinog koordinatora za pridruživanje zemlje Severnoatlantskom savezu tu dođe kao zgodan detalj: za one koji vole da traže simboliku u svemu, potvrda više da je Severna Makedonija na jasnom proevropskom kursu i da je borba za njeno pridobijanje za ovu ili onu stranu šire geopolitičke podele - borba koju su Zapad i Rusija vodili bezuspešno se pretvarajući da to ne čine - po svoj prilici okončana. No, članstvo u NATO ili (danas ionako samo teoretska mogućnost) u EU - kao što se predobro zna na primeru balkanskih, i ne samo balkanskih ekskomunističkih država - samo po sebi ne vredi mnogo ako se zemljom i dalje upravlja na stari način. Bilo da su u pitanju iz komunističke ere nasleđeni i duboko ukorenjeni obrasci ponašanja, kao u slučaju Bugarske i Rumunije, koje su, uprkos već solidnom stažu u evroatlantskim strukturama, tek poslednjih godina ostvarile ozbiljnije pomake na planu uspostavljanja pravne države, ili reverzibilni procesi ukidanja demokratskih tekovina u zemljama poput Mađarske i Poljske, i previše je primera da je put do statusa „normalne“, „dosadne“ evropske države na čitavom prostoru od Baltika do Jadrana neuporedivo teži i komplikovaniji nego što se optimistima činilo do pre desetak godina, dok je optimista još bilo. Budući da je iz mnogo razloga u tu maratonsku trku krenula s veoma loše startne pozicije, kakve su šanse Severne Makedonije? Ma koliko simpatija zadobili u Evropi zbog toga što su našli zajednički jezik s vladom Aleksisa Ciprasa i pronašli izlaz iz jednog od najbeznadežnijih diplomatskih sporova na Starom kontinentu (za koji se i dalje ne sme tvrditi da je trajno rešen, jer tek treba videti šta će se desiti kad u Grčkoj, pre ili kasnije, dođe do promene aktuelne vladajuće garniture), nad Zaevom i društvom se od povratka SDSM na vlast nadnelo dovoljno senki zbog kojih ima osnova da se podozreva kako, ma koliko veliki otklon bio napravljen u odnosu na opscenu vladavinu VMRO, taj odmak i dalje nije dovoljno veliki. Neka muljanje s onim referendumom i nije toliko različito u poređenju s postupanjem vlada pojedinih etabliranih demokratija u nekim ranijim prilikama, svakako nije ohrabrujuće što se, osim na rečima, ne vidi da je SDSM čvrsto rešena da razori korumpirani sistem koji je tokom dugih godina na vlasti uspostavio Gruevski. Ako je pravosnažna presuda kojom je bivši premijer zbog zloupotreba osuđen na dve godine zatvora trebalo da demonstrira tu rešenost, ona je dovedena u pitanje prošlogodišnjim nerazjašnjenim bekstvom Gruevskog iz zemlje; tim pre što vlada ni do danas nije ponudila kredibilno objašnjenje kako je tako nešto moglo da se dogodi, niti je utvrđeno ko je odgovoran za to. Na istom procesu zatvorska kazna izrečena je i bivšem pomoćniku ministra unutrašnjih poslova, i to je manje-više to; šta je s istragama drugih korupcionaških afera bivše vlasti? Hoće li, na primer, iko odgovarati za bacanje ogromnih para na ono monstruozno uništavanje Skoplja nebrojenim kič spomenicima i apsurdnim građevinama - ako već ne i za uništavanje samo? Bilo je svakako očekivano da na ovim izborima VMRO na svoju stranu pridobije glasove onih čije je osećanje nacionalnog ponosa povređeno potpisivanjem Prespanskog sporazuma. Ali zvuči bizarno, s obzirom na to od koga takve tvrdnje stižu, kad iz VMRO optužuju da su - kako je to u kampanji formulisala Siljanovska Davkova - državne institucije u Severnoj Makedoniji danas „u rukama bahate, korumpirane i nesposobne elite“. No, već i to što je bivša vladajuća stranka u prilici da Zaeva napada i s te strane, uprkos sopstvenom vapijućem nedostatku kredibiliteta, svedoči o neuspehu SDSM da u protekle dve godine VMRO postavi na mesto koje mu sleduje - posebno u slučajevima kad je to mesto optuženička klupa. Sada kada, prvi put posle 13 godina, ponovo kontroliše obe ključne funkcije, SDSM tek treba da dokaže da se u zemlji još nešto istinski promenilo osim njenog imena.