Zemlja u kojoj je svejedno ko je na vlasti

Pre nekih 10 vekova na teritoriji današnje Norveške su živeli Samiji, nama poznati kao Laponci. Onda su odnekud došli Vikinzi i zlosrećnim Samijima učinili isto što i španski osvajači drevnim južnoameričkim narodima, odnosno potonji Amerikanci Indijancima, ili Englezi Aboridžinima u Australiji. Reč genocid u to doba nije postojala, ali je suština ista. Tek, nekih 10 vekova kasnije, norveški zvaničnici, potomci ondašnjih Vikinga, ne propuštaju zgodnu priliku da upute izvinjenje Samijima, kojih sad u Norveškoj ima oko 30.000. Ako genocid Samija računamo kao prvi, drugi i poslednji put je Norveška doživela rat 1941, kada su je okupirali nacisti. Vidkun Kvisling, čije će prezime u istoriji ostati upamćeno kao svetski simbol saradnje sa okupatorom, streljan je 24. oktobra 1945 godine. Malo je poznato da su se Norvežani efikasno obračunali sa njemu sličnima, pa će i danas mnogi stanovnici te zemlje ponosno reći da je dobio metak ili omastio konopac svako ko je na bilo koji način sarađivao sa nacistima, uključujući i onog ko je uputio osmeh SS oficiru na ulici. Da taj užas ne bude zaboravljen, po knjizi norveškog pisca Ju Nesbea, reditelj Erik Skoldberg je 2015. snimio seriju Okupirani, u kojoj Rusija, uz blagoslov EU, okupira Norvešku, doduše ne kao nacisti, celu, već samo naftne bušotine. Serija je doživela veliki uspeh u Norveškoj i izazvala, kažu, veliki bes Vladimira Vladimiroviča Putina. Inače, uprkos uvreženom mišljenju, Norveška ne živi samo od nafte. Većina bušotina radi na minimumu (ne vadi naftu), jer se državi ne isplati da je prodaje po ceni nižoj od 60 dolara po barelu. Usput, Norveška nema zlatne rezerve, ali ima nešto što se zove „naftni fond“, čiji su vlasnici svi državljani te države. Ta zemlja 30 odsto prihoda ostvaruje iz proizvodnje - najveći je proizvođač i izvoznik ribe na svetu, pravi nešto malo aluminijuma i ima nešto malo vojne industrije. Ostalih 70 odsto su usluge: turizam, IT sektor, arhitektura, dizajn i slično. Sve to zajedno Norveškoj je u 2017. godini BDP ostvarilo od oko 400 milijardi dolara i nacionalni dohodak od 70.600 dolara po stanovniku. Poređenja radi, te godine je BDP Srbije iznosio oko 46 milijardi dolara. Ali je zato Srbija skoro u potpunosti iskorenila siromaštvo, ne da svoju „svetu zemlju“ i sa braćom preko Drine je lider u regionu. Ali nećemo o tome. Što se političke situacije tiče, u Norveškoj je sada na vlasti koalicija konzervativne i napredne partije (to je najpribližniji prevod), koje su navodno desnica, i dve manje stranke koje u imenu imaju reč „vernste“ (levo) ali su, zapravo, neka vrsta desnog centra. Mada, prosečnog Norvežanina politika zanima samo pred kraj godine, kada će se znati da li će novim budžetom porezi biti povećani ili ne. Stvar je u tome da je tamo potpuno svejedno ko je na vlasti, zato što je ta država osmišljena tako da ljudima koji u njoj žive bude dobro. I da budu srećni. Kao što bi svako trebalo da zna, državu definiše, osim međunarodno priznate teritorije, i odnos njenih žitelja prema njoj. U norveškom slučaju, to bi se moglo objasniti na primeru jagoda: od početka jula do sredine avgusta u prodavnice stižu norveške jagode. U tom periodu baš svi kupuju domaće jagode, koje su često male i nikakvog ukusa i skuplje u odnosu na uvozne. No, niko ne žali da domaće jagode plati po 3,5 evra za pola kilograma, umesto evro i po za istu količinu uvoznih. I to zato što znaju da će otkupiti ono što su njihovi farmeri uzgojili, pa onda država neće morati da povećava poreze da bi farmerima nadoknadila štetu. Jednostavno. Ali, ne radi se tu o kampanji „kupujte domaće“. Mnogi Norvežani, i oni boljestojeći, jednom mesečno idu u Švedsku, kao Srbi u Mađarsku u vreme hiperinflacije, ali i danas, po punjenje zamrzivača i zaliha - meso, sirevi, razno smrznuto ili koje kakvo povrće, cigarete, sokovi i ne daj bože viski i votka tamo (u Švedskoj) su otprilike upola jeftiniji. Za one sa ex-YU prostora, koji su na vreme shvatili da nema ’leba od četnika, ustaša i srodne sabraće, ima nekoliko radnjica na granici, gde se mogu kupiti, a i kupuju se, ajvari, sudžuci, kuleni, ćevapi i domaća mast. Sve je to uglavnom iz Bosne i Hrvatske, ali je vrlo ukusno. Iskustveno je potvrđeno. Inače, u Norveškoj je obradivo oko tri odsto površine, ali ta zemlja uvozi kudikamo manje hrane nego Srbija. Elem, osim na ekonomiju, Norvežani su osetljivi i na životnu sredinu. U centru Osla autobusi javnog prevoza voze isključivo na prirodni gas ili struju, a ako gradske vlasti procene da je zagađenje dostiglo kritičan nivo, onda zabrane ulazak u grad vozilima na dizel. Planiraju da do 2025. godine iz javnog prevoza sasvim izbace autobuse na fosilna goriva, i obaška uvedu posebne takse na privatne dizel automobile. Smatra se da je 22. jul 2011. godine, kada je Andreas Brejvik prvo podmetnuo bombu u zgradu u blizini norveške vlade u Oslu, i tako ubio četvoro ljudi, a zatim, naoružan automatskim oružjem otišao na ostrvo Utoja i tamo pobio 69 učesnika skupa omladine Laburističke partije, najmračniji trenutak u novijoj norveškoj istoriji. Država je na to reagovala efikasnim suđenjem, i Andreas Brejvik je osuđen po norveškom zakonu na maksimalnu kaznu od 21 godine zatvora. Tri godine nakon presude, 2016. isti taj Brejvik je tužio Norvešku smatrajući da su mu prekršena ljudska prava jer mu je onemogućen kontakt sa drugim zatvorenicima, čime mu je ugroženo mentalno zdravlje. Norveški sud je proglasio državu krivom zbog „nehumanog i ponižavajućeg stava prema Brejviku“. U obrazloženju presude sudija Helen Andeanes Sekulić je istakla da su „ljudska prava fundamentalni stub demokratije i da se to odnosi i na teroriste i ubice“. Presudom mu je dodeljeno 40.000 dolara na ime sudskih troškova. Naredne godine je norveški Vrhovni sud oborio tu presudu, pa se Brejvik žalio Evropskom sudu za ljudska prava. Taj slučaj nije izazvao možda očekivanu reakciju države: zakoni nisu menjani niti su ultradesničarske partije bile zabranjene. Osim što je svaka pojava neonacista na televiziji ili u novinama jer je to slobodna zemlja sa slobodnim medijima, naišla na plebiscitarnu osudu. Poslednji skup neonacista u Oslu završio se tako što policija nije imala posla: prolaznici su ih razjurili. Mirno. Inače, postoji stereotip o tome kako prebogati Norvežani idu vikendom brodovima u Dansku da se opijaju, drogiraju i besomučno se odaju groznom razvratu, da bi ih ti brodovi u nedelju uveče vratili nazad, da se spreme za posao. Taj stereotip je, kao i svi drugi, delimično tačan. Baš kao i onaj da Srbi, oslobođeni od siromaštva i lideri u regionu, budu voženi iz grada u grad da bi aplaudirali predsedniku, za koga su maglovito svesni da taj baš i nije zaslužio da bude predsednik. Na kraju, radi se o tome da državu čine ljudi koji u njoj žive.